Филм о Ентонију Бордејну, кувару, писцу, путнику и друмском тркачу: Узводно путовање до срца таме

Много је људи кувало, путовало светом и писало, али није за свима њима жалио цели свет као за Ентонијем Бордејном када је јуна 2018. стигла вест да је у хотелској соби у Кајзербергу починио самоубиство. Филм Друмски тркач Моргана Невила, којим је пре неколико дана отворен фестивал „Слободна зона", доказ је његове славе, печат на његов живот, али и одговор на многа питања која су се појавила након његове изненадне смрти.

Бордејн је био кувар који се прославио писањем. Кад је 2000. године објавио књигу Поверљиво из кухиње, као да је експлодирала плинска боца у најбољем ресторану на свету. Сви су одмах одлепили за књигом, али и за аутором. Како и неће кад је књига мемоарска проза о „двадесет пет година секса, дроге, лошег понашања и врхунског кулинарства". Писао је сурово, без остатка, без угађања, страха и аутоцензуре. И није писао досадно.

Књига Поверљиво из кухиње није се скидала са листе најпродаванијих, а Ентони Бордејн се није скидао са телевизије. Онако природном, згодном, харизматичном и духовитом, није му било тешко да освоји публику. Од шефа у њујоршком ресторану „Brasserie Les Halles" Бордејн је постао звезда која не може да хода улицама Њујорка а да га неко не препозна и не смара.  Од кувара постао је storyteller чије се нове приче једва чекају. Дела а не јела!

Он је изгледао као фаца, као фрајер коме није стало како изгледа, а упркос свему изгледао је одлично. Што год да је оденуо, кошуљу, силеџијку или рашчепљену избледелу мајицу, све је Бордејну добро стајало, као да је модел. Овај рођени Њујорчанин француских корена, имао је харизму уличара и аристократе; кувао је најбоља јела у најскупљим ресторанима, а знао је да ужива и у најбољем streetfoodu у Њујорку.

На идеју телевизијског продуцената о кулинарској путописној серији, човек који раније нигде није путовао креће на путовања по свету која су трајала следећих петнаест година.  За Бордејна је путовање било бег, трагање и вентил.

Филм Друмски тркач начињен је од „рестлова" Бордејнових ТВ серија „Куварева турнеја", „Без резервације", „Layover", „Непознати крајеви". Филмаџије које су Бордејна пратиле на путовањима имале су тону неискоришћеног материјала, успутне кадрове, шетње, киксеве, псовке, свађе... Ти одбачени фрагменти комбиновани са тестемонијалима његових жена, пријатеља и сарадника чине овај филм узбудљивим сведочанством о човеку који није могао да се смири, о једном обичном човеку који је живео необичан живот. А живео га је за све људе који нису имали петље да живе како је он живео, или за то нису имали услова.  Живео је уместо њих.

Нешто није дало мира Ентонију Бордејну, нешто га је жуљало и гонило да лута светом, да се забије у последњу рупу и покаже свету да забит може бити и спас, да је центар света тамо где је човеку добро, где нађе себе и мир.

Он је први показао сав значај „street foodа", да на крају Азије, на периферији града ком не можете изговорити име, да баш тамо можете за смешне паре насред улице појести јело које је укусније од оног које добијете у њујоршком ресторану са Mишленовом звездицама. Он је поштовао људе који такву храну праве, а његове емисије прославиле су анонимусе и довукле хиљаде туриста на најудаљенија места.

Али филм Друмски тркач понајмање је прича о храни. То је прича о Бордејновој борби за живот, како уз осмех живети weltschmerz. Сви његови пријатељи и саучесници у филму сведоче да је он трагао за смислом. Дирљиво је сведочење његовог пријатеља сликара док чита имејл од Бордејна у ком покушавају да утврде шта је срећа, а шта успех.

Занимљиво је на што се то Бордејн константно ослањао, што му је била база, стуб и сламка кроз коју дише. Од свих књига на свету, он је био опчињен Конрадовим делом Срце таме. Та чаробна књига је нашла је пут и до тог Њујорчанина и светског путника, пронашла га, стисла и није га пустила. Пронашао се у тој причи, видео је себе као једног од ликова који путују с једним циљем, а на крају пронађу другачијег себе. Али дешава се да ухвате и сами себе за реп.

Такође, често је опонашао сцене из филма Апокалипса сад који је настао по Конрадовој књизи. Kњига je писана о Африци, филм je снимљен о Вијетнаму, a Бордејн је препознао универзалност, модел, шаблон те књиге, њену апсолутну примењивост на све континенте и на свако време.

Након 2000. године за Бордејна је дошло време да се поново оде из града, да се бежи од цивилизације, овога пута из Њујорка. Људи лажу сами себе да путују због предела, заправо траже себе. Сви који се појављују у филму, од родбине преко пријатеља до колега, сви сведоче да је Бордејн био онај који путује реком, не зна куд га пут води и кога ће срести, али је спреман да иде до краја, све до срца таме.

Бордејн је 26 пута обишао цео свет, уздуж и попреко. Породица и везе трпеле су зато што он не може да се смири и што мора да иде даље. Али његове приче нису биле пуке авантуре, жеља да сними што бољи материјал, да се нахране људи који буље у екране. Он је лечио себе тим путовањима. Као што је Кафка писао: "Мене не занима слобода, мене занима излаз", тако и Бордејна није занимало ништа до излаз! Њему је свет био escape room.

Ако се овај филм може поредити са неким другим филмом и документарцем, онда је то Слушај ме, Марлоне (Listen to me Marlon, 2016), баш о Марлону Бранду, који се у филму Апокалипса сад појављује тако што из таме израња његова обријана глава.

Бордејн је дотакао срце таме играјући се хероином, лечио се авантурама и новим љубавима, и кад је помислио да се може спасити, још једном се силно разочарао и отишао. Доста му је било кувања, писања, путовања, снимања, разочарања и популарности. Ништа га више није довољно возило ни ложило.

Кад би се снимао филм о Корту Малтезеу, не би било човека који би му био сличнији, физички, харизмом и животом, од Ентонија Бордејна. Човек који је видео свет, човек коме ништа није страно и који живи само док путује из једне у другу авантуру.

Узбудљива прича о узбудљивом лику - то је филм Друмски тркач. Бордејну је био неопходан адреналин, као што је Хемингвеју потребан био рат. Има много сличности, макар у начину живота, између Бордејна и Хемингвеја. Препуштање животу и изазовима, путовање, страст, потпуно препуштање женама и бег од њих. Оба су живела живот као да им га је неко други писао. Живели су на своју руку, али су и завршили живот од своје руке.

Ниједна слободна зона није наивна.