Британски комуниста из биографије Ерика Хобсбаума: Кратки срећни живот Џејмса Клугмана

Око неегзактних валоризација обично постоје размимоилажења. Различита су мишљења о највећем писцу или глумцу или сликару двадесетог века. Различита су, наравно, мишљења и о највећем историчару, али опет бих рекао да би убедљиво највећи број колико-толико упућених „типовао“ на Ерика Хобсбаума (1917-2012).

Непуну деценију и по након његове смрти, којом се завршио живот дуг девет и по деценија, започет у египатској Александрији, а окончан у Лондону, историчар млађе средње генерације Емил Шабал (рођен 1983. кад је Хобсбаум већ дуго био – Хобсбаум) објавио је његову биографију под ефектним, мада и понешто предвидивим, насловом „Доба Хобсбаума“ (The Age of Hobsbawm). Цака је, наравно, у томе да неколико важних Хобсбаумових књига почиње управо речју „доба“ – „Доба револуције“, „Доба капитала“, „Доба царства“, „Доба екстрема“.

Шабал је тренутно професор на Унивезитету у Единбургу, а у биографији има и Оксфорд и Кембриџ. Уредник је часописа „Савремена европска историја“, а нарочито се истакао књигама о новијој историји Француске те француско-британским односима.

Поводом ове његове књиге, Адам Сисман пише о Хобсбауму као о човеку који је „знао скоро све“.

Јеврејско-енглеска веза

Скоро да је немогуће и набројати све углове из којих је о Шабаловој књизи могуће писати. Евентуални приказ остављам за другу прилику, а овде ћу тек да скицирам причу о једном човеку који је играо становиту улогу у Хобсбаумовом животу и раду.

Био је старији од њега пет година, али је умро чак тридесет и пет година пре Хобсбаума. Животни век од шездесет и пет година за двадесети век и није баш одвећ кратак, али у поређењу са дужином живота самог Хобсбаума, и ова хемингвејска парафраза из наслова има неког смисла.

Према индексу Шабалове књиге, Џејмс Клугман се у њој помиње на девет страница. Није то, дакле, превелик број, али није ни мали. Клугман се појављује већ на првим страницама књиге, односно на самом почетку Хобсбаумовог (одраслог) живота кад му је као студенту био „веза“ за RМЕ. Ова скраћеница се односи на Светску студентску асоцијацију за мир, слободу и културу (на француском Rassemblement Mondial des Étudiants) неку врсту подмлатка (да баш не кажем СКОЈ-а) европског Народног фронта. Организација је била нарочито снажно присутна у Француској и Шпанији, а Клугман је почетком друге половине тридесетих година живео у Паризу.

Шабал „уводи“ Клугмана као „бриљантног младог комунисту“ кога данас ако уопште и памте, то је као припадника британске ратне Управе за специјалне операције, односно њеног сектора за Југославију, али који је касних 1930-их био „оличење глобалног комунистичког покрета“.

На својим активистичким путовањима, био је на Блиском истоку, у Индији и Кини где је још 1938. упознао Маоа Цедунга. У време у којем Клугман живи у Паризу, то је центар „светске левице“.

Иначе, Клугман је рођен 27. фебруара, година је била преступна, два дана касније то би био мистични 29. фебруар. Занимљив детаљ је да се Клугман родио истог дана исте године кад и чувени романсијер Лоренс Дарел, онај који је службовао у британској дипломатији у социјалистичкој Југославији, на чију је еволуцију у том правцу утицао управо Клугман, и, наравно, романсијер који је написао фамозни „Александријски квартет“, циклус романа о граду у којем се родио Хобсбаум.

Клугману у родном листу стоји име Норман Џон Клугман, а он сам је још у младости име Норман Џон променио у Џејмс. Иначе, потиче из јеврејске породице, као и Хобсбаум уосталом. Занимљива је генерално та енглеско-јеврејска веза: од Дизраелија до Харолда Пинтера, да тако кажемо.

Ото Вајнингер је Енглезе свакако сматрао „лајт Јеврејима“, тако да би се шаљиво могло поставити питање да ли се јеврејство код енглеских Јевреја „поништава“ или „квадрира“.    

Шалу на страну, Хобсбаумову идентификацију самог себе као „нејеврејског Јеврејина“, вероватно би потписао и Клугман. Тај податак овде и наводимо само као један од могућих евентуалних мотива који су га водили ка „узнемирујућој различитости“.

Уосталом, сам Хобсбаум се присећао да је као млади комуниста тридесетих у Паризу с друговима играо стони фудбал, при чему су се екипе делиле у „Јевреје“ и „оријенталце“, те да је волео да с Клугманом игра и шах, а да је овај био јако склон вулгарним сексуалним шалама, иако лично скоро да није имао никакав сексуални живот.

Шпијунски кастинг менаџер

Живећи како је живео, Клугман се рано уплео у обавештајно-шпијунске сплетке. Након отварања архива НКВД-а и КГБ-а, постало је до краја јасно да он због официјелне афилијације са Комунистичком партијом није био погодан за класичног шпијуна (попут „петорице из Кембриџа“), али да је био захвалан као „агент за таленте“, односно онај који може препознати будуће потенцијалне шпијуне.

