Историја на филму: Оскари за лекције о светским ратовима

Четири „Оскара“ за најновију обраду Ремарковог класика „На Западу ништа ново“ у режији Едварда Берџера, укључујући и онај за најбољи филм из 2022, не представљају ништа ново. И први „Оскар“ за најбољи филм 1927. додељен је филму „Крила“, такође о Првом светском рату. Тај филм је, због обиља сцена авионских борби у којима је учествовало више од 300 пилота, предак посебног поджанра ратних филмова – филмова о летачима, у које спадају и „Топган“ и „Партизанска ескадрила“. И прва филмска верзија „На Западу ништа ново“ из 1930. добила је два „Оскара“ „ као први звучни ратни филм.

Ништа ново није рећи ни да свест модерног човека о његовом свету, па и о историји, углавном обликују медији, а не наука. У том смислу визуелни медији су премоћни. Мало ко од нас може другачије да замисли нашу или светску прошлост, поготово Други светски рат, мимо слика из филмова.

Те слике и представе су толико јаке да долази до сасвим парадоксалних обрта: на пример, у нашој земљи данашњи следбеници равногораца негују свој визуелни имиџ по угледу на филмове Вељка Булајића и ТВ драме Саве Мрмка (освежен помало иконографијом анђела пакла), одакле се надахњују и за бахато понашање (сетимо се равногорских мајских теферича).

Иди и гледај

Да ли је могуће историју тачно приказати на разним екранима? Колико је уметник слободан да допише (доцрта?) нешто своје на позадини историјских догађаја које описује? Овај текст ће се углавном бавити сликом светских ратова на филму и телевизији. Друге историјске теме ћемо само узгред поменути.

Понекад су филмови потпуно натуралистички приказ историје, као совјетски филм Елема Климова из 1985. „Иди и гледај“, у коме је чак коришћена права муниција. Овај филм се у документарцима чак користи као илустрација за немачко спаљивање француског села Орадур у Другом светском рату.

Други су високо стилизовани, као Ајзенштајнов „Октобар: Десет дана који су потресли свет“ из 1928, у коме је било више глумаца и статиста него учесника у правом јуришу на Зимски дворац. А и све је било боље осветљено и разумљивије.

Постоји читав један жанр, и то међу најомиљенијим у историји филма, који историјске догађаје приказује скоро сасвим обрнуто од стварности. То је вестерн. У стварности су Индијанци најчешће били жртве, а каубоји и њихове даме су били много прљавији и јаднији.

А тек партизански филмови! Неки описују непостојеће догађаје, као очаравајући филмови Шибе Крвавца „Мост“ (1969) и поменута „Партизанска ескадрила“ (1979). Други веома преувеличавају стварне подвиге као оне епизоде „Отписаних“ о спасавању из болнице и лову на радио-станицу. Узгред буди речено, радио-станица је била равногорска.

Ипак, и најбољи вестерни и најбољи партизанци (тако их зове Ранко Мунитић, који партизанске филмове сматра једним од ретких оригиналних европских филмских жанрова) веома су убедљиви, као и Ајзенштајнови филмови. Њихова стварност је већа од живота. Њихова порука је јача од оних историографских. Али то је случај и са књижевношћу. „Рат и мир“ и „Три мускетара“ обликују представу о Наполеоновим ратовима или кардиналу Ришељеу дубље од било које историчарске књиге. Да ли то значи да није важно колико се уметничко дело придржава историјских чињеница?

Индијанци у вестернима могу да буду погрешно представљени, али не би требало, осим у комедијама, да говоре у сленгу 21. века. „Прича о витезу“ (2001) са Хитом Леџером намерно користи елементе савремене поп културе, али то ради свесно, са много хумора и ироније, а не грешком. „Гладијатор“ (2000) Ридлија Скота одступа од познатих чињеница о Марку Аурелију, Комоду и њиховим савременицима.

Други су филмови и серије пажљиве реконструкције. Једна од најбољих историјских серија свих времена, Би-Би-Си-јева „Ја, Клаудије“ (1976), прављена је по великим књигама Роберта Грејвса, који је пажљиво читао и користио Тацита и Светонија, најважније историчаре тог времена. Уметничка слобода се испољила у томе што је Грејвсова књига фиктивна Клаудијева аутобиографија.

