Бесудбинство као симптом епохе: У огледалу журнализма и литературе

Књижевни критичари и антрополози би се сложили око тезе да литература оперише са ограниченим бројем архетипа. Постоје чак литерарни покушаји да се сви људски архетипи окупе на једно место, ставе у једну књигу - такве су, на пример, Веде или Тора.

Другим речима, све приче су већ испричане. Оно што писцима остаје јесте да покушају да архетипске обрасце препричају на нов и ефектан начин, примерен властитом поднебљу и времену. И да евентуално додају понеки сугестиван детаљ у тој великој слагалици људске ситуације.

Порекло басне Шкорпија и жаба је древно. Прича делује езоповски - нарочито због басне Сељак и змија - али није је написао Езоп. Варијација с корњачом и шкорпијом датира око 1500. године и потиче из Персије. Али сама Шкорпија и жаба заправо потиче тек из XX века: млађа је од неких мојих познаника. Први пут се појављује у роману Лава Владимировича Нитобурга Немачко насеље (Немецкая слобода, Москва 1933). Славу је стекла у филму Орсона Велса Случај Аркадин (1955). Отад се уселила у популарну културу.

Шкорпија, која не уме да плива, замоли жабу да је на леђима пренесе преко реке. Жаба оклева; шкорпија је опако биће. Опасно је дуго бити у његовој близини. Шкорпија наслути жабин страх:

„Ма нисам ваљда луда да ти наудим. Ако те уједем насред реке, и сама ћу се удавити." Притиснута тако необоривим аргументом, жаба слегне раменима и пристане. Кад су се нашле насред реке, она осети болни убод. На самрти, жаба очајно завапи:

„Зашто, побогу, зашто, знала си исход, кобан по обоје!" Док су заједно тонуле, шкорпија стигне да кратко узврати: „К... а... рактер ми је такав."

Карактер је судбина 

Рекло би се да Шкорпија и жаба проповеда о непромељивости нашег карактера. Другим речима, ова басна говори о судбини. Јунаци су приказани тако да њихова судбина од самог почетка кружи над њима. Осећа се њено мукло присуство: жаба слути шкорпијин карактер, али се сувише ослања на логику. Али судбина је изнад сваке доступне логике и често јој пркоси.

У Шкорпији и жаби као да су се и приповедач и јунаци упутили ка неком срећном и очекиваном финалу, али карактер једног од јунака то не дозвољава. Другим речима, ако су јунаци добро постављени, њихов карактер као да има властиту вољу, као да захтева одређени исход.

Ако их писац од тог исхода одвраћа или му се опире, прича ће звучати извештачено. 

Данас је у моди новинарски стил у литератури. Њему и приличи одређена извештаченост. Зашто је то случај? Место трач-рубрике заузела је некадашња црна хроника, место новинарства је заузела трач-рубрика, а место литературе је заузело новинарство. А литература у старом, ортодоксном смислу је практично изумрла врста.

Као да је цео приповедачки свет, заједно с нама, сишао за један степеник.

У збиљски великој националној књижевности као што је француска, пред тако култивисаном публиком, која светској књижевности није пропоручивала само Французе, него јој откривала писце других меридијана, убеђења, идеологија и језика - најпопуларнији писац је Фредерик Бегбеде. Писци-новинари попут Француза Бегбедеa су несвакидашње успешни. Он сам истиче да је најпревођенији француски писац.

Није ми мрско да читам Бегбедеа: проницљив је, заводљив, привлачан, припада мојој генерацији и има дара. Истовремено, он је пример на којем може да се мапира разлика између књижевности старе школе - високе или „праве" литературе - од новинарске персифлаже, такозване популарне литературе која је напунила полице књижара и срца читатељки. Постоји врло једноставан тест: „права" књижевност, наиме, увек је у директној, непосредној вези са судбином. 

Људска судбина

Ово је, признајем, помало алхемијски елемент књижевности и уметности уопште; није лако уочљив и не верујем да лаици држе да је битан. Али велики писци, они који су посвећени књижевности, а не тиражима, који теже трансцеденцији, а не успеху - у својим причама, новелама и романима увек имају на лагеру неко откровење. Увек су посвећени отелотворењу архетипа, неком аспекту егзистенције чије присуство снажно осећамо, али не умемо да га формулишемо. Да није њих - великих писаца, наиме - тај би елемент био магловит и недоступан. Писци-новинари напросто то немају.

За осредње писце типично је да се архетипи претварају у флоскуле и завршавају као клише: они као да нису достојни тема којих су се латили. Али то није случај са писцима-новинарима. Неретко су то творци оригиналних, занимљивих, напетих, поучних и на друге начине успелих прича. Али може се рећи, без бојазни да их увредимо, да таква литература ипак остаје на анегдотском нивоу; јунаци пролазе кроз серију догађаја, али као да изостаје нека финална поента, као да им фали катарза, као да су нацртани без једне просторне димензије.

Дакле, као да је та веза са судбином и судбинским некако волшебно пресечена.

Долазимо у ситуацију да бранимо високу књижевност на начин на који је Хајдегер бранио своју филозофију када су је напали прагматичари да је непроверива, да је сувише апстрактна, да је неегзактна, да личи више на поезију него на науку. Хајдегеров одговор био је да је све набројано инхерентни део филозофије; ако јој укинемо те привилегије, бацићемо и бебу заједно с прљавом водом. 

Шупљи људи

У том смислу јунаци новинарске литературе су, ма како привлачна и интригантна била, као у оној песми Т. С. Елиота, „шупљи људи". Сви ти хероји се некако задржавају на нивоу кулисе. То не треба да нас чуди. Као да аутори намерно копају плитке гробове за своје јунаке јер им је већи напор стран. Не желе да иду дубље и даље од новинарства, од ласкаве забаве, од пријатног читалачког поподнева.

Новинарска литература стратешки покушава да поштеди своју публику од асоцијација на судбину, од размишљања о судбини, од суочења са судбином, од насукавања на судбину. Као да је то аспект књижевности - или уметности и живота уопште - који је постао претежак за варење и стога непотребан данашњем читаоцу који тежи плићој брзини, лаганијим решењима, пожељнијим утопијама и паралелно с тим, релативно безбедном терену.

Можда је напредак што смо раскрстили са судбином? Можда смо еволуирали од веровања у предестинацију? Упркос томе, када читамо Хомера, Дантеа, Сервантеса, Достојевског, Чехова, Кафку, Андрића, Бернхарда, Сабата - ми сагледавамо не само необично драматичне догађаје, инспиративну машту, богатство унутрашњег света, аутентичне емоције, игру са архетипима, имплицитне политичке тонове, дух времена - што је све легитимни домен књижевности. Ми скрозирамо судбину јунака, а самим тим и људску ситуацију. Осећамо да, док крстаримо таквом литературом, да смо привремено интимни са судбином, да јој се обраћамо са ти.