Неколико цртица из живота сликара: Рупа у шеширу Уроша Тошковића, сова у коси Зорана Илића

Не знам да ли ће се читалац сложити са Оскаром Вајлдом који је тврдио како је уметник једина особа на свету која никада није озбиљна, али животи сликара понекад привлаче пажњу као и најбоље слике. Много је оних који ће, на помен о неком сликару, радије испричати нешто о његовом животу него о утиску који побуђују његове слике. Сликари, који сами осећају немоћ сликарства, не причају тако радо о сликарству, а још мање о животима које лагано заборављају. И у њима самима догађаји се повлаче пред облицима; сећања бивају затрпана под линијама и нијансама баченим на белину.

Едгар Лоренс Докторов потписује дело Животи песника, а нама се чини да би постојала добра грађа за неки роман Животи сликара.

Шта рећи о оном дану у којем је Клод Моне, у беспарици, покушао да се убије скочивши у Сену, али је потом ипак допливао до обале, јер се, у лету, предомислио; или о сусретима Пикасовим са сликаркама, он никад није скривао да не цени жене које се баве сликарством. Мржњу према противнику није сакрио ни Каравађо који се машио ножа и усмртио човека. Осуђен је на смрт, али је успео да побегне из римског затвора. Фрида Кало је у години повредила кичму и до краја живота је сликала под болом. Сезан је имао проблеме са видом, Ел Греко је имао астигматизам, а јављају се и они који тврде да је Ван Гог, осим психозе, имао и глауком.

Многи сликари су здравствене проблеме побеђивали упорним радом и стратегијом да превазиђу болест, али се многи који живе са сликарима слажу да је међу сликарима најчешћа особина себичност и јасан став: мени припада све, а другим сликарима ништа. Најважнија тема њима самима је како продати слику.

Када је један богаташ наручио слику од Тулуз-Лотрека, богаташева супруга није дозволила мужу да слику купи, јер не личи на њеног мужа. Лотрек се наљутио, додао је рогове на главу богаташа и ставио слику на зид једне кафане. Брзо је та вест дотрчала до богаташа који је још брже дотрчао код Лотрека и затражио да ипак купи слику, али се досетио Лотрек. „Са роговима слика вреди двоструко више“, рекао је и пребројао двоструки износ.

Још је смешнија Рембрантова продаја... Једном приликом, када је запао у дугове, кришом од супруге, напустио је кућу и сакрио се код пријатеља којег је замолио да оде његовој жени и јави за његову смрт, али и за последњу жељу. Он је „уочи смрти успео да опоручи“ како његова супруга треба одмах да прода оне слике које су припремљене за продају. Уцвељена, „удовица“ је испунила „покојникову“ жељу, продала слике, а Рембрант се вратио и узео новац. Био је познат као шкртица, неговао је љубав према новцу. Имао је везу са слушкињом којој је нудио брак, а када га је, остављена, она тужила и тражила од суда издржавање, Рембрант је подмитио лажне сведоке и успео разочарану жену да стрпа у затвор под оптужбом да се бавила проституцијом.

Слика за хамбургер

Слике могу бити прескупе или багателне, а један сликар из Скопља, личним примером, утврдио је колико заиста вреди слика. Боравио је у Солуну, на ликовној колонији. Друговао са колегама и сликао, пливао у Егејском мору... Пожелео је након колоније да остане у хотелу, иако није био при парама – планирао је да трошкове плати продајом слике, на улици, пошто је изложи међу портретистима који чекају туристе.

Неколико дана је сликао, пливао, хранио се и када се приближио дан планираног повратка, изнео је слику на улицу. Тражио је пролазницима 1.000 евра. Сматрао је да слика толико вреди. Заиста је било и знатижељних који су питали за цену. Дан је протицао, сликар из Скопља је спуштао цену слике, али када је дошао до 500 евра није ни помишљао да спушта даље, јер 400 му је требало за за хотелске трошкове, а још стотинак за повратак кући.

