Хари Дин Стентон је знао: Бити насмејан, природан и тих, највећа је уметност на свету štampaj

Ово је, на неки начин, наручен текст. Пре неки дан сам, наиме, добио поруку од једног фб пријатеља. Писало је: „За неколико дана се навршава 100 година од рођења Хари Дин Стентона. Добар повод за текст?“

Допала ми се идеја. Размислио сам мало. Рекох себи: Ко уме да објасни Харијеву глуму тај разуме филмску уметност на прави начин. Знам да нисам ја тај, али рекох, хајде као некадашњи пасионирани биоскопски гледалац – у студентским данима, пре видеа и компјутера, гледао сам преко 300 филмова годишње – да покушам.

Све моје списатељске активности се базирају на стиху Дејвида Крозбија – који је, узгред буди речено, Уелбеков омиљени рок аутор – из песме „Almost Cut My Hair“ који каже: „I feel like I owe it to someone“. Дакле, све што сам написао је враћање некаквог дуга рокерима, филмаџијама и списатељима, чија су ми дела помогла да преживим тешке године анксиозности и дезоријентисаности. Тако ће бити и са овим текстом о Хари Дин Стентону.

Родио се пре сто година, 14. јула 1926. године, негде у Кентакију.

Милијусов „Дилинџер“

Први пут сам постао свестан Хари Дина кад сам на почетку седамдесетих година прошлог века у биоскопу „Одеон“ гледао филм Џона Милијуса „Дилинџер“ из 1973. У том филму Хари Дин глуми Хомера ван Метера, што би се рекло историјску личност. Ван Метер је био члан Дилинџерове банде. На листи највећих државних непријатеља, коју је у средином тридесетих година прошлог века направио ФБИ, био је одлично пласиран. Заузимао је 18. место.

Сцене са оним швалером у бунди и Ван Метерове погибије биле су незаборавне. Ту је Хари Дин показао неку врсту глуме коју до тада нисмо познавали. Било је ту непосредности, једноставности и хумора, а истовремено тоталне измештености из уобичајених канона филмске глуме. Специјалну врсту идиосинкразије је Хари Дин ту демонстрирао. Један строго кодификовани посао радио је на свој непоновљив начин. Преко ноћи је постао омиљени глумац филмофилске екипе којој сам припадао.

Сви су одлично глумили у том Милијусовом филм. Ворен Оутс је био феноменалан као Дилинџер, Ричард Драјфус као Бејби Фејс Нелсон такође, Бен Џонсон као агент Пурвис.

Стив Канали као Прити Бој Флојд био је на Харијевом нивоу. Његова сцена са остарелим, богобојажљивим фармерским паром је антологијска. На нивоу песме Вудија Гатрија „Pretty Boy Floyd“.

Узгред, која вам је омиљена верзија ове песме: оригинал, или она коју изводи The Byrds, Кантри Џо Макдоналд, Дилан или неко други? Џоан Баез, можда?

Да не говоримо о Мишел Филипс која је као Дилинџерова девојка Били Фрешет „украла шоу“. И даље мислим да је њена улога у том филму највећа контрибуција филмској уметности од стране једне рок звезде. Мишел Филипс је у то време била чланица бенда The Mamas And The Papas и фатална жена популарне културе.

Та је била с ким је хтела!

Тек неку годину касније постао сам свестан да сам Харија Дина гледао још раније у филму „Хладноруки кажњеник“ Стјуарта Розенберга из 1967. У том филму он је, поред глуме, демонстрирао и музичко умеће.

Музика и глума су биле вештине којима је Хари Дин Стентон владао на свој начин.

У међувремену сам „скужио“ да је глумио и у филму Брајена Хатона „Келијеви хероји“ из 1970, поред Клинта Иствуда и Доналда Сатерленда.

Глума без глуме

Тајну глуме Хари Дин Стентона најбоље објашњава једна анегдота. Џек Николсон, велики Харијев пријатељ, инсистирао је код култног америчког редитеља Монтија Хелмана – у чијим филмовима се „традиционални пионирски дух мири са савременим ескапизмом“ – да ангажује Харија за филм „Обуздај олују“ (Ride In The Whirlwind, 1965). Кад је Хари исказао одређену скепсу према тој улози, Џек му је рекао: „Хари, немој да глумиш. Немој да радиш ништа. Пусти костим да глуми, а ти буди оно што јеси.“

Хари Дин Стентон се држао овог савета током целе каријере. Глума без глуме је била његова „фурка“. Он није глумио ликове који су му додељени. Он их је „насељавао“. Специјалном врстом глумачког метаболизма прилагођавао их је својој јединственој личности.

