Галина Вишњевска, живот у високом регистру: У суровом веку слављење слободе

Рускиња по оцу Павелу Антоновичу, ромско-пољског порекла по мајци Зинаиди. Имала је шест недеља када су је обоје оставили, да би је у Кронштату, на острву Котлин близу Лењинграда, подизала неписмена бака, очева мајка Дарја Александровна Иванова.

Певала је од када зна за себе, па су је деца у школи прозвала Гаљка-певаљка. Имала је десет година када јој је мајка поклонила грамофон и комплет плоча са опером Јевгениј Оњегин Чајковског. Њено детињство завршило се у петнаестој години, када је почео рат.

Гладовала је у време опсаде Лењинграда, а 1942, од глади и зиме, умрла јој је бака. Остала је сама, са шеснаест година, и била решена да преживи. Њена једина имовина био је глас. Током првих пет година певања говорили су јој да је мецосопран, али га је њена прва наставница певања Вера Николајевна дотерала до снажног лирско-драмског сопрана. Тај глас јој је прибавио славу која је прешла границе Совјетског Савеза и дао самопоуздање с којим се супротстављала бољшевичком бесу.

Овог 25. октобра навршава се тачно 100 година од рођења Галине Вишњевске, једне од највећих оперских певачица 20. века, жене за коју су говорили и писали да је издржала више него што би иједан мушкарац могао да поднесе. 

Пре 35 година, у Србији је 1991. објављена књига Галина Вишњевска – Историја једног живота, у издању „Дечјих новина“ из Горњег Милановца и преводу Неде Николић Бобић с руског. Славна уметница је у својим мемоарима на више од 600 страница описала свој живот, од најранијих сећања до тренутка када је 1974. године била приморана да напусти Совјетски Савез.

То „била приморана“ означава преломни тренутак у њеном животу, али и у животу њеног мужа, славног виолончелисте и диригента Мстислава Ростроповича (1927-2007). Њихова „кривица“ била је у томе што су неколико година пружали уточиште потоњем највећем совјетском дисиденту међу уметницима, књижевнику Александру Исајевичу Солжењицину (1918–2008)

Следећих шеснаест година су, најпре добровољно, а потом као људи лишени држављанства, живели ван своје земље. Вратили су се у њу тек када се совјетској трулежи видео крај.

Наслеђе и наследници

Галина се први пут удала 1944, за младог морнара Георгија Вишњевског, и развела после два месеца. Од њега је задржала презиме, јер звати се Галина Павловна Иванова је било сувише обично.

Исте године удала се за Марка Иљича Рубина, директора тадашњег Лењинградског обласног оперетског позоришта у коме је почела своју певачку каријеру. Рубин, виолиниста, Јеврејин који је створио то позориште, био је 22 године старији од ње. Убрзо је родила сина Иљу који је умро после два и по месеца, од последица тровања.

Са Рубином је била у браку од 1944. до 1955. године, када је упознала Мстислава Ростроповича. После четири дана познанства удала се за њега. Остали су заједно више од пет деценија. Две ћерке, Олга и Елена, подарили су им шесторо унучади. Најстарији унук рођен је истог дана када и Галина.

Олга и Елена су посвећене очувању уметничког и хуманитарног наслеђа својих родитеља, радећи у престижним културним и филантропским организацијама. Олга је била виолончелиста, председница је и уметнички директор Оперског центра „Галина Вишњевска“ у Москви. Води и Међународно оперско такмичење „Галина Вишњевска“ које открива и афирмише младе вокалне таленте из целог света. Такође руководи Фондацијом „Мстислав Ростропович“ која стипендира и подржава младе музичаре.

Елена је била успешна пијанисткиња, последњих година очевог живота његов менаџер и пратња на концертима. Председница је хуманитарне Фондације  „Ростропович-Вишњевска“ која финансира велике здравствене пројекте.

На сцени Бољшог театра

Галина Вишњевска је 1952. године почела да пева у Бољшом театру. Већ у првој сезони знала је за сваки Стаљинов долазак у позориште. Лично је водио бригу о театру, ишао на сваку оперу.

Вишњевска описује да је седео у Ложи А која се налазила са леве стране изнад оркестра, ако сте окренути лицем према сцени. Завесом је био сакривен од очију публике.

Једна епизода на извођењу опере Јевгениј Оњегин најбоље илуструје како се Стаљин понашао у овом театру. Радња последње слике догађа се рано изјутра, и Татјана, према Пушкину, треба да буде у јутарњој тоалети. Тако је било док једном на представу није дошао Стаљин и на Татјани, поред Оњегина, спазио лаку јутарњу хаљину. Узвикнуо је: „Како се жена може појавити пред мушкарцем тако одевена?!“

Вишњевска у књизи поентира:

„Од тада, па све до данас, Татјана је у тој сцени одевена у плишану хаљину боје вишње и очешљана као за излазак. Пушкин га у датом случају није занимао. Обући, и готово. Ако треба, и у бунду.“

Последња представа којој је Стаљин присуствовао у Бољшом театру била је Пикова дама, опера Чајковског, фебруара 1953. године. Преминуо је недуго потом, 5. марта 1953. године. Истог дана умро је и Сергеј Прокофјев. Смрт једног од највећих совјетских композитора прошла је незапажено.

Оперски редитељ Борис Покровски (1912-2009) био је први Галинин безусловни ауторитет. Он је на сцену Бољшој театра поставио Јевгенија Оњегина, оперу у којој је октобра 1953. године Галина први пут певала Татјану. Та улога јој је донела први успех, да би се њом, тридесет година касније, серијом од осам извођења у Париској великој опери, опростила од оперске сцене.