Било је заинтересованих, али сунчан дан, топлота... Сликар је огладнео, ожеднео, а није имао новца ни за флашицу воде – слика је стајала осунчана на улици и чекала муштерију. Предвече, већ успаничен – како платити хотелске трошкове и шта јести? – сликар је, гладан, изнемогао, понудио роштиљџији слику у замену за један хамбургер. Роштиљџија се сажалио, дао је сликару два хамбургера...

Прича, који многи сликари знају, не разјашњава како је сликар покрио трошкове, да ли је остао дужан хотелу или му је неко притекао у помоћ и пребацио га кући. Прича доказује да једна слика може вредети хиљаду евра, може вредети један хамбургер и два хамбургера – све зависно од понуде и потражње, од сажаљења и глади.

Скулптура за бунду, салто за пиће

Матија Вуковић, вајар, познат је и по томе што је тешко живео... На Сремском фронту је рањен у руку и вратио се у Београд са том повредом, али ће се посветити вајарству учећи од Томе Росандића и Сретена Стојановића.

Кад га је супруга француског амбасадора седамдесетих година питала колико кошта једна скулптура, Вуковић је рекао: „Кошта једну бунду. Дајте ми вашу бунду и можете узети скулптуру.“ Није познато да ли је Матија Вуковић желео да бунду поклони некој дами или да је прода. Можда је сматрао да бунду моће уновчити лакше него скулптуру.

Славољуб Слава Богојевић који данас почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду сликао је урбане пејзаже, портрете, цвеће, мртву природу, надреалистичке призоре... Педесетих година је био редован гост у кафани „Прешернова клет“. Када би Слави и друштву понестало пара за пиће, иако већ пијан, устајао би и понудио опкладу да уради задњи салто. Обично неко не би веровао да то може урадити без икаквог загревања и припит. Неко би прихватио опкладу, а Слава би одмах урадио салто, добио аплауз и наручио пиће.

Дакле, није све у ликовности, има нешто и у новцу. Радио Јереван, у совјетско доба носилац хумора међу народима у СССР, јавља пошалицу:

„Да ли је истина да је славни холандски сликар Рембрант насликао готово 600 значајних слика?“

„Истина је! У Америци је продато више од четири хиљаде оригинала!“

Нога кроз стакло галерије

Има једна прича о сликару која је уједно прича о свим сликарима. Дошао из Београда некакав умишљени сликар у Нови Пазар, паркирао аутомобил, одморио се у хотелу, обукао одело и кренуо у галерију, на изложбу слика које су транспортоване неколико дана раније. У заказано време, у шест сати, никога није било у закључаној галерији, али никога ни пред галеријом. Помисливши да постоји нека завера против њега, бојкот од стране организатора, бојкот медија и ко зна каква сликарска завист иза свега – сликар провали ногом кроз стаклена врата галерије, полупа стакла, брзо оде у хотел, покупи ствари, седне у аутомобил и крене према Београду... Већ код Рашке, позову га телефоном организатори из новопазарске галерије...

„Да ли сте близу Новог Пазара? Стижете ли?“

„Шта ћу ја тамо! Тамо ја завера! Никог није било на изложби! Ни ви нисте дошли!“

„Ми смо ту. Почињемо за десетак минута... Само да чистачица почисти стакло, неко дете је можда каменом...“

„Ово је највећа саботажа коју је доживео један сликар! Знате ли ви ко сам ја?! Никад вам нећу заборавити!“, грмео је увређени сликар. „Срам вас било! Био сам тамо у шест сати и никог није било! Галерија закључана! Заробили сте моје слике.“

„Али господине, знате ли да су јутрос померене казаљке на сату?“

Он, који је ногом отворио своју изложбу, парадигма je свих сликара која обухвата два осећања и једну особину.

Прво осећање је: „Знате ли ви ко сам ја“?