Аутентичност, опуштеност, аутсајдерски доживљаја света, рањивост и чврстина у исто време, као и минималистички приступ хистрионском занату – обележја су Стентонове глумачке личности. Иза његове апартне фаце све то је измиксовано по кулерској рецептури. Као што је за једног другог лика рекао етиопијски врач Шамаел: „Овде се ради о човеку с тајном, на чијем лицу је туга а на длану лажна линија среће.“

Тај персонални и артистички багаж Хари Дин Стентон је пронео кроз филмове најпознатијих редитеља: Дејвида Линча („Дивљи у срцу“, „Straight Story“), Сема Пекинпоа („Бивши пријатељ Кид“, „Донесите ми главу Алфреда Гарсије“), Ридлија Скота („Осми путник“), Џона Хјустона („Wise Blood“) и других.

Главне улоге

У Стентоновој филмографији постоје и две главне улоге. Обе су из 1984. године. Једна је култна, а друга легендарна. Ова култна се односи на улогу у филму Алекса Кокса „Repo Man“. То је један панк, тзв. „on the road“ филм, у коме је на тврд, жесток и ироничан начин приказана Америка под Регановом владавином. Поред Стентона у главној улози је и Емилио Естевез.

Филм је познат по хардкор саундтреку, На репертоару су песме које изводе Иги Поп и састави Black Flag, Suicidal Tendencies, Fear, Circle Jerks, The Plugz и други.

А Стентонова главна улога у филму Вима Вендерса „Париз, Тексас“ има легендарни статус. Ради се о високо стилизованој верзија америчког „on the road“ филма. Стентон је улогу добио на изричит захтев сценаристе Сема Шепарда. Вендерс је био против ангажмана Хари Дина за улогу Тревиса. Сматрао је да је престар за ту улогу. Стентон је имао у то време 58 година.

То је тугаљива, мелодраматична прича о љубави, пријатељству, разочарањима и самоћи. „Формирана као ’филмско путовање’, као ’опседнутност модерног човјека у потрази за истином и срећом’“.

Високи естетски квалитети овог филма су наглашени фабулозном музиком коју је урадио Рај Кудер. Он је специјалним варијацијама на класичну блуз тему Блајнд Вилија Џонсона „Dark Was The Night“ створио музичку подлогу која је поништила ауторску претенциозност и нагласила амбијенталну и приповедачку аутентичност.

Барабар са Стентоновом глумом и Кудеровом музиком је фотографија Робија Милера. Он је на спектакуларан начин снимио америчке пустињске пејзаже. Тако је повезао Вендерсов филм са оним Џона Форда, чија се радња одвијала у истом простору.

Сећам се кад сам први пут гледао „Париз, Тексас“. Било је то, чини ми се, у Сава центру на неком Фесту. Сећам се прве сцене када Тревис, са црвеним качкетом на глави, излази – прашњав, нем и изгубљен – из пустиње. И тада, у једном тренутку, однекуд „пукне“ Кудерова слајд гитара на моћном озвучењу споменуте сале. Истог тренутка сам био измештен из реалности у иреални свет покретних слика и тужних прича.

Филм „Париз, Тексас“ је добио Златну палму за најбољи филм Канског фестивала 1984. године. Том приликом је пропуштена шанса да филмски естаблишмент награди на исти начин и Хари Дин Стентона. Велик пропуст. Мада мислим да је Харија болео туки за то. Он би узео своју акустичну гитару и отишао у лосанђелсеки клуб „Troubadour“ или у кафану Дена Тане – његова омиљена места у Л.А. – да забавља госте певајући тужне мексичке баладе и срцепарајуће кантри ламенте.

Стентон-Волш правило

Хари Дин Стентон спада у категорију епизодних, односно карактерних глумаца. Ради се о артистима који нису звезде, али чији је допринос квалитету неког филмског дела круцијалан. Они својим кратким, ефектним и незаборавним ролама делују као нека врста тајног зачина који дело претвара од обичног филма у незаборавну творевину.