Када је Бољшој театар 1969. године са овом опером гостовао у Паризу, у публици је седео и сликар Марк Шагал. На крају је пришао Галини иза кулиса и рекао јој: „Каква је код вас достојанственост и једноставност!“

Била је то за њу највећа похвала за њену најомиљенију улогу.

И једна друга улога, партија Аиде, заузима посебно место у њеном репертоару. С њом је примљена у Бољшом театар, са њом се први пут појавила на оперској сцени у иностранству. Записала је у својој књизи: „Поставку Аиде у Бољшом театру сматрам најбољом у којој сам учествовала, укључујући и њујоршки Метрополитен, париску Велику оперу и лондонски Ковент Гарден.“

КГБ у Бољшом театру

С првим успехом, стигле су и прве невоље. Убрзо су је позвали у кадровско одељење театра где су је чекали извесни Василиј Иванович и Николај Петрович.

Један се представио као мајор државне безбедности и отворено јој саопштио шта се од ње убудуће очекује. Све под изговором: „Наша земља је окружена непријатељима, и дужност сваког совјетског човека је да помаже нашим органима безбедности да би открили те људе.“

Tако је добијала разне задатке. Једном је од пијанисте Петруњина требало да сазна шта му је причао његов пријатељ, шаховски велемајстор Василиј Смислов, који се управо вратио са неког турнира из иностранства. Била је очајна, са слабом утехом да су сви уметници Бољшог театра сарађивали са КГБ. Неко из страха да му се не би уништила успешна каријера, они мање успешни у нади да ће добити моћну подршку.

Трећи су били најбројнији. Они су здушно радили да би остали у позоришту и кад изгубе глас, како се нико не би усудио да их пензионише. Били су на радном месту „цинкароша прве класе“.

Са Хрушчовом код Тита

Када су после Стаљинове смрти совјетске државне делегације путовале у западне земље да „поправљају односе“, често су са собом водили уметнике. Галина је то овако описала: „Певачи, виолинисти, пијанисти и лепе балерине, помагали су члановима наше владе, ненавиклим на светско понашање на банкетима и пријемима, да стварају неусиљену атмосферу. Овог пута, посета је била нарочито деликатна: први долазак совјетске владине делегације у Југославију после раскида Стаљина и Тита, крајем маја 1955. године. Ишли су на поклоњење, да се помире. Ето, таквом измирењу сам и ја присуствовала.“

Следи забаван опис те вечери. Галину су посадили за централни сто где су седели Н.А. Булгањин, тада председник Совјета министара, Н. С. Хрушчов, први секретар Комунистичке партије и Анастас Микојан, будући дипломата. Прекопута, Тито и Јованка са члановима југословенске делегације. Својим држањем, Тито је подсетио Галину на Стаљина, имао је исте споре, „важне“ покрете и гестове, мало је говорио. Атмосфера је била напета, Тито је био претерано миран и уздржан, а Хрушчов је, на свој „познат начин сељачког добричине једнако наваљивао да се љубе“. Говорио је Титу:

„Немој да се срдиш Јосја! Како си ти увредљив! Хајде, боље да испијемо. Знаш како оно веле: ко старо памти, нек му избију око.“

Вишњевска тврди да је Тито мирно гледао како му се изасланици велике државе додворавају, желео је да продужи то задовољство на које је дуго чекао. Генерал Иван Серов, глава КГБ после Лаврентија Берије, у једном тренутку пришао је с леђа Вишњевској и шапнуо јој: „Наздравите за Титову жену.“

Збуњена, устала је и изговорила: „Предлажем да ову чашу испијемо за мадам Тито.“

Тито се насмејао, први пут те вечери, и рекао: „Мадам!? Каква је она мадам, целог рата је била партизанка, пуцала и убијала.“

Напетост је мало попустила, Хрушчов је тражио да се заигра коло, преплитао је ногама, али се Тито у коло није ухватио.

Судбина уметника

Од те вечере у Београду, Галина је постала опсесија премијера Николаја Александровича Булгањина (1895-1975), који ће бити моћан совјетски политичар до 1958. године. Измишљао је разлоге да је намами у своју вилу. Правио се као да не зна да се тек удала за Мстислава кога су сви звали Слава, потом је отворено рекао Слави како му се Галина допада... све док Слави није пукло. Када је последњи пут разговарала са Булгањином, он ју је ослободио надзора од стране КГБ и лишио је својих позива. После тога више никада није певала на званичним пријемима.

Године 1956. снимила је своју прву оперску плочу Јевгениј Оњегин, добила звање заслужне уметнице РСФСР и родила ћерку Олгу. Две године касније и Елену.

Али, догађај који је обележио Совјетски Савез те 1956. године био је XX конгрес Комунистичке партије. У свом чувеном реферату на затвореној седници, Хрушчов је први пут с највишег места проговорио о Стаљиновом култу личности, стрељању невиних људи, мучењима у затворима и масовним репресијама.

Вишњевска у својим мемоарима не заборавља ни страшну судбину песника у Совјетској Русији: Гумиљов је стрељан. Блок је умро у беди и болести. Јесењин је извршио самоубиство. Мајаковски се устрелио. Мандељштам је умро у логору. Цветајева се обесила. Пастернака су, како пише, просто отерали у гроб. Ахматову су прогонили и годинама јој нису дозвољавали да објављује.

Посебно место у њеним сећањима заузима композитор Дмитриј Дмитријевич Шостакович, пријатељ и уметник коме се дивила. Његова музика се ретко изводила, повремено је остајао без новца и за основне животне потребе. Галина и Слава су му позајмљивали новац, а он им је, чим би могао, дугове враћао.

