На вест о смрти Слободана Шнајдера: Сценска бакља за луч нараштаја

Презиме Шнајдер треће је најчешће у Савезној Републици Немачкој и међу германофоним становништвом целог света. У Немачкој има више од три стотине и двадесет хиљада Шнајдера, док их је у свету више од пола милиона. То је такође и једно од најстаријих познатих презимена међу Немцима, као што су и генерално то презимена која се дају по древним занатима. Уосталом, једина два презимена фреквентнија међу Немцима су Милер и Шмит.

Име Слободан није превише често, али је још мање ретко. Оно што је дефинитивно јесте да је младо. Добро се зна да је први Слободан рођен 1869, син Владимира Јовановића, кога је за „изум“ овог имена надахнуо Џон Стјуарт Мил.

Време највеће популарности овог имена је време непосредно након Другог светског рата. Три године пре него што је Ђуро Шнајдер свом сину дао име Слободан, исто име свом је сину дао и Мирко Праљак. (Старији Слободан се чак и школовао на Казалишној академији.) То су ваљда два најславнија хрватска – Слободана. Међу Србима је конкуренција већа, где се Јовановићу и Милошевићу, придружују Пенезић, Шијан, Алигрудић, Перовић, Ћустић, Селенић, Тишма, Живојиновић, Качар и Принцип.

Отац и син

У „nomen est omen“ кључу, име Слободан Шнајдер звучи необично моћно, помало и због необичности тог словенско-германског споја. Индикативна је и година рођења, година раскида Тита и Стаљина, година успостављања тог специфичног југословенског хладноратовског модела. То је социо-културни  контекст у којем се формирао Слободан Шнајдер, то је генерација Давида Албахарија, Драга Јанчара и Душана Ковачевића, генерација Милана Младеновића и Лазара Ристовског.

Шнајдер је рођен у Загребу. Његов отац Ђуро био је такође књижевник, такође рођен непосредно након рата, само Првог светског, 1919, у Нуштру код Винковаца. Шнајдери су били подунавски Немци, фолксдојчери како се говорило.

Рођен у првој години постојања прве Југославије, стари Шнајдер је доживео распад друге; умро је 1993. Хрватска енциклопедија овако сумира његов лик и дело:

„Апсолвирао на Филозофском факултету у Загребу. Год. 1943-45. провео у затворима и логорима те доспио у пољски партизански покрет у Бескидима. Након рата радио је као коректор, лектор, редактор и уредник у многим издавачким подузећима, часописима и листовима. У књижевном му је раду видљив пријепор између критичке и пјесничке концепције, присутан већ у првој збирци пјесама (Зној за челик, 1950). Заокупљен ратном тематиком и упризорењем мрачних мотива, једини излаз види у могућности заједништва. У збирци Бијеле зјене (1956) занемарује утилитарне теме, а у први план ставља инвентар свакодневице и огољену слику човјека. Збирка Љубавници у туђим очима (1958) тематски се наставља на претходну, али нуди хомогенију психолошку студију људских очитовања у различитим ситуацијама. Иако близак поезији круговаша, Шнајдер је пуно ироничнији, а у збирци Познанства (1960) готово се дотакнуо херметизма. Критички му се рад састоји од дневне критике обиљежене соцреалистичком естетиком, те од озбиљнијих критичких тема (Увод у најновију хрватску прозу, 1971) које, уз помањкање теоријске упућености, иду од психологизације, структуралних анализа до проматрања изражајних слојева, техника и приповједачких поступака.“

Као и неки други уметници те генерације, Шнајдер је наставио очевим стопама доспевши много даље.

Активизам, драме

У једва двадесет и четири сата откад је објављена вест о Шнајдеровој смрти, објављена је већ неколицина некролога. У једном од њих, Велимир Висковић подсећа на један свој рецентни текст, писан још за Шнајдеровог живота дакле, у коме се прегнантно сажима почетак Шнајдеровог уметничког и јавног деловања:

„Велики интелектуални углед диљем Југославије Шнајдер стјече већ у раним двадесетим годинама својега живота покретањем и уређивањем театролошког часописа 'Пролог', који је афирмирао сувремене казалишне тенденције, те уређивањем низа изузетних књига у издавачким едицијама ЦКД-а, гдје је био упослен. Углед драмског писца потврђује започевши средином седамдесетих низ драмских текстова заснованих на животописима познатих личности из умјетничког и политичког живота. Ослањајући се на сродне поступке Бихнера, Брехта и Петера Вајса, Шнајдер за основицу својих драма узима стварну биографију познатих личности, фактографски добро истражену и увјерљиво приказану, али истодобно у основни наративни ток умеће бројне алузије и цитате, те симболичке сцене, којима усложњава властити исказ.“

Пре тога, Шнајдер је студирао и дипломирао на Филозофском факултету у Загребу, и то филозофију и англистику. Иако су већ постојали студијски програми драматургије, Шнајдер стиче заправо шире и темељније образовање, што ће се видети у његовом рукопису.

У текстури свог драмског писма он увезује крлежијанску традицију са савременим европским позориштем, нарочито оним са немачког говорног подручја. Како је и Крлежа, међутим, био под великим утицајем германског театра његовог времена, нарочито скандинавског (Стриндберг, Ибзен итд) то испреплетање је складније него што би на први утисак могло да изгледа из овог лапидарног описа. У југословенском пак контексту, он је део генерације у којој су и поменути Ковачевић, Горан Стефановски те Душан Јовановић.