Недуго након почетка Другог светског рата придружио се Оружаним снагама Велике Британије где је брзо препознат његов очит дар за стране језике. Стога је врло брзо постао део Управе за специјалне операције (СОЕ) где његове комунистичке симпатије чини се нису биле проблем, односно биле су игнорисане, било из разлога јер нису биле релевантне, било јер нису могле бити потврђене пошто је немачко бомбардовање просторија у којима је био део архиве британске тајне службе МИ5 уништило и Клугманов „фајл“.

(Анти)титоиста

Из српске и југословенске перспективе, један од кључних „прелома“ у Другом светском рату јесте пребацивање британске (а по инерцији и америчке) подршке са Југословенске војске у отаџбини Драже Михаиловића на партизански покрет под Титовим водством. Међу кључним људима за такав развој догађаја био је управо Клугман.

Од фебруара 1942, Клугман је био распоређен у Каиру као важан „точкић“ у машинерији југословенске секције СОЕ. Прилично брзо Клугман развија становиту скепсу према ефикасности Михаиловићевих снага у борби против Немаца. Од њега долази предлог да Велика Британија треба да престане да финансијски и логистички подржава четнике и да уместо тога подржи партизане.

У оперативном смислу, он је могао да „пичује“ своју идеју пред Черчилом лично у јануару 1943, а ствар су спровели Боло Кебле и Вилијам Дикин, а све је „запечатио“ Фицрој Меклин као Черчилов „лични изасланик“ у Титовом штабу. Остало је историја, како се то каже.

Историја је и Титов раскид са Стаљином 1948. године. Клугман, као један од водећих британских комуниста, из Москве добива налог да пред западним комунистима и „прогресивном интелигенцијом“ оцрни Тита. Резултат је књига из 1951. „Од Троцког до Тита“, у целини (на енглеском оригиналу) доступна овде.

Добро и сугестивно написана, одаје ипак утисак да, што би се рекло, ауторово срце није заиста било „у теми“. Али из српске перспективе, макар полушаљиво говорећи, има нечег типичног у Клугмановом ставу према Титу: од искреног одушевљења до диригованог разочарања.

Уредник

У једном рецентном предавању, Јувал Ноа Харари истиче како није случајно да су и Лењин и Мусолини пре своје експлицитно политичке каријере неко време радили као новински уредници. Посебна је прича да то наводи у контексту приче о „вештачкој интелигенцији“, односно о „великим језичким моделима“ тј. LLM-у (Large Language Models), који су по Харарију, и то не случајно, међу првим пословима које су преузели, „изабрали“, управо уредничке. Та је, наиме, улога много важнија него што на први поглед изгледа, улога „селектора“ тема око којих се јавност сукобљава или остварује сагласност.

Након књиге о Титу, осим што је био званични историчар Комунистичке партије Велике Британије, Клугман постаје и уредник њеног гласила, часописа „Марксизам данас“ (Marxism Today). По Хобсбаумовом сведочењу, после и због књиге „Од Троцког то Тита“, Клугман је био „интелектуално сломљен човек“. Међутим, они су остали пријатељи и Хобсбаум је био стални сарадник часописа који је његов пријатељ уређивао.

Иначе, „Марксизам данас“ је постојао укупно 34 године, односно од 1957. до 1991, а Клугман га је уређивао прве две деценије, све до године своје смрти. Често се, сасвим с разлогом, каже како сваки медиј личи на свог уредника. За време Клугмановог уредниковања, „Марксизам данас“ је био старинско, скоро теоретско, партијско гласило. Након што га преузме Мартин Жак, исти лист ће постати модеран и много утицајнији „њуз магазин“, са јаком културном рубриком. После гашења (пригодно, 1991) његову традицију преузима „Њу стејтсмен“, који ће све до 1998. и званично (у импресуму) потврђивати да је наследник баштине „Марксизма данас“.

У контексту распада Југославије и ратова који су га пратили специфичну улогу ће играти радикалнији („троцкистички“) часопис „Живи марксизам“ (Living Marxism, познат и по скраћеници LM), чије је гашење непосредно повезано са тужбом телевизије ITN и њених ратних репортера из рата у Босни против овог часописа и његове анализе њиховог извештавања, али то је посебна и друга тема, овде потенцирана искључиво ради још једне фусноте у конекцијама британског марксизма с нашим приликама и неприликама. 

Клугман је одступио с места уредника „Марксизма данас“ почетком 1977. због здравствених проблема. Три недеље уочи своје смрти срео се са Ендруом Бојлом у пабу у Кингз стриту. Овај се после присећао како је Клугман имао ауру „правог мисионара“ који и даље ишчекује револуцију.

Није Клугман дочекао крах својих илузија. У аутобиографији под насловом „Интересантна времена“, Хобсбаум се не устручава да Клугмана назове својим младалачким „интелектуалним гуруом“, а нарочито је фасциниран његовом тајновитошћу, односно несклоношћу да уопште говори о себи.

Имао је, међутим, очито нешто топло у карактеру. Пријатељи и познаници су га листом волели. Чак и они који су писали да због борбе за комунизам није имао превише времена за тривијална питања личне хигијене и резања ноктију, бележе то без превише цинизма.

Још једна судбина, уосталом, савршено уоквирена оним Брехтовим фамозним речима да онај ко се бори за комунизам има од свих врлина само једну: да се бори за комунизам. Једну, али вредну, важнију од свих, барем из угла оног који (себи) суди, а врло вероватно и из угла Ерика Хобсбаума.