Епоха Јекатарине Фурцеве

Занимљив је Галинин опис Јекатерине Фурцеве, која је од 1960. до 1974. године била министарка културе у СССР. Једна од најконтроверзнијих личности совјетске културне политике, Фурцева је имала огромну моћ над животима и каријерама најистакнутијих уметника, што Вишњевска у својим мемоарима илуструје бројним примерима из сопственог искуства.

На пример, током четрдесетодневног гостовања Бољшог театра у Паризу 1969. године, Галина је зарадила укупно 400 долара, добијајући дневницу од десет долара. Сав тај новац дала је Фурцевој: „Просто сам јој дала мито да би ме пуштала у иностранство на основу мојих уговора (јер, дешавало се и ово: уговор мој, а путује друга певачица).“

Како се могло живети у иностранству са свега десет долара дневно, Вишњевска илуструје догађајем са гостовања Бољшог театра у Паризу 1969. године. Сви су били смештени у хотелу недалеко од Опере а читав Булевар Осман је мирисао на чорбу с купусом и на лук. Када су совјетски уметници у својим собама укључили стотинак електричних решоа, цео хотел је утонуо у мрак.

Како је материјални статус породице Вишњевски-Ростропович у великој мери зависио од тих гостовања, настојали су да пронађу начине да зарађене девизе не деле са Фурцевом и да избегну да им држава одузме највећи део зараде. Током више од две деценије заједничког живота, њих двоје су саградили летњиковац и уплатили за задружни стан. Али цео намештај у летњиковцу и московском стану, посуђе, рубље, фрижидери, клавири, аутомобили – све је то донето из иностранства.

Први пут у Америци

Тридесетог децембра 1959. године Галина је први пут отишла у САД на гостовање са Државним симфонијским оркестром. Већ следеће године је у Метрополитену певала у четири представе Аиде, једној Мадам Бaтерфлај, а одржала је и једанаест солистичких концерата. Треба ли напомињати да су јој ти хонорари одузети јер су се њиме „издржавале амбасаде и шпијуни“, како је написала.

Њена сећања на те догађаје илустрована су бројним неспоразумима и непријатностима, али и успесима које је доживела. Овако је сажела своје прво америчко искуство:

„Спољашња, сјајна љуштура америчког живота није ме импресионирала. На њу сам гледала као на биоскопску представу, пратећи је очима и не трудећи се да је запамтим. Слобода? Нисам знала шта је то и, попут звери одрасле у сужањству, желела сам натраг у свој кавез.“

Гостовала је у Америци и после тога, 1965, 1967. и 1969. године. Последњи пут умало да не отпутује. Секретар партијске организације Бољшог театра позвао ју је на разговор и рекао да не може да иде, јер неће добити позитивну карактеристику неопходну за одлазак у Америку. Разлог: само она, од три хиљаде запослених у Бољшом театру, никада није отишла ни на једно од политичких предавања која су се одржавала уторком ујутру.

Побеснела је и о свему обавестила Славу, који је већ био у Америци, на својој концертној турнеји. Он се обратио совјетској амбасади у Вашингтону речима: „Ако Галина Вишњевска не дође на гостовање, ја ћу отказати све своје концерте и вратити се у Москву.“

Пре тога, дао је интервју Њујорк тајмсу у коме је рекао да примадону Бољшог театра не пуштају у Америку да пева зато што не одлази на политичка предавања!

Тада је на сцену ступио совјетски амбасадор у САД Анатолиј Добрињин (1919-2010), који је на том месту био од 1962. до 1986. године. За то време је представљао петорицу совјетских вођа (Хрушчова, Брежњева, Андропова, Черњенка и Горбачова) код шесторице америчких председника (Кенедија, Џонсона, Никсона, Форда, Картера и Регана). За њега се и данас говори да је био најспособнији и најуспешнији совјетски дипломата кад је реч о односима са САД. Добрињин је толико подвикнуо „онима у Москви“, да је проблематична Фурцева морала да позове Галину, да јој каже како је Добрињин из Америке „надигао дреку“, па је молила Вишњевску да ипак отпутује у Америку. Политичка предавања после тога више јој нико није помињао.

Са Бритном

Енглеског композитора, диригента и пијанисту Бенџамина Бритна (1913-1976) Галина је упознала 1961. године у Олдбороу, месту на обали Северног мора у енглеској грофовији Сафок где се одржава један од најпрестижнијих фестивала класичне музике. Бритн је живео у том „чаробном кутку земљине кугле на обали мора, где се још очувао дух старе Енглеске, где су људи тако једноставни и дружељубиви.“

Пошто је чуо Галину на концерту, Бритн ју је засуо комплиментима, а како је управо почео да компонује свој Ратни реквијем, одлучио је да напише и деоницу за њу. На латинском, јер Галина није знала енглески. Касније ће Бритн бити и драги гост Галине и Славе у Москви, што она у књизи изузетно занимљиво дочарава.

Прво извођење Реквијема било је планирано за 30. мај 1962. у Ковентријској катедрали, али власти у Москви нису дозволиле Галини да наступи. Разлог: Немци су за време рата срушили катедралу у Ковентрију, па су после рата финансирали њену обнову. И зато што су је обновили Немци, совјетска уметница ту не може да пева. Катедрала је обновљена немачким новцем, а совјетска власт се није слагала са Енглезима, који су тако нешто дозволили уместо да је оставе у рушевинама као споменик фашистичких зверстава. Певала је у Реквијему неколико месеци касније, у јануару 1963. године на сцени Алберт хола, а у Москви је изведен тек у мају 1966. године.