Многи писци су користили метод улажења у главу историјским личностима, па и историчари, посебно у биографијама. У једној од највећих књига српске историографије, оне о Мехмед паши Соколовићу, Радован Самарџић често размишља о унутрашњем животу свог јунака. Скорашњи пример психологизирања великих историјских личности на филму је „Најмрачнији час“ (2018), у коме се блиставом глумом Гарија Олдмана приказује како се Черчил преломио за бескомпромисну борбу против нациста.

Бројни су филмови и серије у којима се уметничка слобода испољава кроз додате измишљене ликове или кроз споредније јунаке правих историјских догађаја којима аутори или дају већу улогу од оне коју су стварно имали или им додељују задатак наратора. У филму „Хитлер, последњи дани“ (2004), сумрак Трећег Рајха је великим делим приказан из перспективе једне од Хитлерових секретарица, Траудл Јунге, која је објавила своја сећања, али су коришћене и велике историографске књиге. Једина знатнија грешка овог великог филма је коришћење пеницилина пре него што је историјски доспео у Немачку.

У серији „Рим“ (HBO, 2005-2007) главни јунаци су два војника које Цезар узгред помиње у Галским ратовима. У серији, наравно, добијају велику улогу. Историјски консултант за серију Џонатан Стемп је изјављивао да је њихов циљ био аутентичност а не тачност. За разлику од ранијих екранизација римске историје, сам град Рим није само од бљештавог мермера и није испуњен људима у испегланим тогама. Уместо тога, прашњави град врви од шароликог мноштва свакојаких, често не тако елегантних људи, што делује веома аутентично.

Критичари су и овој серији пребацивали што отмени Римљани говоре отмени енглески. Аутори су, заправо, урадили исто што и добри преводиоци. Нашли су еквивалент у савременом језику.

Слике Другог светског рата

Дакле, ограничавање спознаје о новијој (а можда и целокупној) историји на филмове и телевизију општа је светска појава. Оно што је занимљиво јесте како се та слика мењала. Постоји паралелизам између идеолошки пожељне слике Другог светског рата у свету, пре свега у премоћној америчкој продукцији и код нас.

Прво су кроз филмове причане приче о херојима. Рат је био приказиван као претежно мушка и војничка (прецизније речено, борачка), а пре свега јуначка ствар. Наравно, било је жена хероина (почев од прве „Славице“ Вјекослава Афрића 1947), чак и деце бораца, па и стрељаних талаца. Али, сви су они у филмовима умирали херојском смрћу, активно се борећи, или бар узвикујући пароле. Из филмова се није могао стећи утисак да је највећи број жртава тог рата страдао тихо као јагањци божји, а да нису ни помишљали на борбу. Али, то је случај и са светским филмом.

Филмови о холокаусту, на пример, постају мејнстрим тек у последње време. Сматра се да је мини серија „Холокауст“, приказана у САД 1978. и Западној Немачкој 1979. године, одиграла највећу улогу у увођењу те теме у масовну културу. Исте године изашао је и филм „Момци из Бразила“ у коме је ловац на нацисте, кога глуми Лоренс Оливије, приказан као усамљени маргиналац.

У нашем филму пасивних жртава у почетку скоро и нема. Отуда је она беба у земуници из „Козаре“ Вељка Булајића (1963) тако редак, али зато толико упечатљив мотив.

Друга заједничка особина српског и холивудског филма је неумерен утисак о сопственом учинку у рату. Из америчких филмова се стиче утисак да је битка у Арденима, а да и не говоримо о Дану Д, спасила свет, док је права истина да су немачки губици у тим операцијама отприлике онолики као у недељу дана неке мање битке на Источном фронту. А зна се да је у нашим филмовима Бата Живојиновић побио више непријатеља него сви партизани и четници заједно (четници и партизани су 1941. године убили мање од 200 Немаца).

