Разгледница из Туниса: Од града Суса преко Сиди Бу Саида до Дуза у пустињи и назад štampaj

Јутра сам проводио у Медини, старој четврти града Суса.

У музеју „Dar Essid“ срели су се муранско стакло и тунижанска керамика. Музеј је имао два патија. Арабеске су тежиле бескрају. Урне, кристал, џефердари, седеф свећњаци. Огледала. Вазе. Кревети са балдахином. Позлаћени намештај. Клавир, суре. Ормари пуни... француског кича.

Избледелог. Дирљивог.

Био је то свет застареле раскоши. Јесам ли га волео? Наравно.

Ту сам видео есенблаже под звоном. Олеографије. Dreamscapes из измишљене Италије. Једна сентиментална цура је брала воће, друга је зурила у сунчев залазак, трећа се дивила цвету, четврта голубици. Погрешан укус је био прави.

Боје мајолике су лебделе. Стајао сам на кровној тераси музеја са очима пуним мрља. Требале су ми наочаре за сунце. Пода мном је лежао град Сус. Куле. И море. И бродови...

Гледао сам игре веша и ветра. Веш ме је хипнотисао малим покретима. Сунце се рефлектовало на зидовима. Брод је трубио. Рубље се љуљало. Море се јежило и маглило. 

Сук у Медини 

Шаргарепе су биле у сунцу. Рибе су биле у сунцу. Продавали су пужеве и траве и хлебове. Забрађене жене су се гегале. Очи су сијале иза велова. Суре су текле са касетофона. Видео сам кожу, папуче, пустињске руже, шкорпионе под стаклом, фесове пуне зачина, плодове кактуса. Ситне маслине.

Рибље шкрге су биле свеже, заврнуте. Један продавац се дерао. Ја сам мислио да се обраћа некоме а он се обраћао свима: „Скуше!“

И показивао је обема рукама тако да би само лудак могао помислити да то нису скуше.

Видео сам малу туну и џиновску туну. Мачака је било много. Штета што се нису храниле мувама. Муве су слетале чак и на лед. Продавци су отимали туристе једни другима као галебови. Један продавац је викао муштерији: „Ја нисам бандит.“

Купио сам папуче налик на америчко полуострво Кејп Код. Купио сам лимунов зачин.

Две муве су се побиле на столу. Човек са флеком на глави пушио је истовремено две цигарете. Дућанџија је спавао на бали ћилима. Була је поправљала гаћице испод хаљине. Лице јој је било уцвељено и заводљиво.

Сушене паприке су висиле на зиду. Изложили су зелене маслине, бели лук, бадеме у џаку, зачине јарко црвене и жуте, блитву, роткву, лешник, кошпице од тикве. Паприке, купусе, нарове, наравно урме. И квргаве тикве. Веће тикве у животу нисам видео. Бедуинке су алакале да направе пролаз. Сук ме је носио својим ритмовима.

Ту сам срео стидљиву шиљоносу девојчицу. Погледали смо се и осмехнули. Јер смо се срели на свету.

Кокоши у кавезима су смрделе. Испод града је била улица где продају ауто-делове. Помислио сам на Камија.

Слапови сунца су текли кроз отворе у своду сука. Трунчице прашине су Демокриту дале идеју о атомима. 

Спотови 

Музички спотови у Тунису су другачији од оних у Америци. Спотови негују чежњиву осећајност. Ево једног призора.

Младић и девојка роне једно другом у очи. Гледа их стари човек и сетно се осмехује: „Ја сам прошао кроз то.“

Девојчица их гледа радознало: „То и мене очекује.“

Младић и девојка се играју са децом. Заљубљени су део циклуса живота. Нису самоопседнути. 

Бардо

Али-бег је поклонио граду кућу у којој се налази музеј „Бардо“. Музеј се поноси римским мозаицима. На њима су лавови, леопарди, сипе са лемурским очима. Морски бикови и јелени са богињама јахачицама. Козорози и сатири са рибљим реповима. И Посејдон са клештима јастога уместо рогова. И Афродита у улози сатирице. И Дионис са турбаном.

То су били највећи мозаици које сам видео.

Имао сам утисак да су узели све копнене животиње, додали им раздељене репове и преселили их међу рибе. Пред нама је била огромна синкретистичка трансформација. Фасцинантна инверзија.

„Хоћемо још дуго овде?“, нестрпљиво је упитао водича човек из туристичке групе. 

Сиди Бу Саид 

Овде су свраћали познати људи од Ламартина преко Флобера до Алистера Кроулија. Видео сам огромне кавезе за птице. Ушли смо у вилу која је приватни музеј.

