Та дивна неостварења Славка Крунића: Савремена декаденција и уметност зачараности

Својевремено сам у Косовској улици у Београду у галерији „Канвас“ био позван да кажем неколико речи о неколицини сликара који су излагали своје слике – а међу којима је био и Славко Крунић – и о књизи Антилогика слике која је тим поводом изашла, збирци прича 16 писаца писаних на мотиве дела 16 сликара.

Било ми је предложено да текст који сам за ову прилику написао не прочитам, него да га изговорим као облик џез-интерпретације. Нисам прихватио тај предлог, будући да се по мом мишљењу радило о сликарима који су били „декадентни“ и да због тога није била прилика ни за какву џез-интерпретацију. И сада пишем текст о Славку Крунићу са уверењем да ме његово сликарство удаљава од било какве импровизације, и подстиче ме да пишем о декаденцији као уметничком изразу – изразу који се супротставља данашњем времену „импровизације“.

*

„Ово вече ме подсећа на једну давну годину у галерији-гаражи код оца Славка Крунића. Те вечери сам говорио о сликару Владимиру Пајевићу, и тада је било присутно друштво сликара и писаца. Нећу да кажем да је ово вече одраз те давне вечери код Драгише, али хоћу да вас подсетим да је оваквих сусрета било. Историја сликарства и историја књижевности имале би доста тога да кажу о таквим сусретима.

Такође желим да вас подсетим да су кроз време писци сликали, а да су сликари писали књиге. Поменућу двојицу до којих ми је посебно стало.

Први је Аугуст Стриндберг. Његова књижевност је непрестано путовање из једног пакла у други. Хоћу да кажем да су и његов живот и његово дело били паклени, а његове слике сенка тога понора.

Други је несрећни, несхваћени, измучени Антонен Арто. Све што је написао и нацртао било је одраз ужаса модерног доба и савременог човека. Његова животна паника и његов крик наслеђе је које ће људски род носити до краја времена.

Али када сам прегледао и прочитао ову вашу заједничку књигу, истог тренутка сам се сетио једног трећег човека – Јориса Карла Уисманса (1848–1907). Подсетићу са неколико реченица на ову необичну, изузетну, али бојим се већ заборављену личност. Написао је једну сулуду и откачену књигу – роман Насупрот. У тој књизи говорио је о декаденцији, желећи да докаже да је свако кретање уназад у ствари путовање унапред. Зашто је та идеја важна? Важна је због тога што наши духовни кораци када се крећу једино унапред нису увек поуздани.

Вратити се на Хераклита не значи вратити се уназад – то значи кретати се насупрот. У почетку натуралиста – Золин следбеник – Уисманс се крајем XIX и почетком XX века окреће новом таласу, таласу симболизма, а самим тим и нагону декаденције, па је због тога Уисмансов духовни пут неки замагљени облик јединства супротности. Он је бодлеријанац и по животној и по уметничкој судбини; као и Бодлер, страсно и интензивно пише о сликарству (називи тих књига су Модерна уметност и Њих неколико). Колико је био предан уметности говори и сведочење његових савременика да је и физички личио на свога јунака из романа Насупрот, Жана Дезесента.

Оно што ме је у књизи Антилогика слике изненадило јесте осећање да су сви сликари у њој мање-више декадентни, а да су сви писци у духу времена. Ови први као да коче, а ови други као да убрзавају. И оно што је у томе чудесно јесте парадоксална чињеница да када идеш назад враћаш се напред. А у томе је тајна уметности! На неки начин испада да је уметност, у ствари, стајање у месту. Јесте. Али са буком и са бесом.

Хоћу да кажем да декаденција коју сам открио у овој књизи, овај сукоб писаца и сликара, говори о томе да управо нешто ври, да гори и горе и доле. Када се сликари и писци споје, знајте да је дошло време неспокоја. Спајање слике и речи знак је почетка промене. Нису довољни само једни да отворе тешка врата. Ваш сусрет представља тајни договор и предосећање да је куцнуо час да свет мора добити нову димензију.“

(У Београду, у галерији „Канвас“, 12. маја 2015)

*

Рекавши све ово, мислим да је Славко Крунић савремен сликар који је – свесно или несвесно – схватио противуречност о којој сам пре девет година говорио. Он схвата замку времена: уметност је облик зачараности. Уметник се увек игра с прошлим и садашњим. Он у портрет неке непознате личности, измишљене и непостојеће, готово увек уноси неки мали детаљ који је извучен из прошлог времена, из неке давнине, који је заборављен, али је већ негде виђен.