У ствари, такво приказивање чак смањује праве размере хероизма. Чињеница да је неколико стотина партизана на Кадињачи дало животе убивши два Немца, не умањује страхотну величину њихове жртве. Напротив. Или, стварна ситуација београдских илегалаца оба покрета, који су стварно били „отписани“, јер су и равногорске и партизанске организације биле брзо и лако проваљиване. У стварности би Прлета и Тихог чекала само мученичка смрт, или концентрациони логор у најбољем случају. Бити илегалац било је извесно жртвовање, са много мање шанси за спас него у шуми.

Велики прелом представљају филмови црног таласа. У филму „Три“ Саше Петровића (1965) видимо како партизана прогоне као дивљу звер.

Добри и лоши момци

Трећа особина заједничка нашем и светском филму је црно-бела подела актера. Сви „наши“ су добри, а Немци зли. У холивудском филму је то додуше почело рано да се мења, још од мелодраме Дагласа Сирка „Време за љубав, време за смрт“ (1958) и касније Пекинпоовог „Гвозденог крста“ (1977). Осамдесетих, додуше, настаје први врхунац у филмовима о немачким подморницама, где се гледалац потпуно идентификује са драмом храбрих помораца изложених свим искушењима. Касније ће официри, завереници против Хитлера из 1944. године бити приказивани као антифашисти, а заправо, њима је Хитлер засметао тек кад је почео да губи рат.

Што се југословенске стварности тиче, она је била најкомпликованија могућа, са вероватно највећим бројем разних војски. Али, тога на филму углавном нема. Ти филмови углавном говоре о „партизанима" и „Немцима".

У најуспешнијем партизанском филму на свету (обзиром да су га гледале стотине милиона Кинеза) „Валтер брани Сарајево“ Хајрудина Шибе Крвавца (1974), скоро да нема усташа, већ су негативци Немци и издајници-појединци. Сврха читавог жанра партизанских филмова је била да створи заједничку историјску причу, засновану на заједничкој борби против спољнег непријатеља.

Међу више од 250 партизанских филмова, сразмерно малобројни се баве вишеструким братоубилачким ратом, у коме је страдало знатно више људи него у рату са окупаторима. Од „домаћих издајника", четници  су приказивани  доста карикатурално, у најбољем случају као негативци у новијим вестернима (сетимо се само коњичког вестерн јуриша у Булајићевој „Неретви", или пијаног кабадахије Калабића у Мрмковој драми о хапшењу ђенерала Драже).

Уз делимични изузетак  филмова „Ужичка република" (1974) и „Хајка" (1977) Жике Павловића мало има праве, реалистичне приче о српско-српском братоубилачком рату све до Ченгићевог „Глувог барута" (1990) на самом крају постојања Југославије. Занимљиво, не постоји филм о муслиманским страдањима од четничке каме. Исто тако, не помињу се Ханџар дивизија и муслиманске усташе.

Усташки злочини се помињу у неколико филмова: „Живјеће овај народ" (1947), „Шолаја" (1955), „Коњух планином" (1966), „Црне птице" (1967), „Доктор Младен“ (1975). Мада, ни ови филмови  не истичу националност људи страдалих у покољима. Помињу се покољи и спаљивања села, али су жртве неименовани „народ“. Ретка су места као у „Коњух планином", где се изричито каже да усташе убијају Србе. То се, можда, подразумевало.

Филмови „Не окрећи се, сине" (1956) и „Девети круг"(1960) не помињу српске жртве. „Девети круг" се бави и Јасеновцем, али као местом страдања Јевреја. У филму „Козара“, усташе и Немци су изједначени у злочинима, али су ипак, у најпотреснијим сценама, Немци истакнутији.

У „Акцији стадион" Душана Вукотића (1977) напредни загребачки омладинци спречавају усташку операцију уништавања Срба и Јевреја и ту се експлицитно помиње уништење Срба као усташки циљ.

Иначе, у партизанским филмовима углавном нема приче о националности, има само јунака са регионалним назнакама (Далматинац Борис Дворник, Србијанац Љубиша Самарџић Смоки итд). Зато је „Окупација у 26 слика" Лордана Зафрановића из 1978. године, изазвала толики шок, јер је приказала масакр Срба и Јевреја као самосталну усташку акцију, усмерену само на ове групе, изведену са великим ентузијазмом. Зато је Зафрановић у „Паду Италије" (1981) ради равнотеже приказао и напад четничких гусара на далматинско острво, који успут кољу малог дечака. Најразрађенију причу о међунационалном рату, Шотрину „Браћу по матери" (1988), дочекаћемо тек крајем осамдесетих година. 

