Српски рез у колажирању духа епохе: На "ти" с дететом у себи

Свој први текст написао сам давне 1987. године. Нико није хтео да га објави. Негде у то време сам конкурисао и на Факултету драмских уметности у Београду. Одбили су ме и тамо. А три деценије касније, 2016. конкурисала је моја ћерка Марија.

И њу су одбили.

Јуниорка се потресла. Али из данашње перспективе, чини ми се да је у мом и њеном случају то била срећна околност. Јер ни ја, ни моји узори, а коначно ни кћер - с којом стварам и излажем цртеже и колаже - нисмо оно што зову академским уметницима. Хвала богу да је тако.

За нас двоје самоукост је врлина и боље је да се чувамо академизма као ђаво од крста. Има изузетака, али уметничке школе по правилу доносе више штете него користи. Академизам уме да буде стерилан и неретко оставља трагове на врату.

Art brut и антиакадемска уметност 

Француз Жан Дибифе први је рационализовао антиакадемску идеју. Одсуство знања и интелектуалне софистикације није мана, него предност, тврдио је. Нецензурисано стварање долази директно из леве хемисфере. И што је уметник наивнији, што је доживљај изворнији, што су емоције примитивније, шту су утицаји сведенији, што је знање о историји уметности оскудније - резултат је бољи. Последица тих привидних хендикепа је супериорна креативност.

Заједно с Маријом, видео сам Дибифеова платна у Бобуру. Али он није само наш херој. Његова аrt brut, која позива на регресију и невиност, вршњак је друге Југославије и њен идеолошки истомишљеник. На југословенској ликовној сцени посебну улогу су имале наивна и сирова уметност. Оне су сушта супротност футуризму, који се радовао прогресу и брзини.

Дакле, српски сликар par exellence је Илија Босиљ, као што је хрватски Иван Генералић. Не могу да кажем да су ми њих двојица узори; сродност је врло уопштена. Али и они и колеге с којима тренутно имам изложбу - пример су диониских, антиакадемских уметника какве сам најзагриженије волео, с каквима сам најрадије сарађивао и о којима сам највише писао.

У српској литератури паралела сирове уметности блиска је аутентичној, и неретко и језовито веродостојној прози Драгослава Михајловића, који је несумњиво највећи живи српски писац. Роман Људи са четири прста Миодрага Булатовића такође је рађен у диониском кључу, али је написан без веристичких амбиција. Последњи наш сиров роман који сам читао јесте Смртни исход атлетских повреда Милице Вучковић.

Српска монтажа и антиакадемски филм

Као и сам метод, и термин „српска монтажа" се појавио спонтано. Везан је за црни талас и тата му је Бранко Вучићевић. Изворно, у питању је паралелна сировост у филмском медију: неочекивано колажирање звучног и визуелног, махом постојећег, архивског материјала с необавезном играном формом.

Ефекат овог оригиналног филмског захвата који смело спаја узвишено и банално, близак је „онеобичавању" (или како би рекли Руси, остранения). У недостатку озбиљних ресурса - сценографије, продукције, снимљеног играног материјала - на располагању редитеља су разуздана машта, напабирчени архивски материјали и њихова надреална интерполација.

Прво дакле треба пронаћи нешто сасвим необично, некакав кич објекат, светски а наш. Онда га присвојити, а затим га прошарати носталгијом, пљунити па налепити и представити у комбинацији с нечим посве различитим у регистру.

Ако све то урадите на српски начин, уз некакву чудну насумичност, уз помоћ штапа и канапа, бивајући час приземни, час високопарни, ако вадите филмске остатке из канте (како је то буквално радио Лазар Стојановић за потребе филма Пластични Исус), ако користите свима познат метод буџења или скупљате остатке с пода атељеа, студија или монтажне собе - ова надреалистичка стратегија колажирања има шансе да се изроди у српску монтажу.

Српска монтажа је, укратко, оно што су на филму радили Бранко Вучићевић и Душан Макавејев. Најистакнутији пример тог метода je филм WR: Мистерије организма. У питању је ремек-дело српске монтаже. 