Не морамо се ми уздати само у оно што је било, немојмо веровати ни само у оно што је сада – већ у оно што ће уметничком имагинацијом бити враћено у окриље садашњег. Човек од историје свога живота увек тражи и жали за оним што је било. То је једина потврда да је постојао. Сећање на прошла времена јесте и жалост и трагедија и страх од онога што га чека. Али све то је везано за човеково незадовољство, јер је људски живот кратак а надање велико. Када размишљамо о томе, схватимо да све оно што је прошло није заборав, него је извор, корен и темељ нашег порекла и нашег пута.

*

Многи велики тумачи уметности ценили су недовршена дела Микеланђела и Родена. Та недовршеност је један од елемената декадентног. Али она је увек била и зачетак нечег новог, загонетног и наслућеног. То је нови почетак. Јер ново је – парадоксално – декадентно. Данас се тај израз води као оно што је заборављено. Али шта је у култури оно што је заборављено? Ништа. Јер заборављено поништава саму културу. Поништава мишљење и памћење.

Мислим да је Славко Крунић сликар који памти. Памти оно што је видео, и у сликарству и у животу. Он не пресликава, јер он памћењу додаје фантазију и тако открива могуће светове. Време у коме он данас живи и слика време је технике, нових медија, време постварења човека. То време ради против њега. Али он осећа ово време противуметности. Савремени уметници-техничари желе да у уметност уведу заборав, несвесни истине да уметност ради против заборава. Уметност увек тежи кружењу и повратку. Још увек киша пада, трава расте и гора зелени. Свет мења облике, али не мења суштину. Свет је један најобичнији круг – мења се дужина обима кружнице, али се не мења центар.

*

Декаденти су они који се не прилагођавају текућим појавама. Они су против свега што је у служби духа времена, и његовој моди. Они теже помирењу противречности. Декаденти су, у ствари, увек славили врење живота. Они су заштитници страсти, страха, сплина, меланхолије, жала за прошлим, туге – свега онога што је снага душе. Они су одбрана и упозорење човеку који је постао безначајан, јер га је савремени свет отуђио. Они спасавају старо да би се родило ново. „Под појмом декаденције подразумева се стање у друштву које даје веома мали број особа прилагођених делатностима друштвеног живота“, написао је Пол Бурже поводом Бодлера.

Арнолд Тојнби, велики историчар, рекао је да је декаденција започела с хуманизмом и ренесансом. Шта имамо данас од хуманизма? Шта је значила ренесанса? После тог периода настао је маниризам, покрет највећих промена у уметности. У новом добу све је маниризам. Ми дакле живимо не у постмодернизму, него у новом маниризму – жељни смо нових промена. Због тога су Бодлер и Рембо данас најсавременији песници. Они нису били модерни, него су били декадентни – преобразили су старо на нов начин. Неко је рекао да су декаденти венчали Лепоту са Смрћу. А у томе је и једна од тајни уметности.

*

Данашња уметност је дошла у кризу, она је пример одсутности суштинских идеја коју је уметност увек носила у себи. А декадентни имају моћ да саберу све оно што је прошло (оно проклето историјско), митолошко (оно што је суштина свих уметности) и симболично (оно што је безвремено, у коме је сажето претходно двоје). То је оно што се зове Традиција. Нема на овом белом свету ништа ново – ново је оно што је заборављено. А ново које се ствара у овом временском тренутку, дакле сада и овде, парафраза је оног што само што није ту, што је увек пред вратима.

То је само знак да човек не познаје себе, због чега од уметника ствара „залутала“ бића. Жак Елил је у књизи Царство бесмисла – Уметност и техничко друштво доказао да је то сада избледели одраз овога што стално јесте. Декадентност је подсећање на чињеницу да је трагање за новим улазак кроз широм отворена врата. Селин је својевремено навео једну анегдоту (или чињеницу, свеједно) како је модискиња Марије Антоанете сваког јутра њој постављала питање: „Шта има ново?“ Ова јој је једном приликом одговорила: „Госпођо, ново је оно што је заборављено.“ Прича је метафорична, па ако је и измишљена!