Изграђена је у 18. веку. У 20. веку ју је реконструисао Таиб ел Анаби, син муфтије Мохамеда Анабија. Ту су поставили и неке лутке. Двојица укочених пушили су и бечили се један мимо другог.

Прошао сам кроз кухињу, библиотеку, врт, терасе, промаје. Овчја кожа на зиду изгледала је као облак. Мурански лустери су висили у чуду. Плаве мреже су покриле прозоре. Ако се не варам ту су се одржавале вечери суфијске поезије. Седео сам са сунцем упереним у лице. Желео сам да ту останем и остарим. Полако сам сркао менту са семењем бундеве. После сам се попео на терасу.

Гледао сам ван овог света.

Шта сам видео?

Кубета. Керамику. Море. 

Пут 

Возач је показивао: „Пишеш! Пишеш ли о мени?“

То ми је говорио знаковима.

Смејали смо се.

Пошли смо на пут.

Према Југу је вода слана па је и кафа слана. Центар моћи је Тунис, центар вере Керуан, центар новца Сфакс („добри трговци, јако шкрти људи”).

Од Хамамета до Сфакса су маслине. Има седам милиона туриста и седамдесет милиона маслина. Ето.

Сунце се каже „Шемс“. Месец – то знамо – „Хамар“.

Видео сам кафе „Тарзан“ усред пустиње и „Cafe des Dunes“. У једном дану сам се посрао два пута. Други пут у пристојном ресторану. Осетио сам се савршено. Као Тарзан и анђео. Стали смо у неком одморишту. Било је превруће. Мува ми је слетела на усну. Безбројне муве су слетале на хлеб.

Брда су била ружичаста. Камен је прелазио у песак.

Земља је побелела. Маслине нестале. Туристи су купили нар.

Седео сам на точку. Мишићи су се тресли. Вилица цвокотала. 

Керуан 

Дошли смо у Ел Џем, место амфитеатра. Од камења из њега је саграђена џамија у Керуану. Било је свеже јутро, камен хладан кад седнеш. Лутао сам кроз светлости и сенке. Био је то трећи амфитеатар Рима. Кажу да је могао да прими 20.000 људи. То је било страшно место смрти. Гладијаторске игре су уништиле животињски свет северне Африке.

Ступио сам у двориште џамије у Керуану. Упитали су ме да ли сам муслиман и да ли сам узео авдес. Лепи су били простор и светло. Сећам се атмосфере. Лампе су нам висиле над главама. Неки људи су рецитовали. Неки су читали. Неки су клањали. Неки су лежали. Добро је када ти се Бог налази уз бок и слепоочницу и кад је он дах твог даха.

Били смо у Малмати. Сишли смо у берберску земуницу-ресторан. У нишама смо јели кускус са тиквом. Ту су снимали Ратове звезда. Било ми је жао што у Банату, где су људи такође живели у земуницама, нема више ниједне. Макар за туристе.

Стали смо у оази Шебика. Пели се уз црвену клисуру и доле до мутнозелене воде, довољно неслане да буде питка. Горе су били кланци, доле палме и водоскок. Купили смо минерале и фосиле. На почетку су нам тражили 45 динара, после је цена била 1 динар.

У џипу сам слушао слатку арапску песму. Онда је Сачмов распарани глас запеваоWhat a Wonderful World.

На путу су нам пришли соколари. Сликали смо се са малим и великим соколом. Девојка из Новог Пазара зрачила је узнемиреном женственошћу. Желела је да се уда. Била је заинтересована за мене док није сазнала да нисам муслиман. Бедуин на коњу је пришао и позвао је да јаше с њим. Она га је загрлила око струка. Црни коњ је прашио кроз пустињу. Он је јахао као Саладин. Фатими се вијорила коса.

„Овај човек је прљав“, рекао је са гађењем возач Мухамед. Мухамед је био љубоморан. 

И - хај! 

Пошли смо на вожњу џиповима по пустињи. Мансур, наш средовечни возач, тек се оженио. Говорио је о политици. У Судану је нафта, зато тамо праве проблеме. Американци су уморни, напашће Иран за 20 година. Звонило ми је у ушима од труцкања. Ретровизор се маглио од прашине. Два момка на задњем седишту су викала: „И - хај!“

Били су незадовољни: „Дај ми неког младог напаљеног, овај дедица ће да вози 20 на сат.“

И стварно. Мансур је штедео кола.

