Треба ли се машати за пиштољ када се помене култура: Има ли меке моћи код немоћних земаља и народа?

Концепт меке моћи је популарисао харвардски професор Џозеф Нај (19. јануар 1937-6. мај 2025). Укратко, та моћ подразумева да нека земља приволи друге да је следе, уместо да их натера, што би била „чврста моћ“. Један од најважнијих састојака меке моћи је култура, под условом да је привлачна за друге. Да ли је могуће да и мале земље шире свој утицај помоћу меке моћи?

Да ли велики људи доприносе мекој моћи неке земље? Колико је успех Новака Ђоковића, без преседана у историји спорта, допринео повећању привлачности Србије? Само је Тесла пре Ђоковића имао ту врсту светске славе. Новак је тим значајнији што су пре њега најчувенији савремени Срби у свету били помињани у негативном контексту, као Милошевић, Младић и Караџић.

Постоји једна област где је могуће статистички мерити рејтинг једне врсте националних установа. То су универзитети, који су поређани по неколико критеријума на Шангајској и другим листама. Ако гледамо универзитете и истакнуте појединце, најчувенији светски учењак из области хуманистике, Славој Жижек, није померио ни за једно место скромни рејтинг словеначких универзитета. Наравно, један од разлога је тај да су хуманистичке науке свугде последња рупа на академској свирали. Међутим, други разлог се крије иза чињеница да је мека моћ често зависи од институција и колективног прегнућа, као и да њени плодови дуго сазревају. 

Има ли меке без чврсте моћи?

Поставља се и питање да ли државе могу да одлучним деловањем повећају своју меку моћ. Најбољи пример за то је Велика Британија. Она је прешла пут од „Rule Britannia“ са почетка 20. века до „Cool Britannia“ у другој половини тог столећа. Око 1900. године, горди Албион влада четвртином планете, најчешће силом и економским притисцима. Два-три поколења касније, Британија је мала војничка и осредња економска сила, али је престиж њене културе и начина живота огроман.

Мало шта у свету се може поредити са угледом симбола британске културе, образовања и науке, од Битлса и Монти Пајтона до Хари Потера и Оксбриџа. На отварању Олимпијских игара 2012. године духовито су набројани симболи британске културе, од мистер Бина, до Џејмса Бонда. 

Могли би да парафразирамо фон Клаузевица па да се запитамо није ли борба за промицање своје културе у свету само наставак осталих борби за моћ другим средствима. У том случају, британска мека моћ је само одсјај ранијих победа на ратишту праве, чврсте моћи.

Постоје земље које никада нису имале чврсту моћ, а чија је мека моћ огромна. Најбољи пример за то је Италија. Од хране и пића, преко облачења и начина забаве, до уметности, Италија је у другој половини 20. века постала суперсила меке моћи. Већи део човечанства би увек радије одабрао италијански начин живота и мишљења, од немачког, кинеског, или јапанског. Намерно не помињемо амерички начин живота, јер је он био недостижни сан после Другог светског рата, али је његова привлачна моћ временом опадала.

Ипак, постоји ли праг успеха у чврстој моћи, као што је привредна снага, без кога нема ни меке моћи? Италија се ипак развила у једну од најбогатијих земаља на свету када је шездесетих година постала симбол слатког живота. Исто то важи и за Јужну Кореју, чији су филмови, серије и музика популарнији у свету од кинеских, а последњих година можда и од јапанских. И Јужна Кореја је тај престиж стекла тек када је постала веома успешна привреда.

Грчка поседује значајну привлачност по музици, храни, култури, начину живота, иако је једна од сиромашнијих „старих“ чланица ЕУ. Можда географија игра неку улогу, па су Грчка и Италија профитирале као вековима омиљена туристичка одредишта.

Изван Европе, несразмерно омиљена земља је Куба. Њен случај показује да туризам није одлучујући чинилац у привлачној снази неке земље. Ниједан други карипски туристички рај нема ту митску привлачност, чак ни сразмерно богатија Јамајка.