Једина „издајничка“ војска којој је дат делимичан опроштај били су домобрани у филмовима као што су „Мачак под шљемом“ Жоржа Скригина (1962), као и у необичним филмовима „Кад чујеш звона“ (1969) и „У гори расте зелен бор“ (1971) Антона Врдољака. Домобрани су, као, били добри и мобилисани, слично као и у миту о добрим војницима Вермахта. „Кад чујеш звона“ можда по први пут приказује рат три суседна села различите вере, која се на крају ипак уједине под вођством партизана. 

Немци су добили људске црте прво у причи о добром фолксдојчеру „Зимовање у Јакобсфелду“ Бранка Бауера (1975), а затим и у Шотрином „Идемо даље“ (1982), „Балкан експресу“ Бранка Балетића (1983) и другим новијим филмовима. Од свих њих најзанимљивији је кратки, много пута награђивани филм Предрага Голубовића, из 1973. године, о војнику Јозефу Шулцу, који је наводно одбио да пуца на таоце, па је био стрељан заједно са њима. Истина је да Шулц није постојао, иако му је подигнут споменик.

Самокритика

Да су и „наши“ правили грешке, и били спремни да убију невине ради „више ствари“, постаје јасно већ у поменутом филму „Три“, и у филмовима Пурише Ђорђевића из шездесетих година („Јутро“ из 1967, на пример). Тих година ратне филмове почиње да прави и Живојин Павловић, а поготово је провокативна „Заседа“ (1969) , о младом партизану који се разочарава у акцију Озне и бива стрељан. Његови каснији ратни филмови „Хајка“ (1977) и „Довиђења у следећем рату“ (1980) нису толико били провокативни тематски, колико по необичној емотивној атмосфери „неприличној“ за оптимизам партизанских филмова.

Али, и у светском филму се нерадо говорило о мрачној страни „наших“. Вајда је тек недавно снимио филм о томе како Пољаци мирно посматрају уништење варшавског гета. Французи се споро ослобађају идеализације свог (за наше, југословенске стандарде, мајушног) Покрета отпора. Чеси су, са традиционалном духовитошћу, недавно направили филм о колаборацији – „Раздвојени пропадамо“. У америчком филму, тек антиратно расположење у време Вијетнама омогућило је такве самокритичне филмове као „Кланица Пет“ и „Квака 22“ (1970).

Особеност нашег партизанског филма је дуга одсутност Тита. Приказати тог живог Бога за своје следбенике није било лако. Отуда се Тито појављује свега неколико пута за живота. У филму „Сутјеска“ Стипе Делића (1973) игра га Ричард Бартон, а у „Ужичкој републици“ Жике Митровића (1974) Марко Тодоровић. Ни остали живи руководиоци не појављују се као филмски ликови. Зато су имагинарни партизански ликови били врло широког спектра.

Да се подсетимо само неких случајева који су мењали парадигму. Пре свега „Саше“ Раденка Остојића (1962), филма о бунтовним тинејџерима, а у ствари потајним херојима, а наравно и „Отписани“ Александра Ђорђевића (1974) , који су вероватно најтрајнији култ хероји партизанског филма. Овим, а и неким другим партизанским филмовима („Валтер брани Сарајево“ Хајрудина Шибе Крвавца из 1974, пре свега) успело је нешто скоро немогуће: исказали су врло дискретну идеолошку поруку преко неодољиво шармантних јунака у форми позајмљеној из вестерн и авантуристичких филмова.

Та порука је била тако моћна, да је завела и непријатеље Југославије. Један од вођа албанских терориста деведесетих се назвао Капетан Леши, по јунаку филма Жике Митровића „Капетан Леши“ (1960), правом вестерну о непостојећем албанском хероју који свира клавир и говори језике, са све салуном и певачицом. Тога није било много ни у совјетском ни у холивудском филму.

