Пола века највољеније домаће ТВ серије: Грлом у јагоде, јагоде у грлу или Било једном у Београду

Те среде, 4. августа 1976. године, на Другом програму Телевизије Београд почело је емитовање телевизијске серије Грлом у јагоде. Прва епизода се звала Став о глави, било их је десет. Аутор је био тридесетогодишњи редитељ Срђан Карановић, који је заједно са две године млађим Рајком Грлићем написао и сценарио. Производња: Телевизија Београд. Снимана је на Ташмајдану, Калемегдану и у Петој београдској гимназији. Плус, мало у Ровињу, и мало у Мотовуну, пре него је овај истарски градић постао филмски Нешвил.

Од тада је прошло пола века. И исто толико непрекинутог подсећања на њу. Не постоји телевизијско дело у којем има више срећне туге и боље му пристаје реч носталгија, од Грлом у јагоде. Нема тих јунака који трају пола века, као оличење живота који је био бољи давно пре Павићевог. Остали су упамћени као Бане Бумбар, Гоца, Ушке, Мики Рубироза, Боца Чомбе, бака Елвира, мајка Оља, отац Сретен, Тале Сурови, Сека...

Тешко је сетити се још једног двојца као што су Срђан Карановић и Рајко Грлић, који је тако танано сапео све емоције и бег од њих у причи из наших живота, смештеној у шездесете године прошлог века. Наравно, не заборављам Гордана Михића и Љубишу Козомару, који су тада већ добрано пребирали ликове и приче из неког сасвим, сасвим другачијег социјалног миљеа.

Шта је серију Грлом у јагоде задржало пола века на полици срцу најближих и прибавило јој титулу револуционарне?

Отисак епохе

Тешко је осмислити реченицу која би обухватила све њене нијансе којима су је бојили писци и глумци, али једно је извесно: породица главног јунака Банета Бумбара и све његове девојке и другари, неодољиво су личили на све препознатљиво тога времена. На одрастање, васпитање, заљубљивање и забављање, на довијање мајки да створе оно чега нема, на очеву смешну строгост, на однос између зета и таште, на ситне подвале и преваре. На чежњу за морем, за новом хаљином и фармеркама.

После првих епизода било је јасно да су главни јунаци, Бане, Боца, Гоца, Ушке и Мики рођени после Другог светског рата и да одрастају у социјалистичкој Југославији. Главни јунак Бранислав Живковић звани Бане Бумбар на почетку серије има 15 година, припада породици ниже средње класе где њих петоро живи од једне плате. А он би да се измести из тог соцреализма, да живи као модеран јунак у граду који добија све очигледније назнаке модернизма који стиже са Запада.

Поп култура, односно музика и филмови, мода, супермаркети, луксузни аутомобили..., све ће то дати овој деценији обележје брзих друштвених промена и наде. Којима ће се све безуспешније супротстављати систем вредности дубоко уткан у социјалистичко друштво тог времена – буди вредан, радан, поштен, скроман, моралан...

Косценариста серије, редитељ Рајко Грлић, годинама касније објаснио је да је све то што се догађало у фамилији Живковић, ти односи између њих, то су биле његова и Карановићева породица у једном:

„Реченице које су лебделе нашим детињством, све су завршиле унутра.“

Сликати време

Сценарио, као и начин како је серију снимао Живко Залар, прашки ђак и пријатељ Срђанов и Рајков, представљали су апсолутну слику расположења и оптимизма њихове генерације. И новитет који је Залар као директор фотографије четири деценије касније објаснио:

„Данас је стандард стил који сам ја радио у Јагодама, с тим што изгледа пет пута боље јер је боља техника. Али то је начин снимања са две камере, које су стално на фару, камера и актер се крећу у супротним правцима... До тада се снимало само тако да камера на фару прати глумца паралелно, а Ђиђа (Срђан Карановић, прим. Р.С.) и ја смо увели да се камера и актер мимоилазе. Сада то све најбоље америчке серије имају.“