Могло би се рећи да на нашој сцени постоји и континуитет са Бранком и Маком. Ту је видео-рад Зорана Насковског Смрт у Даласу (2001), где је песма херцеговачког гуслара Јозе Караматића о атентату на Џона Кенедија налепљена на нервозно монтиране архивске снимке.

Потом видео-рад Владимира Николића Годишњица смрти (2005) где нарикача Милица Милошевић из околине Колашина оплакује смрт Марсела Дишана на његовом гробу у Руану.

И гле чуда, баш ова четири дела заснована на српској монтажи имала су интернационални одјек. Како је лепо срочио Јозо: 

Гусле моје, инструменту стари,
модернизам ништа вам не квари,
јер гусларска фина мелодија
постала је наша традиција. 

Нико од црноталасоваца није похађао филмску академију. Препознајем апсурд у чињеници да је та генерација завршила предајући филм на курсевима и академијама, иако практично не постоји ништа даље од академског, добро скованог филма од оног што су ови уметници оставили за собом.

То је просто морало да се лоше заврши. Петровић и Павловић су отерани са ФДУ због антидржавне делатности. Један Сашин студент - Лаза Стојановић - завршио је у затвору. А један Жикин - Слободан Шијан - завршио је на самом врху листе најбољих српских редитеља. Ништа дакле, од златне средине.

И нове генерације српских уметника такође су препознале сличне узоре и следе их са мање или више доследности. Али чини ми се да је данас у Србији наивна и сирова уметност блискија као рецепт за брзо распознавање - дакле готов производ - на недостижној глобалној сцени него као животни мото или метод изражавања у којем се уметници искрено препознају.

Другим речима, не видим више ни фанатичност, ни радикализам, ни аутентичност, па коначно ни успоне и падове какви су колали међу нашим уметницима шездесетих и седамдесетих година XX века. Другим речима, опстанак тих ретких врста - сирових сликара и српских монтажера - јесте угрожен. Али то што ја нешто не видим не значи да не постоји и да неће ускрснути на неком неочекиваном месту.

Колажирање свега

Марија и смо прве колаже направили око 2002, када је имала четири године. Јуниорка је била пуна необуздане енергије и увек је стварала у налету инспирације, док сам ја имао тенденцију да њен уметнички хаос доводим у склад. Упорно сам поспремао дечју собу. Јер дете је обично носилац стварања диониског типа, а одрасли аполонског. Једино што данас ни Марија више није дете: има двадесет две и бави се перформансом.

Наши колажи много дугују сировој уметности и српској монтажи. И имају амбицију да сумирају наш однос. Будући да никад нисмо живели заједно, заједничко стварање трасирало је наше зближавање. Оно је постало нека врста нашег интимног одговора на тему поремећених породичних односа, јер је отварило срећна и трауматична заједничка сећања оца и ћерке.

Ту је покренуто питање одсутног оца које се понавља у три генерације, наших засебних живота и уметничког чина који постепено рестаурише емотивне везе. Наши колажи разматрају не само улогу уметности у повезивању с децом после развода родитеља, већ и односа дете-одрасли током самог уметничког чина.

Дакле говоре о зближавању с дететом поред себе и у себи.

У улози уметника се свакако боље осећам него у било којој претходној. Сад, после десетогодишњег искуства писања фикције и прављења колажа - рекао бих да оно што чини уметника није техника, која једино и може да се научи, па зато на њој толико инсистирају на академијама. Није ни статус, јер почесто просечно или нимало талентовани људи постижу несразмерно велики успех.

Уметник је човек који је успоставио плодан дијалог са својим несвесним. Који је на ти са дететом у себи. Ако ишта треба да вежба или професионализује, то је здрав и активан однос између рационалног и ирационалног, одраслог и детета, свесног и подсвесног. Вољни пролазак кроз врата која нас деле од оностраног и успешан повратак натраг у реалност главна је вештина којом уметник треба да овлада.