Са Солжењиницом

Александар Солжењицин и Мстислав Ростропович упознали су се у пролеће 1968. године, после Славиног концерта у Рјазању. Када га је посетио у његовом дому, Ростропович се запрепастио тескобом и бедом у којој је велики писац живео. Солжењицин је патио и од тешког ишијаса, па су га Галина и Слава позвали да презими у њиховој гостинској кући у Жуковки, елитном насељу надомак Москве, где су даче имали високи политички функционери и најистакнутији уметници, међу њима и њих двоје.

Тако се Солжењицин 19. септембра 1969. године уселио у њихову гостинску кућу, а прве комшије били су му Андреј Дмитријевич Сахаров и Дмитриј Дмитријевич Шостакович. Иако је Слава покушавао да их зближи, нису се дружили.

Галина је према великом писцу исказивала велико поштовање:

„Увек ме је код Солжењицина задивљавао његов незадрживи оптимизам и нисам срела човека са мање захтева у свакодневном животу од њега. Једном смо свратили код њега баш у време обеда. На столу комад хлеба, тањир с бареним резанцима и поред њега коцкица супе... Нисам могла да одвојим поглед од његовог ’ручка’, и чим је отишао у другу собу погледам у фрижидер и запрепастим се: боца млека, тегла с киселим купусом, кувани кромпир, јаја – и то је све.“

На њено чуђење због његових „прехрамбених залиха“, Солжењицин се насмејао: „Ма, не брините Галочка, навикао сам ја тако да живим. Мени ништа више није потребно. Најважније је да ми је овде топло, да је свуда унаоколо тишина и да је ваздух чист – онда се добро ради...“

„Он је живео да би писао“, пише Галина. „Устајао је у свитање, радио до вечери, а у десет сати већ је одлазио на спавање да би се ујутру што раније пробудио. Таквог сам га знала све четири године.

У углу нашег врта, испод дрвећа, један старац, његов познаник, очигледно бивши логораш, вешто је склепао сто на брезовим брвнима и клупицу, и ту је Солжењицин радио од раног пролећа па све до мразева, ако није падала киша. Прозори моје спаваће собе гледали су на ту страну, и кад бих се пробудила прво што бих угледала био је он. Прелазио је километре као тигар у кавезу, дуж ограде тамо и назад, тамо и назад. Онда приђе брзо столу, пише, и поново цели сат ходања. Близу његове зграде ватра се скоро није ни гасила – све хартије, скице, непотребне за рад, одмах је спаљивао. Писао је руком и никада нисам видела тако ситан рукопис. И то сам му једном рекла. Он се насмејао: 'Навика из логора. Да што више стане на мало парче хартије и да се лакше сакрије.'“

Схвативши да га у Совјетском Савезу још дуго неће објављивати и да зато не може рачунати на нову зараду, Солжењицин је прилично велики хонорар добијен за Један дан Ивана Денисовича распоредио на много година, одлучивши да троши само по једну рубљу дневно.

Следеће, 1970. године, добио је Нобелову награду за књижевност, али његов начин живота се готово ништа није променио: „Једино сам приметила да се појавио џин, боце тоника, и орашчићи из продавница за девизе. За госте, јер он сам не пије и не пуши. Власти су му на награду ударили огроман порез, у штампи су га блатили да је добио Нобелову награду 'због прљаве клевете совјетског режима', почела је отворена хајка. Честити Слава пред тим више није могао да ћути, написао је отворено писмо главним уредницима Правде, Известија, Литературне газете и Совјетске културе, у одбрану Солжењицина. Треба ли рећи да то писмо нико у СССР-у није никада објавио, али се читало у иностранству.“

На црној листи

Галина је у јесен 1970. отишла у Беч да са Хербертом фон Карајаном заврши снимање опере Бориса Годунова Модеста Мусоргског, а када се вратила сачекала ју је прва опомена: филм о њеном уметничком раду, који је претходно снимила у студију московске телевизије, забрањен је за приказивање. Никада се није појавио на екрану.

Тако је почела тортура која је трајала следеће три и по године. Слава је најпре одстрањен из Бољшог театра, постепено су му укинута сва путовања у иностранство, оркестрима у престоници је забрањено да га ангажују, а у Москви и Лењинграду више није могао да добије ниједну салу за солистичке концерте. Почео је да путује и диригује по провинцији, где су га још примали.

Галина је од 1971. године била власница Ордена Лењина. Као народна уметница и даље је певала у Бољшом, а чак су је пуштали у иностранство. Али, њен глас се више није чуо на радију ни на телевизији. Ростропович и Вишњевска за совјетске медије нису постојали.

Од свих гадости којима су били изложени, Вишњевска је била посебно погођена понашањем будуће оперске звезде, мецосопрана Елене Обрасцове (касније је гостовала и у Београду). Још као студенткиња Лењинградског конзерваторијума, Обрасцова јој се обратила у сузама, молећи је да јој помогне и ради са њом, јер њен педагог у Лењинграду није био у стању да јој пружи оно што јој је било потребно.

Вишњевска се сажалила на дугоногу девојку и покровитељски почела да вежба са њом, довела је у Бољшој театар, обезбедила јој улоге да би путовала на гостовање у Милано... И онда, на врхунцу битака које је Слава водио, појавило се чувено писмо Централном комитету против Вишњевске и Мстислава Леополдовича, које је, између осталих, потписала и Елена Образцова.

„Та Лена коју сам зграбила за врат као штене које се дави и на паперјастом јастуку донела у позориште, та јадна Лена са очима увек спремним за плач, ишла је да потказује Славу и мене, која сам јој тако несебично даровала оно најдрагоценије што је било у мени – моју уметност“, написала је Галина.