Мало шта је тако специфично за културу бивше Југославије, као што су то били партизански филмови. Они су чинили скоро трећину свих филмова произведених у СФРЈ.

Утицали су и на холивудску продукцију, па је америчком филму „Force 10 from Navarone“ (1978) са Харисоном Фордом и Франком Нером, реплика је много бољег филма „Мост“(1969) Шибе Крвавца. Најзабавнији лик у том филму је главни негативац четник Дражак, а игра га Зуба из Џејмс Бонда (Ричард Кајл).

Слике Првог светског рата

Уметнички доживљај Првог светског рата се разликује од слике о Другом светском рату. У већини уметности, од сликарства и музике до књижевности, Велики рат је трагичан догађај. И у српској књижевности писци учесници рата, као што су Драгиша Васић, Растко и Вељко Петровић, Душан Васиљев, Бранислав Нушић, немају лепе речи за овај рат. У европском и америчком филму рано је превладало осликавање Великог рата као бесмисленог и трагичног сукоба унутар европске „породице“, иако „Крила“ нису били антиратни филм.

Поменули смо прву екранизацију „На Западу ништа ново“, а ту је и филм Жана Реноара „Велика илузија“ (1937). Не само што је Гебелс одмах забранио овај филм у Немачкој, већ су то урадили и сами Французи 1940. године, незадовољни његовом наводном дефетистичком поруком.

Једини значајан филм из овог периода са патриотском нотом је „Наредник Јорк“ Хауарда Хокса (1941). Приказивање овог филма у САД се преклопило са Перл Харбуром, па је тако, саображено инфлацији, ово остварење један од најпрофитабилнијих филмова икад.

После Другог светског рата су филмови о првом светском сукобу и даље углавном били антиратни. Поменућемо најуспешније. Такав је „Црно бело у колору“ (1976) о апсурдности европског рата у Африци. За стварање обликовање филмске слике нечије историје је вероватно најважнији „Галипоље“ Питера Вира (1981). Упорним неговањем сећања на ово прво и највеће своје ратно жртвовање и Аустралијанци су показали да је за стварање нације неопходан један велики мученички наратив, па и на филму.

У европској кинематографији и даље доминирају антиратне приче, као што је „Веридба је дуго трајала“ са Одри Тату (2004), који се бави намерним жртвовањем војника упућених на ничију земљу. Ту је, наравно, и Спилбергов „Ратни коњ“ (2011) у познатом сентименталном маниру овог аутора. То се наставља све до филма „1917“ (2019) Сема Мендеза, телевизијске серије „Бабилон Берлин“ (2017) и прошлогодишње Ремаркове екранизације. Занимљиво је да је један од најбољих бугарских филмова свих времена „Крадљивац бресака“ (1964) о љубавном троуглу српског заробљеника, бугарског официра и његове жене.

Марш на Дрину

У српској кинематографији Први светски рат се појављује већ 1929 (1930?) године у филму „Кроз буру и огањ“, који није сачуван, а бави се страдањима и борбом против окупатора у окупираној Србији. Касније су направљена чак два филма о Великом рату. „С вером у Бога“ Михајла Поповића (1932) о страшној судбини српске сељачке породице, вероватно најбољи међуратни српски филм, као и документарно-играни филм са више наслова Станислава Кракова „За част отаџбине/ Голгота Србије“ (1930), који је дорађен под насловом „Пожар на Балкану“ (1940). 

Најбољи српски филм о Првом светском рату је „Марш на Дрину“ Жике Митровића (1964). Он такође говори о превеликој жртви, што најбоље показује последњи кадар са огромним пољем мртвих војника обе стране. Ипак, ово је и прича о победи. Она је удахнула нови живот полузаборављеној композицији Биничког „Марш на Дрину“. Тек је после филма композитор Милоје Поповић написао врло осредњи текст. Не треба да чуди зашто су комунисти одобрили овај спектакл. Као што је Мухарем Баздуљ показао како су тек комунисти дали култни статус „Младој Босни“, јасно је да и њихов однос према Првом светском рату није био негативан. Уосталом, Тито је дао више повластица својим ратним противницима, носиоцима Карађорђеве звезде, од њиховог ратног команданта Александра Карађорђевића.