Редитељу Стефану Арсенијевићу, који је био и ђак Срђана Карановића, једна од фасцинантних ствари је била лакоћа са којом се Карановић кретао кроз временске токове у серији, чија прва епизода почиње 1960. године, а десета говори о последњој години те деценије. Након четрдесет година од емитовања Грлом у јагоде, објаснио је:

„Серија је мешавина играног, документарног и квазидокументарног снимка, кад глумци говоре у камеру као у документарном филму, или играју документарне ситуације. То се у свету ради одскора.“

Глума без глуме

Одредница модерна је у овој серији имала и посебан ехо кад је реч о глуми њених јунака. Срђан Карановић ми је то недавно овако објаснио:

„У Прагу и на ФАМУ сам, поред осталих филмских и животних сазнања, схватио да најлепши хумор произилази из ситуације, неспоразума, апсурда, у детаљима и кад се глумци понашају озбиљно, као да играју у филмској драми. Никад нисам волео људе који би се сами највише смејали вицу који су испричали. Још као мали сам се највише смејао вицевима који су били озбиљно испричани. У таквом хумору има места и за боцкање, за цинизам, исмевање стварности и градњу општег погледа на живот, мудре и суптилне метафоре, политиканство... Таквим поступцима цензори свих врста у свету не могу скоро ништа. Ипак се све схватало само као комедија…

Тада сам и заволео глуму без глуме. Пред снимање Грлом у јагоде одвео сам десетак главних глумаца у Архив Југословенске кинотеке где смо заједно погледали чешки филм Интимно осветљење Ивана Пасера. Тај изузетан филм се управо састоји од микро глуме, како је касније неко код нас назвао ову врсту глумачког изражавања. Филм је деловао буквално као документарни, а био је играни, са глумцима и натуршчицима. После пројекције сам им наивно рекао: 'Овако бих волео да се глуми у серији.' Наравно, они су то покушали и многи успели, зависно од продукционих и техничких могућности, својих талента за глуму пред камером и мојих редитељских способности.“

Играти Банета

То што је Бати Живојиновићу био Валтер, а Драгану Николићу Прле, Бранку Цвејићу (1946-2022) је био Бане Бумбар. То је надимак који му је дао Бојан Ступица када га је довео у Југословенско драмско позориште, а он га је узео за надимак свог јунака у Грлом у јагоде, уз сагласност Срђана Карановића, наравно. Њему је упућено антологијско питање госпође Тописировић (Јованка Котлајић), другарице његове чудесне баке Елвире (Рахела Ферари): „Сине Бане, шта сад студираш?“

Када је окончао свој мандат успешног управника ЈДП-а, говорио ми је:

„Дуго сам мислио да је за то што ми се десило са том улогом најприкладнији један израз који сам упамтио од редитеља, писца и пријатеља Жике Павловића, а он гласи – скопосувао си се. А то значи да сам у неку руку био лажно скроман, фемкао се. Међутим, што више пролазе године, све ми је лакше да одговорим на то питање. За ових неколико деценија, показало се да је то био један изузетно значајан посао чијем успеху су допринели сви који су у њему учествовали. Тако је било и са мојом главном улогом. Не можете бити протагониста тако великог и доброг подухвата, а да нисте и сами допринели том успеху. Кад имате у виду колику је популарност и какве критике добила та серија, могу да кажем да је то мој највећи успех. Други успех је оно што сам урадио у Југословенском драмском позоришту током година у којима сам био управник. И да поједноставим – да сам само одиграо Банета Бумбара и урадио оно што сам за петнаестак година урадио у ЈДП-у, имао бих разлога да будем срећан.“

Карановић може да буде задовољан својим избором остале тројице јунака. Александар Берчек, Предраг Мики Манојловић и Богдан Диклић су пре ове серије били мање или више познати, али после ње су имали импозантну позоришну, филмску и телевизијску каријеру.

Играти Ушкета

Као глумац који је ретко говорио у медијима, Берчек је у књизи Грлом у јагоде – 40 година тв серије (приредили Маја Медић и Стефан Арсенијевић) одговорио на неколико питања.

Серија се снима 1970-их а прича о 1960-им годинама, што није велика временска дистанца, али у  серији постоји тај носталгични „отклон“. Да ли се осећала велика разлика између те две деценије?