Ако меку моћ ограничимо само на културне победе, и одбацимо туристичку атрактивност, онда је Јужна Кореја добар пример „чисте“ меке моћи. Снага њене културе, посебно филма, телевизије и музике, видљива је када се упореди са утицајем индијске и кинеске. Мало ко у свету зна за кинески пандан серије „Squid Game“, или неки индијски хит као „Гангам стајл“. 

Бивши шеф белгијске дипломатије Марк Ејскенс, описао је ЕУ као „економског џина, политичког патуљка и војног црва“. Међутим, што се тиче меке моћи, ЕУ је џин. Видели смо како су Украјинци од Мајдана постајали све спремнији да замене миленијумске везе са Русијом за пуко обећање европске перспективе. Русофили би рекли да је у питању само западна пропаганда. Али тешко је замислити источну пропаганду која би лако убедила било кога да је боље живети на исти начин као људи у Новгороду или Нанкингу, него у Нирнбергу или Нанту.

Како изградити меку моћ? 

Постоји наравно, велика разлика у мекој моћи између појединих земаља ЕУ. Белгија је много привлачнија од Бугарске. Када кажемо „европски начин живота“, или „европска култура“, нису нам прво на памети ни Бугари ни Румуни, па ни богатији Литванци и Летонци. Још увек је Европа у нашим главама и срцима, скоро искључиво Западна Европа.

Најсумњивије код меке моћи су тзв. „вредности“. Један од најскупљих покушаја ширења либералних западних вредности на Исток је ЦЕУ универзитет. Овај Сорошев експеримент није успео да своје вредности прошири ни у самој Мађарској. Било би занимљиво посматрати колико на ширење неке културе по свету утичу институције као што су Британски савет, институти „Сервантес“, „Гете“ и „Конфучије“.

Има ли меке моћи без љубави? Има. Рецимо, Чеси не сматрају људе из Пољске нарочито културним. Замишљају их као бркате пијандуре. Међутим, изузетно познају и цене пољску уметност, посебно филмове и књижевност. Сличан однос можемо препознати и у односа Хрвата према Србима, то јест, према српској култури. 

Има ли меке моћи у немоћних? Немоћнима у свету преостаје да потраже неке нише у којима би могли да се потврде. То важи за привреду, али и за културну производњу. Рецимо, Србија у неким областима бележи светски важне резултате. Од хуманистичких наука, светски најприсутнија је археологија. Сви знамо за Лепенски вир, Винчу, Гамзиград и Виминацијум. Охрабрујуће је да нове генерације археолога проналазе нове начине за афирмисање нашег наслеђа. Наш тим којим је руководила Софија Стефановић је виртуелно оживела човека из Лепенског вира за ЕКСПО изложбу у Дубаију. Иначе светске изложбе су добар начин да и мале земље покажу своју стваралачку снагу.

Што се културе тиче, веровали или не, најуспешнија наша уметност у свету је стрип. Наравно, сразмерно броју уметника, јер проценат стрипаџија успешних у свету надилази проценат филмских уметника, књижевника, сликара, или музичара.  

Србија, културни хегемон бивше Југославије

Хрватски националисти су у обе Југославије богорадили да Срби у Југославији остварују политичку и економску хегемонију. Прича о економској хегемонији је чиста ХСС-овска и маспоковска пропаганда. И Хрватска и Словенија су се далеко брже развијале у Југославији него раније. Туђманова Хрватска се развијала знатно спорије од СР Хрватске.

Природа српске меке моћи се мењала током времена. У „бел епок“ времену, почетком 20. века, хрватски интелектуалци (Мештровић, Ујевић, Матош) хрлили су у Србију не због културе, већ због дивљења слободи и демократији будућег јужнословенског „Пијемонта“. У то време, гласачко право у Краљевини Србији је било неколико пута доступније обичним грађанима него у Хабзбуршкој монархији.

У Краљевини СХС/Југославији и каснијој комунистичкој Југославији, Србија више није била политички идеал својој западној браћи. Култура је једино поље где је Србија хегемоно доминирала бившом заједничком државом, чак и када се земља распадала седамдесетих и осамдесетих година.