Неколико година касније, Образцова је дошла у гардеробу Вишњевске у Карнеги холу, у покушају да се помире. У једном интервјуу Вишњевска је касније потврдила: „Да, долазила је код мене у Карнеги хол. Избацила сам је.“

Одлазак из земље

Било је јасно да Слава и она више не могу да опстану у Москви. Галина је тражила од мужа да пише Брежњеву и тражи дозволу да цела породица оде у иностранство на две године, због професионалног усавршавања. Слава је питао мисли ли она то озбиљно, и добио је одговор:

„Тако озбиљно као никада у животу. Чак и да ја могу да прогутам горку пилулу и наставим с радом у позоришту, ти си догурао до краја: поћи ћеш путем који су давно прокрчили руски генији – ваљаћеш се пијан у јарку, или ћеш изабрати што чвршћу куку да натакнеш себи омчу око врата. Треба само да молимо бога да нас пусте.

Пришли смо иконама и заклели се да никада нећемо прекорити једно друго због донете одлуке. У том тренутку осетила сам олакшање, као да ми је тешки камен спао с груди. За неколико тренутака молба је била готова.“

Галина и Слава ће касније, у иностранству, сазнати да је велики удео у брзој одлуци Леонида Брежњева да их пусти из земље имао Едвард Тед Кенеди, млађи брат убијеног америчког председника Џона Ф. Кенедија. Као сенатор савезне државе Масачусетс, он се састао са совјетским лидером у Кремљу 22. априла 1974. године. Уочи његовог доласка у Москву, с њим је разговарао композитор, диригент и пијаниста Леонард Бернштајн (1918-1990) и молио га да код Брежњева посредује како би двоје уметника добило дозволу да напусти Совјетски Савез. Код Кенедија Млађег су се за њих двоје заузела још тројица музичких великана: виолиниста Исак Стерн, виолиниста и диригент Јехуди Мењухин и пијаниста и композитор Владимир Хоровиц.

Убрзо је Леонид Иљич рекао: „Да.“

Ростропович је 26. маја 1974. године, са два виолончела и кућним љубимцем на повоцу, одлетео за Лондон. Кузја, њуфаундленд тежак скоро сто килограма, на аеродрому је одбио да се помери с места, па је Галина морала практично да легне поред њега и дуго га наговара да крене.

Она је с ћеркама напустила Москву два месеца касније, 26. јула 1974. године. Кад је авион узлетео, заплакала је.

Апатриди

Четири године касније, Известија је 16. марта 1978. године, под насловом „Идејно-политички изроди“, објавила да је Президијум Врховног совјета СССР-а донео одлуку да се М. Л. Ростропович и Г. П. Вишњевска, „због поступака који вређају достојанство грађанина СССР-а“, лише совјетског држављанства.

Претходног дана, 15. марта 1978. певачица је гледала вести у Паризу. На крају емисије, водитељ је саопштио да је Ростроповичу и Вишњевској одузето совјетско држављанство. Галина је почела да вришти, сва црвена у лицу, док је Слава пребледео слушајући како их оптужују за блиске везе с непријатељским центрима, подршку организацијама беле емиграције, утају пореза, шарлатанство и похлепу.

Одмах су сазвали конференцију за новинаре, изјављујући да се никада нису бавили политиком, да су сву своју енергију посветили искључиво уметности, и да су оптужбе против њих чин освете због исказивања људске солидарности према прогоњеним људима.

У Москви је била у току кампања за њихову дискредитацију. Сви који су могли, одрекли су се Ростроповича, а искључен је и из Савеза композитора.

У октобру 1974. године, недуго пошто су напустили Совјетски Савез, Галина и Слава били су у аудијенцији код папе Павла VI, који им је рекао: „На пола сте духовне лествице. А остало сада зависи искључиво од вас: шта год да радите у животу, увек размишљајте да ли правите корак нагоре или надоле.“

Године 1977, породица је напустила Европу и преселила се у Вашингтон, где је Ростропович постао главни диригент Националног симфонијског оркестра. Водио га је 17 година, све до 1994.

Вишњевској и Ростроповичу су четири земље нудиле држављанство. Они су прихватили пасоше Кнежевине Монако, који су им омогућавали путовања у бројне земље без визе, а да притом нису морали да узму ново држављанство. Купили су стан у Паризу, у Авенији Жоржа Мандела, неколико зграда даље од дома Марије Калас. У тој улици живели су и Кристијан Диор и Едит Пјаф.

Током првих година на Западу, Вишњевска је наступала и до десет пута месечно, са познатим уметницима и диригентима. На Единбуршком фестивалу продукција Вердијевог Магбета је постављена посебно за њу. Премијерно је извела дела Марсела Ландовског и Кшиштофа Пендерецког. Заједно са Ростроповичем снимила је комплетну верзију опере Рат и мир Сергеја Прокофјева, Пикову даму Чајковског, Пучинијеву Тоску, бројне албуме са музиком руских композитора и још много тога.

Када се 1982. опростила од оперске сцене, наставила је да наступа на концертима и држи мајсторске курсеве. Од тада је, како се шалила, само Ростропович зарађивао новац, а она га трошила. С концертима је престала 1988. године.

А онда, у јануару 1990, указом Президијума Врховног совјета СССР-а, Мстиславу Ростроповичу и Галини Вишњевској формално је враћено совјетско држављанство и истовремено је поништен указ из децембра 1978. године, којим су им биле одузете државне награде и почасна уметничка звања.

Међутим, супружници нису желели да узму совјетске пасоше. Сматрали су да држава није имала право ни да им одузме држављанство ни да им га потом великодушно враћа. Вишњевска је то објаснила речима: „Тиме смо желели да кажемо да се домовина не може ни поклонити ни одузети. Она је моја.“

Наставили су да путују с путним исправама Монака и Швајцарске, које нису подразумевале држављанство тих земаља.