АЛЕКСАНДАР БЕРЧЕК: Било је разлике, јер те идеале које смо имали ми који смо живели по варошима у унутрашњости и они који су живели у Београду – живели смо у две државе. У унутрашњости су били много озбиљнији проблеми. Тада је било лакше живети у граду, сада је обрнуто. Ја до десете године нисам знао шта је струја, нисам видео авион. Ми нисмо имали тако „драматичних“ дилема шта ћемо, као што је приказано у серији.

Зашто „глупи Ушке“?

Зато што те идеале које су остали јунаци имали – фармерке, пут на море, у иностранство – Ушкета није занимало. Он је хтео да заврши факултет, да се запосли и да се ожени – све онако како иде по реду. Е, то се није уклапало у њихове површне опсервације о животу. Зато је добио такав надимак. То су освете тих осредњака, као и у школи, кад је неко вредан, има добре оцене – он је штребер и нико неће са њим да се дружи. То раде само осредњаци, који то и остају у животу. Од њих ништа не зависи. Тако да је заправо Ушке, у том животном делу, најгоре прошао. Он је све на време и како треба урадио, али није могао да покаже то што зна и отишао је у једну врсту меланхолије, депресије и мало алкохола...

Не може се рећи да је било ко добро прошао на крају.

Али они су то заслужили. Ушке то није заслужио. Он је био вредан дечак, а они обични површнајци. У серији се не подвлачи то да је неко хтео да буде велики уметник, инжењер, или врхунски лекар, него све неки потрошачки манири и малограђанске тенденције.

Где би данас био Ушке?

Тамо где сам и ја. Не би бежао од проблема него би гледао да учествује. Урадио би исто што сам ја урадио, мада се то многима није свидело, али шта ћу им ја. Они то још увек не разумеју. Имају другачији поглед на свет и другачије детињство. Ја сам разумео време, мислим да они нису, и будућност ће то доказати.

Како je Дик постао Чомбе

Тешко је одредити ко је заиста разумео време, али је чињеница да је Банета и јунаке из његовог окружења одређивала класна свест, да су имали сличан социјално-економски статус и долазили су из сличних друштвених слојева.

Екипи која је радила серију, и највећем броју глумаца, било је јасно шта играју и многи су касније говорили да је снимање било као једна лепа, велика игра. Високо професионална.

Глумци су се снимању највише радовали, а једно сећање Богдана Диклића (из књиге Грлом у јагоде – 40 година тв серије), то најбоље илуструје. Имао је два пробна снимања и на крају му је Срђан Карановић рекао да не брије бркове, а да ће му се неко јавити и рећи му да ли је добио улогу:

„Убрзо после тога сам отишао на летњи распуст у Бјеловар и сећам се да смо ручали када је зазвонио телефон. Мислим да ми је покојни Драган Кресоја, асистент редитеља, јавио да ћу играти у серији. Мени само што није испала слушалица из руке. Усхићено сам рекао родитељима да сам добио једну од главних улога у телевизијској серији. Тата је одмах устао, отишао у шпајз и донео литар вина, точеног наравно, и киселе воде да наздравимо.“

С Батом на сету

Понеки испад појединаца током снимања Карановић је лако решавао. Тврдио је да са глумцима није било никаквог специјалног рада ни проблема. Једино је Данило Бата Стојковић у улози Банетовог оца Сретена, „стално зезао“.

У једном тренутку је требало да глуми у сцени где се види у другом плану, што му је тешко пало па се побунио: „Нећу, ја се ту ни не видим. Ви мене правите будалом.“

Потом се издрао на шминкерку, што је био непосредан повод да Карановић прекине снимање. Ионако је то био последњи кадар за тај дан.

Сутрадан је редитељ комуницирао са Батом тако што је свом помоћнику Драгану Кресоји саопштавао своје упуте за Стојковића, и тако следећих месец и по дана нису проговорили ни реч. После се све нормално наставило.

Десет филмова у серији

За Карановића је ово снимање било и својеврсна вежба док чека на први играни филм, и сваку од десет епизода серије је доживљавао као да је радио један играни филм.