Култура је била најприсутнији српски „производ“ у Југославији, па и шире. Ова културна доминација је прави пример „меке моћи“, јер се нико ни данас не противи чињеници да су поновљена винилска издања српских поп и рок група најпродаваније плоче у Хрватској. Помама за Констрактом као овлапоћењем митског „правог Београда“, била је још један показатељ позитивног сећања на меку моћ Београда и Србије.

Можда је најбољи пример како мека моћ осваја на некој дубљој, не увек свесној разини, хрватски председник Зоран Милановић. Он никако није југоносталгичар или србољубац. Па ипак је он, такав-какав је, набрајајући филмове који су га обликовали, уз глобалне фаворите његове генерације, Бруса Лија и Серђа Леонеа, на листу ставио највише српских филмова. Он наводи „Заседу“ и „Када будем мртав и бео“ Живојина Павловића, „Јутро“ Пурише Ђорђевића, „Грлом у јагоде“ Срђана Карановића, док је „Балкански шпијун“, каже Милановић, „златни рудник“ коме се враћао тисућу пута.

Од хрватских сликописа спомиње „Рондо“, „Мало мисто“ и „Грунтовчане“.

Шта је остало од српске меке моћи? 

Сви знамо излизану флоскулу, која се приписује Крлежи, да Бог треба да га сачува српског јунаштва и хрватске културе. Супротно „Крлежиној молитви“, једино поље где је Србија имала хегемонију у бившој Југославији била је култура. Остаје да се запитамо, колико је та културна хегемонија допринела развоју целокупног српског друштва.   

Шта је остало од српске меке моћи у региону у пост-југословенском времену? Нећемо помињати значај цајки за ноћни живот хрватских градова. Та музика некако остаје заробљена на доњој маргини друштвеног живота. Ако би музички утицај везали за популарност стила живота, онда би далматински трубадури Драгојевић, Џибони и други били победници, јер се њихова музика надовезала на чежњу за Јадраном. Када кажемо мека моћ културе, мислимо на ствари које су узор, којима се други диве, као што су еспресо и К-поп.

Можда имамо један бројчано мерљив показатељ меке моћи у 21. веку. У време када се већина људи о свему обавештава преко „Википедије“, занимљиво је упоредити величину појединих националних „Википедија“. Српско издање ове интернет енциклопедије има 661.197. чланака. Српскохрватско, штагод то значило, има 456.834 чланка. Хрватско само 212.877, словеначко 177.254, босанско 90.321, а македонско 129.710 одредница. Само српско издање је веће од свих других из бивше Југославије заједно. Српско издање на ћирилици је у првих 25 на свету, од укупно 328. Ако би се сабрале српска и српскохрватска „Википедија“, резултат би био још бољи. Петог августа 2022. године, српска и српскохрватска „Википедија“ су имале више одредница од оних на персијском (922.107) и португалском (1.093.914). Необичан податак, обзиром на повлачење ћирилице са свих других поља. На овом, можда главном образовном фронту младих поколења, српска ћирилица је однела победу.

Што се других поља борбе за меку моћ тиче, не можемо бити сигурни колика је мека моћ Србије. Вођени италијанским примером, могли би да кажемо како мека моћ чини да желимо да живимо, једемо и носимо се као људи у северној Италији, да читамо њихове књиге, слушамо њихову музику и гледамо њихове филмове. Сем Београда и Новог Сада, не верујем да иједно место у Србији има неку привлачност за друге када је живот у питању.

Што се културе тиче, што је култура виша, везе су слабије. Новокомпонована музика је углавном помало стидно подрумско задовољство. Сале и стадионе пуне поп звезде из бивше државе, са ретким изузецима као што је Констракта. Тешко је мерити популарност филмова у свету угашених биоскопа. Што се књига тиче, наши издавачи их упорно штампају на латиници, жељно погледујући на тржишта западне браће. Треба видети колико се то српских књига прода на тој страни. Јавни интелектуалци имају све мањи утицај и у самој Србији.

Шта да се ради? Можда мислити на ширу слику. Мека моћ Србије може користити само ако је, макар и у скромним размерама, глобализована. То је као са „југом“. Он је био успешан само док га је подржавала висока царинска заштита. Када је препуштен правом светском тржишту, постао је, помало незаслужено, симбол за најгори ауто свих времена.