У једном интервјуу 2004. године, Вишњевска се присећала:

„Нису нас протерали из земље зато да бисмо се тамо обогатили, већ да бисмо у иностранству иструнули. По повратку су ми у КГБ-у дали фасциклу са ознаком 'строго поверљиво' – наређења против Ростроповича и мене са потписима Андропова, Брежњева, Суслова и других. Та наређења пратила су нас током свих година изгнанства. Свима сам опростила, али нисам заборавила.“

Успомене Николе Мијаиловића

Бавећи се педагошким радом, Галина, која иначе никада није завршила конзерваторијум, постала је гостујући професор на Кертис институту у Филаделфији, престижном приватном конзерваторијуму за класичну музику. Један од њених студената на мастер студијама 1993/94. године био је и српски баритон светског реномеа Никола Мијаиловић, данас професор и шеф Катедре за соло певање на Факултету музичке уметности у Београду. О искуству рада с Галином овако сведочи: 

„Кертис институт је најексклузивнија високообразовна установа у САД, са најмањим бројем студената. Када сам дошао, чуо сам за њу да је строга, да је захтевна, оваква, онаква... Ништа охрабрујуће. Имао сам поштовање према свим професорима с којима сам радио, а кад је она у питању, пред наш први сусрет имао сам и трему. Упознали смо се на часу, питала ме је одакле сам, рекао сам из Југославије. Питала ме затим шта ћу да певам. Пошто сам чуо да је незгодна, спремио сам неколико арија, набројао их и казао да изабере коју хоће да певам. Погледала ме, имала је јако лепе очи, и казала: 'Ако певате добро, свеједно је коју ћете арију певати. А ако певате лоше, опет је свеједно.' Упамтио сам ту реченицу и више пута је касније користио као члан жирија на многим певачким такмичењима.

Између нас се десила љубав на први поглед, тако да никада нисам разумео какав су проблем имали студенти са њом. Годину дана смо радили свакодневно. Каже ми: 'Донесите ми сутра арију Оњегина', ја до сутра научим. Како нисам знао руски, она ми је рашчитавала. Говорила је: 'Свуда где видиш о, ти реци а.'

Следеће године ме је питала шта намеравам даље, казао сам да остајем још годину дана, а она ми је опет узвратила реченицом коју сам упамтио: 'Ако останеш овде још годину дана, остаћеш и без гласа.' Била је то велика истина. Ако сте као извођач предуго у школи, останете без самопоуздања, јер се тиме одлаже тренутак када треба да пробијете лед, да се баците у ватру. И наставила је: 'Треба да одеш у неко позориште да омиришеш традицију. Тога овде у Америци нема.'

Имао сам 22 године и прихватио сам да ми она организује аудицију у Бољшом театру. Авионску карту ми је, на њено инсистирање, платио Кертис институт.“

Никола је на аудицији отпевао свој програм, након чега му је понуђен двогодишњи уговор и уручен списак улога које треба да припреми. После аудиције, којој је, наравно, присуствовала и Галина, заједно су пешице кренули према њеном стану. Успут су свратили у антикварницу, где је купила неки порцелан. Њена кућа је, иначе, била пуна антиквитета. Док су били у продавници, људи су јој прилазили, тражили аутограм и молили да се сликају с њом:

„Продужили смо пешице до њене куће. Понео сам јој кутију са порцеланом и, када смо стигли, поред свих салона и раскоши, сместили смо се у кухињу, наше заједничко омиљено место. Ту сам јој причао да не могу да поверујем у све што се догађа, као да сањам, и да не знам како да јој захвалим за све што је учинила за мене. Она ми узвратила: 'Никола, ја сам ово урадила због себе, а не због тебе. Верујем у твој таленат, а ако хоћеш да ми се одужиш, кад идеш у цркву упали ми свећу.' Била је особа од које сам само велико добро имао.“

Никола Мијаиловић се и касније виђао са Галином у Паризу, у њеном дому у Авенији Жоржа Мандела, где му је давала часове. Ниједан му није наплатила. А трајали су и по два сата. За клавиром га је пратио Александар Сердар, који је у то време боравио у Паризу. Никола је 2024. био члан жирија IX Међународног конкурса оперских уметника „Галине Вишњевска“ у Москви. Том приликом, он је финалисти, баритону Чингису Баирову као награду дао свој хонорар. Данас је Баиров међународна оперска звезда у успону.

Сећање Катарине Јовановић

И Катарина Јовановић, сопран европског реномеа и успеха, професорка на Факултету музичке уметности у Београду, о свом познанству са великом уметницом сведочи:

„Галина Вишњевска је била део мог живота и пре него што сам заправо чула њене снимке, преко њене књиге Историја једног живота. А онда је 2004. године и стварно постала део мог живота, када сам већ увелико живела у Паризу и када сам први пут ушла у стан у коме су живели Галина и њен муж, велики Мстислав Ростропович. Тај стан на Авенији Мандел био је нека врста Ермитажа у изгнанству. Сасвим невероватан простор лепоте и уметности у коме је сасвим обичним животом живео пар уметничких дивова. Тамо ме је одвео њихов и мој агент Ерве Кор де Валмалет, представник једне од великих династија европских и светских импресарија, кога сам упознала три године раније, када ми је био у жирију такмичења велике Монтсерат Кабаље и када сам освојила гран при и награду публике. Још пре финала такмичења рекао ми је да му није важно да ли ћу победити, јер је у претходним етапама такмичења видео све што му треба, па жели да ми буде агент.