Обукли су нас у галабије и дали нам мараме. Камиле су се дигле. Један момак је пао. Доктор му је преписао крему и рекао да мирује три дана. Упозорили су ме да седим превише позади. Треба да седнем одмах иза грбе.

Камила је била сашивена од врата морске змије, танких ногу, кабастог тела, и заводничких трепавица. Лице јој је било скаредно. Показивала је доње зубе. Ишла је незграпно. Почешала се као пас. Друга је пришла, причале су своје камиље приче и ми смо им били досадни.

Јахачице из групе су кукале. „Јој, јој, ја бих сишла.“

Камила се нагињала уз дине и низ дине.

Млада из Железника је рекла: „Ја ћу пасти.“

Питао сам се, кад бих пао одавде шта бих сломио.

„Држи се са обе руке“, рекао јој је муж.

Када смо сишли, легао сам у песак.

Преспавали смо у некој врсти оазе. Отишао сам да пливам у кривудавом базену под урмама и цветовима. Паун је дошао да ме види. Уплашио сам плаву Рускињу и она је рекла: „О, боуууже.“

Слепи мишеви су скоро додиривали воду. Урме су се наводњавале из округлих зденаца.

Језеро соли 

Дуз представља врата пустиње, која се наставља до Танзаније.

Свануло је. Муве су се пробудиле, планине избистриле. Још је магла висила над сланим језером.

Бело тло је покрила љубичаста вода. Биљчице су израсле на соли преко песка.

Месец се оцртавао високо са десне стране, сунце ниско на левој. Шемс. Хамар.

Сунце се напола појавило. Обасјало је белину која је личила на бљузгавицу.

Учинило ми се да је то сјајан предео за фатаморгане. Фатаморгане се пробуде око подне. У ифрите верују они који су навикли да гледају оно што не постоји. И ја сам тог дана видео море тамо где га није било.

Мансур је знао имена за фатаморгане на више језика. „Мираж“ на шпанском значи одраз. Пустиња, посута сољу и кристалисаним стаклом, понашала се као кугла у диску.

Читаво ово слано језеро било је нешто што није требало да буде – нека друга реалност из Авантура Артура Гордона Пима.

Галеб

Ти типови су имали манир „ја сам паметнији од тебе”. Један је радио у ресторана у центру Суса. У ресторан је ушла четвртаста жена, са кремом на носу. Мој ум је запевао обрнуту песму над песмама: „Ружна си, кћери моја.“

Дошла је да посети „свог дечка”. Поздравио се овлашно. Намерно ју је игнорисао. Наручио јој је кока-колу. Она је примила то понижење. Шта је ту чекала? Крај његове смене?

Гледала га је округлим очима. Стварно није била лепа. Да ли га је плаћала? Сумњам. Била је старија. Изгледала ми је сиромашна.

Љигави лепотан је био јако запослен. Ничим.

Рутински ју је остављао да чека.

Његово игнорисање је било тотално.

Била је то надмоћ лепог човека над ружним.

Настављала се та ubermensch-овска гадост.

Годо није прилазио њеном столу. Она је узнемирено гледала у кока-колу. Дно првог C је подвлачило реч Coca. Врх другог C се кицошки умотао пре него што ће наткрити реч Cola.

Посматрао сам ту јадну жену. Посматрао сам ту јадну жељу супротстављену махерској супериорности. Сен Симон је предлагао да се у друштву уведе сексуални минимум. Увек сам мислио да је ружним људима теже на свету. Теже им је у потрази за оним што сви траже, а без чега нема сигурности.

А стварно није била лепа. Имала је више углова него облина. Нос joj је био црвен. Очи су гледале са несхватањем. Покушала је да привуче његову пажњу.

Типу са зулуфима је било свеједно да ли је та Немица ту за столом или у Хамбургу.

Она је била ваздух. Могло се проћи кроз њу. Нежељена. Понижена. Неважна.

Чекање ју је претварало у ништавило.

Никако је није видео.

Може ми се.

Може ти се.

Продужавали су се неверица и понижавање. Круниле су се границе. Могло је још дуже. И још. И безобзирније. Ако би отишла, било би боље. Она то више није могла. Седела је као зец у фаровима.

Нисам их заборавио после свих тих година.

Како су се звали? Хелга? Хасан? Као да је то важно...

Моје срце је било на њеној страни. Наравно да је моје срце било на њеној страни. Она је била човек.

То сам видео у граду Сусу, у Тунису, стојећи на плочнику поред ресторана.

Келнер ми је пришао и рекао:

„Ваш сто вас чека.“