Недавно ми је то овако објаснио:

„Памтим да је од идеје до краја емитовања у раду учествовало скоро 250 професионалаца готово свих генерација, од почетника до искусних филмских радника. Од тога је било 185 глумаца и натуршчика у великим и малим улогама, колико их је пребројао Цвеја. Сећам се да су сви уживали у раду и да је на снимању атмосфера била изузетна, са свим могућим анегдотама и грешкама, пре свега мојим. Све време смо итекако бринули о буџету. Сви су они долазили и одлазили из серије када би завршили свој део посла, а ја сам над тим филмом у наставцима бдио и радио скоро три пуне године. Схватао сам га, колико сам могао, као ручни рад. Вероватно због тога ми више није падало на памет да се подухватим тако великог посла…“

Гледаоцима није ништа значила чињеница да је ова серија смештена у хумористички програм, чији је нови уредник био управо постављени млади Предраг Перишић. За Срђана Карановића је то значило само једно: да серија буде духовита, да постоји бар мало духовитости која неће угрозити драмску радњу, већ је појачати:

„Нисам никад волео комедије које су тада, а и касније, рађене са пуно кревељења, викања и говорења у глас. Пре свега, угледао сам се на неме комедије Бастера Китона, који се никада није насмејао, и на филмове о одрастању Франсоа Трифоа, Ермана Олмија (Запослење, Вереници) и ране чешке филмове Милоша Формана.“

Има једно сећање глумца Бранка Цвејића о томе колико је то била хумористичка серија. Испричао га је у књизи Грлом у јагоде – 40 година тв серије:

„После емитовања прве епизоде, ја долазим у Клуб књижевника а Тирке (Богдан Тирнанић, новинар и филмски критичар, прим. Р.С.), мој друг још од пре Академије, цокће и каже: 'Не може да се игра главна улога а да се ниједанпут не насмејеш. Стално си намргођен, мораш да се смејеш понекад.' Помислим ја како је добро што смо завршили серију иначе бих га можда и послушао, и шта бих онда радио. Написао је лошу критику о серији. Наравно, када је прошло неколико епизода, онда је признао да је погрешио.“

Није био једини.

Српски Мориконе

Када је преминуо од последица ковида, Зоран Симјановић (1946-2021) је у опроштају Јурице Павичића у „Јутарњем листу“ назван српски Мориконе, уз додатак да је бесумње најзначајнији југословенски композитор филмске музике.

Симјановићевој популарности, сам је то признавао у интервјуима, највише је допринела серија Грлом у јагоде, са којом је имао и највише проблема. Најпре, био је планиран други композитор, па је Симкета Карановић позвао на пола серије. У ТВ Београд нису били одушевљени идејом да он пише музику, па се осећао додатно одговорним. То је једина прилика када се молио Богу да његова музика успе – не због себе, него због Срђана Карановића, како је рекао у „Времену“ 2006:

„Био сам на великим мукама. Имао сам трему због тога што уредници нису имали поверења у мене, предлагали су Корнелија Бату Ковача. На велико инсистирање Срђана Карановића добио сам посао. Морао сам да направим нешто што ће да оправда његово инсистирање и да запушим уста уредницима.“ 

Патентирање носталгије

Филмски критичар Ненад Полимац сетио се Јагода када је прошло 45 година од првог приказивања, и у хрватском „Јутарњем листу“ је писао да је то серија којом су Карановић и Грлић „патентирали носталгију“. И још:

„Вал носталгије који је донијела серија Грлом у јагоде осјетио се у хрватским филмовима и серијама Краљица ноћи и Не дао бог већег зла (да споменем само оне најрепрезентативније), што је посве довољно.“

Професор, књижевни критичар и писац Михајло Пантић, који је премијерно приказивање Јагода гледао као бруцош, после пола века описао је у „Радару“ своје сећање на ову серију:

„Дотакла ме је свом снагом суочавања са собом, требало је добро промислити да ли заиста желим да будем оно на шта су ме тадашње студије упућивале. Помогла ми је да схватим не само да су заблуде и грешке и очекиване и дозвољене, него да се од њих, углавном, састоји и сам људски живот. Не, није ту било речи ни о каквој непосредној идентификацији, каскао сам за Бумбаровом генерацијом пуну деценију, и мада су општа места одрастања била у понечему слична (жеља за бекством, заљубљивања и одљубљивања, спорт, аверзија према школи, неразумевање родитеља), а готово истоветна са културним референцама (нова музика, мода, градска места, лектира), у серији Грлом у јагоде видео сам пре свега, у складу са сопственим склоностима, студију о људској природи, о томе шта и како обликује човека, како он не може да се одупре оним растковским 'немерљивим силама'. И како ће у једном трену, пре или касније, напросто бити приморан да им се препусти, да пристане на колотечину, дубоко избраздану стопама претходника, без обзира на вољу и снагу властитог отпора. И у то сам у наредним, вишеструким гледањима, у којима је колор филмске траке постајао све блеђи и блеђи, бивао све сигурнији.“ 

Пре суноврата

Ових дана, поводом пет деценија од Јагода, професор Факултета драмских уметности др Александар С. Јанковић исписао је есеј под насловом Да ли је добро остарила највољенија (и најоригиналнија) домаћа серија? Он полази од тврдње да је Срђан Карановић један врло комплексан филмски стваралац и да овај његов први и капиталан пројекат, у сарадњи са Рајком Грлићем, представља „највиши врх феномена дебија у извођачким уметностима“. И након ефектног описа свега што представља лепоту живљења главних јунака, др Јанковић је за „Велике приче“ сублимирао:

„Ипак то заводљиво паковање је кукавичје јаје за лаковерне а кад се скине макар први слој, пред собом имате псеудопротагонисте који су спремни да понизе и унизе најближе да би себе фаворизовали. Бане Бумбар је, чини се, ту највише одредио судбине блиских људи што ескалира у последњим епизодама 'постајања човека'. Женидба из ината девојком коју никада није волео, жртва најбољег пријатеља који се венчава с његовом никад прежаљеном љубави и прихватање његовог детета. Да није све увијено у заводљиву обланду пролазности, ово би био озбиљан црноталасовски филм у режији, нпр. Јована Живановића…

Међутим, серија се свакако учврстила у свом имиџу недодирљиве и најбоље управо јер је духовни суноврат који траје од Осме седнице СК само утврдио лажну или боље рећи дисторзирану носталгију према рецидивима СФРЈ. Управо због реплика, питорескних ликова и њихових односа и 'чаробног' периода одрастања ова серија је еквивалент кукавичјем јајету филма 'Кум' Франсиса Кополе у коме главни негативац тријумфује и не добија очекивану, заслужујућу казну као наравоученије, што је преседан.“ 

Било једном у Београду

Те 1976. године проласком Плавог воза отворена је пруга Београд-Бар дуга 476 километара. Стив Џобс и Стив Вознијак основали су компанију Епл. Фидел Кастро је постао председник Кубе, а преминули су: кинески председник Мао це Тунг, ексцентрични амерички милијардер Хауард Хјуз, редитељи Славко Воркапић, Фриц Ланг, Лукино Висконти и књижевница Агата Кристи. У саобраћајној несрећи погинула је певачица Силвана Арменулић. Амерички филм Лет изнад кукавичјег гнезда добио је пет Оскара, основана је Задужбина Иве Андрића, а Александар Тишма је добио НИН-ову награду за роман Употреба човека. Компанија ИБМ представила је први ласерски штампач, четрнаестогодишња румунска гимнастичарка Нађа Команечи је на Олимпијским играма у Монтреалу освојила три златне од укупно пет медаља, и постала прва такмичарка која је добила оцену 10. У Југославији је уведен јединствени матични број грађана – ЈМБГ.

Те 1976. године, сваке среде од 4. августа до 6. октобра, премијерно је емитована серија Грлом у јагоде.

Репризирана је 1981. и 1994. године, затим 2003. и 2006. у вечерњим терминима, 2007. у поподневном термину, а 2010. и 2012. у јутарњем термину.