Тог јесењег јутра сам била мало нервозна, јер ми је Ерве рекао да негде идемо, да се добро упевам, припремим и понесем неки руски репертоар. Није ми рекао где идемо. Понела сам Татјану и Бритнов циклус Ехо песника, такође на Пушкинове стихове. Када сам видела да Ервеова кола скрећу од Трокадера ка Авенији Мандел, панично сам схватила где идемо. Врата је отворила Вишњевска у зеленој луксузној кућној хаљини до пода, са зеленим турбаном на глави. Прелепа и ледена, без осмеха, оставила је на мене застрашујући утисак. И Ростропович је био ту, а ја сам се потпуно одузела од страха и бринула како ћу уопште да певам. Наравно, преживела сам, много научила и почела да припремам своју прву Татјану. Касније сам у Лондону на тој мени омиљеној улози радила са Славом као диригентом, и неуспешно покушавала да га подмитим и орасположим црном чоколадом.

Нисам стигла да радим са Галином на Бритну, што никако не могу да прежалим, јер је то дело Бритн зачео за време својих боравака у Москви и дружења са Галином, Славом, Шостаковичем и многим другим руским уметницима и научницима. Бритн је тада открио колико вотке и укисељених краставаца људско биће може да конзумира током једне ноћи, али и нешто много важније: они му читају Пушкина и та га поезија заувек опседа и мења. Бритнов Ехо песника на стихове Пушкина пре тога сам радила са великим Дмитријем Хворостовским. И даље патим што, због обимности мог незнања у вези са Татјаном Чајковског, нисам стигла да са Галином радим и на том циклусу у чијем стварању су она и Слава директно учествовали.

Моја последња успомена на Галину везана је за још једно Ервеово изненађење. Те 2004. године била сам номинована за престижну француску музичку награду Victoires de la Musique, а тим поводом сам у Кану одржала реситал уз клавирску пратњу Робина Боумана, свог некадашњег професора. Када смо изашли на сцену видела сам да у публици поред Ервеа седе Галина и Слава. Не знам како да објасним осећај који уметник има када га такви уметнички џинови слушају, па нећу ни покушавати. После концерта отишли смо заједно на вечеру.

Седела сам поред Галине, опчињена њеном неумољивом лепотом и уплашена њеном хладноћом и неком врстом презира према свему и свима, који је заправо био један велики замор од свега и свих. Није много говорила, Слава је био забаван и неодољив, што је њој, чини се, много олакшавало, а нама са стране изгледало као потврда да се супротности привлаче. Онда су ливрејисани конобари хотела Мартинез почели да доносе покривене тањире и спуштају их испред сваког од нас, припремајући тренутак кулинарског театра када у истом тренутку подижу поклопце и откривају делиције у којима ћемо уживати. Конобари дижу поклопце, гледамо у своје тањире и дивимо се, са неизбежним узвицима одушевљења. То траје два или три минута, а онда узимамо есцајг у руке и крећемо да једемо. Бацам поглед на Галину и схватам да је она већ у тих неколико кратких минута започела и скоро завршила предјело.

Она примећује мој запањени поглед, нагиње се према мени и тихо ми каже: 'Свашта сам у животу научила, али није ми успело да се отарасим страха од глади. Лењинград је још у мени.'

Преко пута мене седи Слава, који непогрешиво разуме каква се тренутна веза створила између његове обожаване жене и мене. Уморно ми се насмешио, и вечера се наставила уобичајеним током који намећу такви догађаји.“

Повратак

Причу о повратку Вишњевске и Ростроповича у Русију на свој начин забележила је Ребека Метлок, супруга америчког дипломате Џека Ф. Метлока Млађег, с којим је током четири његова дипломатска мандата, између 1961. и 1991. године, боравила у Совјетском Савезу. Током последњег мандата Метлок је био амерички амбасадор у Москви. У својој књизи Спасо хаус (Spaso House) Ребека је записала:

„Године 1987, на вечери у нашој кући у Вашингтону, Ростропович је рекао да ће се вратити у Русију под једним условом: ако дође са Националним симфонијским оркестром. И 1990. године овај услов је испуњен. Концерти су били заказани у Москви и Лењинграду. Совјетски Савез је био одушевљен Славиним повратком. Концерт у Великој сали Конзерваторијума био је запањујући музички догађај. После Чајковског и Шостаковича, изведена су још четири биса. На крају последњег биса, краљица Шпаније заједно са Раисом Горбачовом, шпанским амбасадором и његовом супругом, који су седели у ложи лево од бине, устали су.“

„Спасо хаус“, по коме је књига добила наслов, велика је историјска вила у Москви, на Спасопесковском тргу, недалеко од Арбата, која од 1933. године служи као резиденција америчког амбасадора.

Посебна занимљивост ове куће односи се на првог амбасадора у Совјетском Савезу, Вилијама К. Булита који је 1935. године у њој приредио велики раскошни бал, којем су присуствовали Михаил Булгаков и његова супруга Јелена. Тај догађај се сматра једном од важних инспирација за „Велики бал код Сатане“ у роману Мајстор и Маргарита. Булгаков је стварни дипломатски бал претворио у фантастичну сцену у којој Маргарита као домаћица Сатаниног бала, дочекује поворку мртвих и историјски злогласних личности.

По повратку у Москву, Галина се годинама припремала за оснивање свог оперског центра, који је 2002. године почео да ради под именом „Оперски центар Галине Вишњевске“, и с мотом: „Добила сам у Русији – враћам Русији“.