Митровићев филм, рађен као акциони филмови, има и типског јунака из вестерна, коцкара-циника, кога тумачи Зоран Радмиловић. За разлику од каснијих филмова, Жика Митровић пажљиво реконструише детаље о Првом светском рату, за које је користио како књижевна дела, тако и историјске изворе и војне консултанте.

После „Марша на Дрину“ дуго није било српских филмова о Првом светском рату. Постоји ТВ серија „Изданци из опаљеног грма“ (1972) настала на основу изразито антиратних прича Вељка Петровића.

Осамдесетих година, када су врхуниле књиге и представе о Првом светском рату, није било таквих филмова сем телевизијског филма Љубомира Драшкића „Свети Георгије убива аждаху“ из 1989. године који је, заправо, снимак истоимене представе Душана Ковачевића. ТВ филм „Наша Енглескиња“, о животу Флоре Сендс, снимљен је 1997. године.

Филмови и телевизијске драме о Првом светском рату су се опет појавили у 21. веку. Први у низу је документарно-играни филм Здравка Шотре по сценарију Милована Витезовића „Где цвета лимун жут“ (2006), са можда најлепшим читањем „Плаве гробнице“ икада изведеним (Драган Николић). Исте године је ауторски тандем Радовић-Зупанц направио драму „Рековалесценти“ по делу Драгише Васића.

Онда је дошао после Кустуричиних најскупљи српски филм „Свети Георгије убива аждаху“ Срђана Драгојевића (2009). Неки овај филм сматрају „деконструкцијом националног мита“ (Невена Даковић), други „фалсификатом историје“ (Братислав Петковић), трећи му замерају више него дословне омаже Кополином филму „Апокалипса сада“ и Кјубриковом „Стазе славе“, четврти сматрају да филм греши што ставља главни нагласак на рововске борбе, којих није било за време Церске битке.

Занимљиво је да се мотив ратних инвалида који напаствују жене понавља исте 2009. године и у другом скупом филму „Беса“ Срђана Карановића, мада су ту инвалиди мање истакнути.

Стогодишњица Првог светског рата протекла је уз ватрену расправу око Гаврила Принципа и „Младе Босне“, која је имала одјека и у филмској продукцији, али је то друга прича. За ново сликописање Првог светског рата је потрошено доста средстава, са млаким резултатима.

Ратна играоница

Да ли можемо очекивати промену филмске слике Другог светског рата? Не, у најмању руку због огромног новца потребног за снимање, ког више нема. По свој прилици, заводљиве филмске представе које је стварала СФРЈ слаће своју поруку као најупечатљивији трагови једне нестале државе и културе. Мала је вероватноћа да ишта од новије продукције надмаши то наслеђе. Који би „родољубиви“ филм из 21. века погледали два пута? Жив нисам како ће испасти прича свих наших историјских прича, она о Косовском боју. Осим тога, нови нараштаји полако напуштају једносмерно гледање филмова, као што су неки претходни већ напустили читање.

Оно што нас очекује је корак даље у напредовању ка „имерсивном“ схватању историје. То значи, да се „урони“ у неки историјски свет, као у видео игрицама. Генерација екрана (screenagers) захтева забаву и приликом учења. Постоје бројне историјске видео игре у којима играч бира приче и окружења. Највише је у томе напредовала група историчара под вођством Вита Сислера и гејмера са Карловог универзитета у Прагу. У неколико својих игрица („Train to Sаchsenhausen“, „Atentat 1942“, „Svoboda 1945“) Они нуде ђацима и студентима да уђу (уроне?) у виртуелни простор и да бирају питања и одговоре на основу докумената, исказа сведока, глумачких говора, стрипских приказа и фотографија.

Схватање историје као играонице садржи и одређене опасности. Рецимо, могуће је замислити игрицу у којој војска плавокосих мушкараца у Хуго Бос униформама побеђује комунистичке хорде са Истока. Да не помињемо могућност да „разговарате“ са историјским личностима. На прагу смо новог света, у коме ће историјски наративи бити другачији од свега на шта смо свикли.