Сетимо се улога Ендија Дивајна у филмовима Џона Форда. Посебно оне у филму „Човек који је убио Либертија Валанса“. Дивајн је ту карикатурални, потпуно некомпетентни шериф. Његова улога је изместила цео филм из сфере реалног у наднаравно и митско. Он уосталом изговара једну од кључних реплика у том филму: „Све се променило, али пустиња је остала иста.“

Роџер Иберт, познати амерички филмски критичар, својевремено је постулирао „Стантон-Волш правило“. Оно је казивало да филмови у којима глуме Хари Дин Стентон и М. Емет Волш не могу да буду лоши.

Стентон је својим кулерским приступом глуми подизао квалитет сваког филма у којем је играо. Кад га видите на екрану као да сте видели старог пријатеља, ортака из војске, колегу са факултета, друга из школске клупе.

Он је лик који стоји са стране и посматра ствари. Делује као луталица и губитник. Некако се, ипак, наслућује да тај лик зна живот, да је преживао чудне и несвакидашње ствари. Као да поручује: „Бити насмејан, природан и тих, највећа је уметност на свету.“

Волш, кога је Иберт окарактерисао синтагмом „poet of sleaze“, је улогама морално сумњивих, декадентних, корумпираних ликова чинио исто. Филм браће Коен „Blood Simple“ (1984) и „A Time To Kill“ (1996) Џоела Шумахера добри су примери Волошовог глумачког умећа.

Музика

Хари Дин Стентон се поред глуме бавио и музиком. Још од раног детињства препознао је код себе та два талента. Одабрао је глуму. Као глумац је могао да свира и пева.

Швајцарска редитељка и глумица Софи Хубер је у документарном филму „Harry Dean Stanton: Party Fiction“ (2014) поред 250 филмских и телевизијских улога подвукла и његову склоност ка музици. Паралелно са филмом је изашао и музички албум снимљен у Стентоновој соби. Он ту изводи неке познате песме.

На буклету за албум Дејвид Линч је написао:

„Хари Дин Стентон има један од најлепших гласова. Он пева из душе. Начин на који он пева песме, посебно његова верзија 'Everybody’s Talkin’, слама ми срце и учини да заплачем.“

Не треба бољи осврт на Стентово музичко умеће од ове три Линчове реченице.

Занимљиво је да Стентон, пре него што започне да пева споменуту песму Фреда Нила – коју је, узгред буди речено, Хари Нилсон отпевао на почетку филма Џона Шлесинџера „Поноћни каубој“ (1969) – каже да је то „песма о хероину“ и да је инспирисана зависношћу глумца Лука Ескјуа од те супстанце.

Али нигде, наиме, у доступним подацима, не постоје доказ о таквом поретку ствари. Чињеница је, међутим, да је средином шездесетих година 20. века, кад је песма настала, Стентон био у блиском контакту са Нилом и Ескјуом.

Могуће да Хари нешто зна што други не знају. Могуће је и да конфабулира. Он је 2014, када је албум снимљен, имао 88 година.

За љубитеље радио емисије „Тајанствени воз“, која је 30 година ишла на радију Студио Б (од 1985. године до 2015), може да буде занимљив податак да Стентона на овом албуму прати само један музичар. То је Џејми Џемс. Он је често наступао у „Возу“. Предводио је састав The Kingbees. Њихова песма „She Can’t ’Make-Up’ Her Mind“ је била хит у тој „одаји“.

Најављујући на албуму нумеру „Cancion Mixteca“, коју је изводио и у филму „Париз, Тексас“, Хари Дин изрецитује текст песме на енглеском. У њему постоји стих који каже: „Усамљен сам и тужан као лист који носи ветар“ (на шпанском: „Y al ver me tan solo y triste qual hoja al viento“).

Сад, кад поново слушам албум „Harry Dean Stanton: Party Fiction“, за тренутак ми се учини да је заправо то оно што нам је поручивао Хари Дин током своје, преко 60 година дуге каријере.

***

У првој половини осамдесетих година прошлог века, у кафани „Каленић“ на Врачару је радио један конобар који је био ликом потпуно сличан Харију Дин Стентону. С. и ја смо често у то време одлазили у „Каленић“, седели у његовом реону и уживали у чињеници да нас „служи“ Хари Дин Стентон. Под невероватним утиском који је остављала појава тог лика повремено нам се чинило да нисмо у београдској кафани, већ у кулиси из неког од бројних филмова којима је Стентонова глума дала прерогатив ремек-дела.