Мало ко је знао да пар Ростропович-Вишњевска поседује огромну и богату колекцију слика међу којима су била дела Серова, Рјепина, Брјулова, Иванова и других великих руских сликара, коју су с љубављу и страшћу сакупљали на аукцијама у егзилу. Заједно су донели одлуку да колекцију продају и потписали уговор са аукцијском кућом „Сотби“. Међутим, непосредно пре заказане аукције, руски олигарх Алишер Усманов откупио је целокупну збирку и поклонио је руској држави. Она је од 2008. године као стална поставка изложена у музејским просторијама Константиновског дворца у Стрелни поред Санкт Петербурга.

Галина је више пута у интервјуима руским медијима говорила да је Бориса Јељцина заволела на први поглед, чим га је угледала на телевизији: „Учинио је огромну ствар за Русију. Помало је театралан, али у њему има нечег исконски руског. Зовем га Баћушка Ховански – моћан је то човек. И можемо само да поздравимо то што је управо он предложио тако сјајног кандидата као што је Путин, који бриљантно представља Русију свуда, на свим континентима.“

Иначе, са Владимиром Владимировичем Галина се упознала у Паризу, на ручку код Жака Ширака, и веома му се дивила: „Он има сопствену визију будућности и уређења Русије. Паметан је, не околиша, своје мисли излаже веома јасно и, што је најважније, разумљиво народу.“

Свог супруга Галина је надживела за пет година, преминула је 2012. у 86. години. Новинарка Јуна Чупринина је у часопису Москвич Маг. писала  да њих двоје никада нису поново прихватили руско држављанство, па је Галина, као и Мстислав Леополдович, умрла са швајцарским документима.

Историја једног живота

За крај ове приче о славној уметници, једна лепа вест: од Неде Николић Бобић сазнајемо да ће поводом 100 година од рођења славне уметнице, ових дана у издању Руссике у Београду бити објављено ново издање њеног превода књиге Галина – историја једног живота.

А о свом сусрету са Вишњевском, Неда Николић Бобић је за ОКО портал  сведочила:

„У Београду је марта 1989. године, у продукцији Авала филма, почело снимање филмске верзије опере Борис Годунов Модеста Мусоргског. У филму је играло више југословенских глумаца, а редитељ је био Анджеј Жулавски, некадашњи асистент Анджеја Вајде. (Првобитно је било предвиђено да филм режира Андреј Тарковски, а потом Анджеј Вајда). Музичка матрица опере снимљена је у интерпретацији вашингтонског Националног симфонијског оркестра којим је дириговао виолончелиста Мстислав Слава Ростропович. Жулавски је изјавио да глумци одлично глуме, али им недостаје снаге да запевају у опери, па је зато смислио да им гласове позајме оперски певачи.

Због тог снимања из Вашингтона је у Београд допутовала Ростроповичева супруга, оперска певачица Галина Вишњевска, која је 1984. године, после четири године рада, објавила књигу Галина – историја једног живота. Испричала је да је желела да опише догађаје од пре петнаест година кад су Ростропович и она били избачени из своје домовине, и да исприча како се то збило.

Душан Величковић, тадашњи новинар НИН-а и уредник библиотеке 'Литература у егзилу' у 'Дечјим новинама' из Горњег Милановца, пожелео је да објави ту књигу и позвао ме је да је преведем.

Састали смо се са Вишњевском, сазнали од ње да је књига преведена на дванаест језика, а да је Југославија прва земља са Истока која ће је објавити, земља која је и сама прешла сличан пут. Веома је била захвална на томе, као и њен супруг, који је био захвалан за концерте у Београду и Љубљани одржане у време кад их није позивала ниједна социјалистичка земља.

На Величковићев позив да напише неку врсту предговора уз југословенско издање, казала је да нема потребе, јер је у књизи све речено, она сама за себе све казује. Душко ју је питао како живот у изгнанству, изван домовине и свог језика, утиче на стваралаштво. Објаснила је:

'Ствараоци везани за језик имају велике проблеме – писци, песници, певачи, за разлику од музичара, пијаниста... Ја, безусловно, имам тај проблем. А још већи проблем је – систем рада на Западу. Била сам 22 године везана за Бољшој театар и диригенте и редитеље који су тамо радили. На Западу стално радите с новим људима, случајним партнерима просечног квалитета. Кад потпишете уговор не знате коме ћете допасти. Зато сам напустила оперску каријеру, нисам хтела да нарушавам свој углед и определила сам се за концертно певање и снимање плоча.'

Говорећи о књизи, објаснила је да ју је писала пуне четири године: 'Написала сам је зато што не говорим добро ниједан страни језик, а имала сам потребу да испричам оно што је у мени, све шта сам преживела. Осећала сам се скучено са суженим речником енглеског и француског, и пожелела сам да испричам на руском све што сам осећала.'

Онда се обратила мени: 'Молим Вас, сачувајте све изразе, немојте да смекшавате. Ако су одвише оштри, оставите их таквим какви јесу. То је страшно важно. Имала сам велике проблеме са преводиоцем на француски језик. Знате, Французи воле све да умекшавају, да увијају... Хвала Вам и желим да добро преведете књигу. Веома је важно да је урадите како ваља. То је први превод у источној Европи на један словенски језик, први превод с руског, остали су били са енглеског. И пошаљите ми је обавезно.'

Књигу нисам послала поштом, већ сам сачекала да Ростропович допутује у Београд. У сали Коларчевог универзитета 16. новембра 1989, Ростропович је одржао добротворни концерт, свирао је Шостаковича (Концерт за виолончело и оркестар, посвећен управо њему) и Дворжака. Испраћен је овацијама.

Сачекала сам га после концерта и предала му књигу. Казао ми је: 'Хвала вам. Знате, она је због мене прекинула своју каријеру оперске певачице, и скрајнута је. Ово ће јој много значити.' И чврсто ме загрлио.“