*

На портретима Славка Крунића приметио сам једну сликареву интересантну намеру, верујући да он те своје уметничке поруке није свестан. Наиме, на многим делима српског сликарства XIX века сликари су на портретима познатих и непознатих уз портрет стављали неки симбол, било знак флоре, фауне или неког предмета. Да ли су то били симболи расположења портретисаног, или симболи његове младости, старости, отмености, скоре смрти, његовог дела и карактера, или знаци предсказања, то је тема претпоставки тумача тих портрета. Да ли су насликани због тадашњих манира, разлога жанр-сликарства, или због улепшавања портрета, или из немоћи поставке портрета, ми то не можемо поуздано знати. О томе историчари уметности могу да разглабају до миле воље. Мислим да су стари сликари имали у виду да је цео боговетни свет једна целина, и да сваки делић те целине одражава свет као тачку у којој је све сажето. Враћање тој идеји данас се зове – декаденција. Али симболи на тим сликама могу да значе радост, тугу, меланхолију, пролазност живота, рађање новог света и нових идеја, запитаност над светом, страх, смрт или њено наслућивање. Све је то или скупљено у интуицији и слутњи сликара који портретише, или ти симболи значе нешто конкретно. Али то једино или слути или зна портретиста, јер он путем своје уметности „види“ судбину, али не само судбину једне личности, него и судбину света. У том тренутку он је и „јунговац“, или „фројдовац“, или „видовити“, дакле неприкосновени. Смисао уметности је, између осталог, и у томе.

Не знам да ли је сликар Славко Крунић свестан овога о чему говорим. Али када је уметник био искључиво рационални технолог? Никада.

Презрењем декаденције бојим се да ће у времену које долази уметник бити доведен у стање када ће самог себе више ценити као технолога, односно техничара, него онога који свету даје стозначне поруке; слутим да ће се свет подићи на једнодимензионалност. Та стрепња и сумња већ представљају страх, немоћ и ужас данашњег света.

*

Данашња уметност је дошла до те мере у кризу, јер уметници не уочавају све оне чудновате идеје које нису више покретач света. Уметност је некад мењала, рушила, измишљала, величала и оспоравала док је лудовала. Данас је постала жртва своје супротности. Уметност се предала „креацији“ технолога. Изгубила је своје путеве и због тога је изгубила битку. Данас се дошло до тога да нико не зна како садашњу уметност да назове. Она је данас облик производње, пројекта. Изгубила је везу са подсвешћу, тим тамним бунаром иза ума. Свесност и „уметност“ сада су повезани – досеткама. Епохе које су биле и прошле тражиле су спас у – декаденцији.

Декаденција је била једини израз промене, како би све касније промене изашле из ње. Из ње су излазила пилад новог. То је лекција број један из Ничеовог учења.

Криза данашњег света је последица упорне жеље за новим, које чим се појави већ је застарело. Али да је то тако, ко би се сећао уметности из свих оних пећина која је стигла до уметности тзв. Старих мајстора. Роже Кајоа је својевремено рекао да у уметности нема напретка. Уметност је пут од једне декаденције до друге. Декаденција је појава која непрекидно чека иза и испред врата спознаје света. Она није свест, него је несвесно које лежи у непознатој дубини обнове. Шта је то што данас постоји а што неће бити гнездо декаденције – истина, лаж, страх, песимизам, смрт, бол, фаталне жене, сабласти, сплин, безнађе, секс, дрога, патња, уживање, занос, повратак Маркизу де Саду, Бодлеру, Рембоу и Рилкеу, Борхесу, симболима, фантастици, сновима, религијама, садизму и мазохизму, страви и ужасу, Коктоу, Селину, Женеу, Ибзену и Стриндбергу, Булатовићу и Мирку Ковачу...?

*

Савремено друштво тражи уметника по својој мери, и он слепо прати ту диктатуру интереса и отуђеност од самог себе, новац којим оно немилице и бесомучно плаћа своје конформистичке пориве. Савремено друштво купује уметност као представу своје неразумне и изопачене идеје да и оно само постане „уметност“. Ако је то тако, онда морамо поставити питање да ли данас постоје уметници који било шта могу да наметну својом имагинацијом и да открију другачију идеју о свету? Ко је данас уметник? Да ли је он прошлост света? Да ли ће се уметност уопште звати уметношћу? Или ће бесловесни кустоси диктирати уметнику како и шта да ствара? Да ли ћемо доћи до израза „банална уметност“? Тај израз биће последица заборава суштине. Оне пећине ће бити затрпане, каменови срушени, епови биће заборављени, музика ће постати чангрљање, илијаде и одисеје биће заборављене, као и шекспири, рилкеи, а језик Васка Попе и Растка Петровића постаће немушти језик.

Све ће то бити вавилонска пометња, језик неразума и неразумевања, у коме ће све бити прекривено последњом прашином: уметничке играрије, хумор, страсти, радости и жалости, богови, дарови вештих руку и језик троструког значења. Постварени човек – не знајући – постаће биће заборава самог себе. А појединцима који су тога свесни декаденција ће значити „жал за младост“ човечанства.

О, ви модерно-назадни, ви рационални и укочени, поводљиви и уцењени, ја славим и уздижем сликарство Славка Крунића!