Друго осећање гласи: „Постоји завера против мене“.

А особина је врло једноставна, код већине сликара постоји благи раскорак са временом.

Мистериозно хапшење Сава Јокића

Осамдесетих година XX века београдске кафане обилазио је боем, сликар, риболовац и писац Саво Јокић. Писао је занимљиве приче о сплавовима на Сави, године је провео на реци и на Скадарлији... Једанпут, не знамо због чега, а највероватније због неког изгреда у кафани, тражила га је полиција у Београду и Саво Јокић је побегао у Сарајево где је убрзо ухапшен. Пошто није оцењен као опасан, није пребачен полицијским колима у Београд, него је из Београда један полицајац послат у Сарајево да га доведе возом.

Ноћ... Полицајцу се приспало, везао је Сава Јокића за ручку од купеа, а он је заспао на седиштима...

Јутро... Полицајац је био везан, а Сава Јокића није било у возу и нико ни данас не може да објасни како је Саво успео да одвеже себе и да завеже полицајаца – да ли га је можда напио и преварио, остало је непознато историји криминалистике и историји сликарства, тек памти се да је сликар ухапсио полицајца и оставио га везаног.

Сликар седи у париском локалу

Ако је Саво Јокић тада био доказан као сналажљив сликар, Љуба Поповић је једном остао сметен и збуњен, што је и сам причао...

Када је отишао у Париз, Љуба Поповић се трудио да успостави везе међу новинарима, богаташима и људима од утицаја. Упознао је и једног писца са којим се повремено дружио. Неког дана, неког сата, по договору, нашли су се у неком хотелу, али је писац морао хитно да отрчи и опосли нешто. Љуби је рекао да ће доћи његова пријатељица; нека попричају двадесетак минута док се писац не врати.

Заиста је дошла, јавила се Љуби Поповићу, знала је за договор њеног пријатеља и Љубе који се збунио и није могао ни реч француског да извеже... Била је то Катрин Денев. Збунио се од њене лепоте и од чудне ситуације. Ћутао је, и Катрин Денев је ћутала. Чекали су да се појави писац, а минути никако да прођу.

Тако је, то, у Паризу било.

Хемингвеј је Париз описао као покретни празник. Многи су сликари окушали срећу у Паризу. Тамо је седамдесетих година Дадо Ђурић возио аутомобил, приколицу и у приколици песак и пободену лопату. Данас би то неки назвали покретном инсталацијом. Иако није био у радовима, Дадо је волео да се за њим, кроз Париз, котрља та сцена.

За Дадом Ђурићем и за Урошем Тошковићем из Црне Горе се у Париз запутио и сликар Бранко Паповић, међу пријатељима звани Папо. Може се рећи да није имао животне удобности у главном граду Француске, сналазио се, тешко живео... По мени доступним подацима, Паповић је кремиран 2. новембра 2015. године на гробљу Пер Лашез.

Песник Божидар Шујица, који је некада био директор Југословенског културног центра у Паризу прича ми догађај: „Бранко Паповић је имао чизме, али уске, можда за два броја мање, покушавао је да их разгази, није то ишло. Онда је одлучио да сипа ракију у чизме, сматрао је да ће се тако раширити, али случајно је нагазио на опушак, планула је једна чизма, потом и друга. Пролазници су му притекли у помоћ, угасили ватру, скинули му чизме, али је задобио озбиљне опекотине на стопалима и потколеницама због чега је лечен у болници.“

Рупа на сликаревом шеширу

Шта се све може рећи о животу Уроша Тошковића! Свако ко га је сретао препричава те догађаје. Ја сам у Бару, на градској плажи, често седео у кафићу „Мартина“ због шампите која се тамо могла наручити, а недалеко одатле, на камењу, виђао сам чудног самца. Тад нисам знао да је то цртач Урош Тошковић.