Хрватски Фауст

Тема уметничке „колаборације“ с нацизмом једна је од носећих тема књижевности, позоришта, филма и филозофије у другој половини двадесетог века. Та традиција рађа се, наравно са „Доктором Фаустусом“ Томаса Мана, али јој се придружују фигуре од Роналда Харвуда до Иштвана Сабоа и од Данила Киша до Борислава Пекића.

Са управо крлежијанским самопоуздањем спремности да већ насловом преузме целу националну парадигму („Хрватска књижевна лаж“, „Хрватски бог Марс“), Шнајдер се такође наслања најдиректније на самог Томаса Мана. Тако  настаје легендарни „Хрватски Фауст“.

Ако Меша Селимовић јесте једнако „Дервиш и смрт“, ако Драгослав Михаиловић јесте једнако „Кад су цветале тикве“ (не поричући, наравно, огромну вредност „Тврђаве“ или „Фреде, лаку ноћ“), онда Слободан Шнајдер јесте једнако „Хрватски Фауст“ (уз свест о вредности „Гамлета“ или „Држићевог сна“).

Потенциран је много пута тај „мета моменат“ да „Хрватски Фауст“ никад није постављен  у загребачком ХНК. Није неважно поменути да је два Шнајдерова ХНК уметничка тријумфа у Загребу режирао нико други до Љубиша Ристић („Камов, смртопис“ и „Држићев сан“). 

Најпознатније инсценације „Хрватског Фауста“ у Југославији биле су сплитска (Дино Радојевић) и београдска (ЈДП, Слободан Унковски). Ова драма је Шнајдеру широм отворила врата европских позорница. Он је осамдесетих водећи хрватски и југословенски драмски писац у европским оквирима.

Рат, егзил

Доласком Туђмана и ХДЗ-а на власт, културолошком рехабилитацијом НДХ, кључне фигуре хрватске културе долазе на позицију „између азила и егзила“. Умрли су од тада Предраг Матвејевић, Игор Мандић и Дубравка Угрешић, умрла је раније ове године Славенка Дракулић, умро је сада, ево, и Слободан Шнајдер.

Деведесетих се Шнајдерове драме играју широм Европе, и нове и старе. Линк са Хрватском бива му новинска колумна, најпре у осјечком „Гласу Славоније“, а затим у ријечком „Новом листу“. (За славонски лист пише у време смрти свог оца, Славонца.) То је карактеристика хрватске медијске сцене: дневне новине националног домета које не излазе у Загребу, а у шта не спада само „Слободна Далмација“.

Те његове колумне никад нису биле „журналистичке“ у кључу класичне публицистике. Оне су на неки начин биле родно место његовог преласка у „белетристику“.

С доласком на власт Рачана, Месића и Будише, с тим „лажним надама“ новог века, у време кад Мандић, примера ради, преузима „Вјесник“, Шнајдер преузима Загребачко казалиште младих (ЗКМ), чији је управник од 2001. до 2004. Најтрајнији траг тога остаје „горки талог искуства“. И та прва деценија овог века у јавности и култури еx-YU земаља остаје углавном неиспричана прича. 

Доба мједи

Није да није било нових драма или нових поставки старих, није да није било и контроверзи, али Шнајдеру се уметничка енергија последњих деценију и по „каналисала“ у прозу. Занимљив је тај феномен, на различите начине приметан и код Кустурице или Горана Марковића, на пример. Ремек дело те фазе Шнајдеровог стваралаштва је велики роман „Доба мједи“. То је без сумње један од најпревођенијих и најхваљенијих хрватских и јужнословенских романа у двадесет и првом веку.

Иако написан у позним годинама, има у њему нечега чему се неки прозни писци тематски посвете раније: аутобиографије, породичне приче, билдунга, што би се рекло. Ваљда управо због уметничке зрелости, то је у једном смислу скоро младалачка књига, али без младалачких грешака.

Српско издање је објавила новосадска „Академска књига“ и имало је врло лепу рецепцију. Начин на који се о овој књизи писало широм Европе успоредив је са успехом „Хрватског Фауста“. Слично Даши Дрндић, доживео је, макар и у последњим годинама живота, да се о његовим прозним књигама у великим земљама пише са дужним поштовањем, не као о „егзотици“ из неке земље која је у фокусу због актуелне (гео)политике, него чисто зарад литерарне вредности.

Није више био млад, али је ипак умро изненада. Ипак, он је један од оних које њихово дело заиста, у правом смислу, надживљава. Стижу, ево, вести да је непосредно пре смрти успео да заврши и нови роман.

Али исто тако, док постоји театар на овом језику, Шнајдер ће бити његов класик. Тин Ујевић, песник у чијој биографији има нечег што би стало у Шнајдерову драму, каже у једном свом стиху да „Славен није Немац“, а Шнајдер је некако био и Славен и Немац. У истој песми има и стих где се помиње „бакља за луч нараштаја“. Таква бакља је без сумње Шнајдерово драмско писмо. Међу тим нараштајима су, наравно, и они будући.