Недавно, у Никшићу, у хотелу „Трим“, нашао сам десетак његових цртежа. Газда хотела је бивши светски првак у џудоу Драгомир Бечановић, некада најбољи спортиста Југославије. Питам га, одакле Тошковићеви цртежи. „Пет година је био овде, друговали смо“, каже Бечановић.

Пријатељ Уроша Тошковића Славенко Ракочевић прича како је Урош Тошковић знао да приђе многим сликарима и каже: „Пољуби руку. Пољуби руку чику“. Препричава се да је Пикасо у Паризу хтео да купи један његов цртеж. „Скуп сам ја за тебе“, рекао је Тошковић. Уместо новца, остала је та анегдота.

Тошковић је годинама причао не баш позитивно о Даду Ђурићу. „Дадо ми украо линију“, говорио је Урош, али је ипак отишао на Дадову сахрану.  Ево како је то било: Јован Радовић ( још један близак пријатељ Уроша Тошковића) нашао га је у кафићу, али Урош је одбио да иде. „Нећкао се“, каже Радовић. „На крају је одлучио да бацамо новчић. Ако буде глава – идемо, ако буде писмо – не. Узмем ја кованицу, падне она – испада да не идемо – преврнем ја страну – идемо. Тако смо и отишли.“

Иако је у Паризу дипломирао на Школи лепих уметности, што сам није истицао, Тошковић живи на улицама, са сликарима на обали Сeне, другује са проституткама и просјацима. Путује... Путеви га воде и до Њујорка и до Калкуте. Враћа се у Црну Гору, прехрањује се у Никшићу, Бару, Колашину, Подгорици, где и умире марта 2019. године. Сахрањен је у Пелевом Бријегу у Братоножићима. Још увек живе приче о њему и његовим лутањима, а чини се да је најчуднија она када је један криминалац у Бару купио њеногв цртеж и рекао:

„Уроше, ако те убијем, слика ће бити вреднија“

„Кога ћеш ти да убијеш?“, залетео се цртач на купца своје слике који је извадио пиштољ и пуцао.

Остала је као сведок рупа на шеширу Уроша Тошковића.

Сова напала сликара

Група карикатуриста из Србије боравила је пре петнаестак година на Карпатима, у хотелу кроз који протиче река. Завршно вече. Седе карикатуристи, друже се и карикирају...

Нека лепа Румунка са суседног стола загледа се у Горана Ћеличанина, није скривала наклоност. Али, опасни момци у њеном друштву нису то протумачили као њену наклоност него као наметање гостију из Србије. Решили су да их претуку. Било је врло затегнуто.

Колеге из Румуније су објасниле чудан обичај на Карпатима... Када хоће неком да опросте батине, онда тај неко мора да пева и на тај начин развесели онога који хоће да туче, тако се може откупити од батина.

Мртва тишина... Непријатност. Карикатуристи Румуни желели су да певају, али опасни момци су тражили га певају гости из Србије и то на румунском. Тада се Макс Ђерлек сетио неке песме коју је слушао давно, у војсци, од неког Вршчанина. Сетио се румунске песме, отепавао, наравно неисправно, а насилници су се насмејали као и домаћи карикатуристи. Наши су, зато, изашли без батина.

Нису их напали ти опасни момци, али, кад смо код напада, историја сликарства и орнитологија памте да је једног сликара напала сова.

Реч је о Зорану Илићу, познатом професору на Ликовној академији у Нишу. Он је овако описао тај догађај:

„Враћао сам се из Параћина касно ноћу. Птица ме је напала док сам излазио из аутомобила и нанела ми лакше повреде главе. Атмосфера ме је подсетила на Хичкокове Птице, јер нисам могао да се одбраним од њених напада, па сам се поново вратио у аутомобил“, причао је Зоран Илић.

Медији су јавили о томе да је сова напала сликара, а међу сликарима се пронела вест да је за то крива фризура Зорана Илића. Бујна коса познатог уметника заиста личи на гнездо.