Опчињеност најгорим: Горке пилуле Флоријана Зелера

Сасвим је контрапродуктивно било ком писцу, без обзира колико година има, налијепити титулу младог писца.  Постојање те титуле доказује да су многи и даље несвјесни да се Земља ипак окреће. Вријеме тече, и писци старе, па је можда баш зато и настала одредница писац млађе генерације, као срећније решење покушаја етикетирања и сврставања. Кад се појавио француски писац Флоријан Зелер са својим романима, није се дао уклопити у било какве оквире и калупе, јер он је био оно што би код нас назвали „стармали". На западу се то крсти као old soul. Обично су то млади људи које муче неке теже мисли од оних које би по генерацијском моделу морале да их море. То су млади људи који у слободно вријеме велтшмерцаре, док остали излазе, мувају се и инстаграмишу. У њима су сабијена искуства претходних генерација, они су загледани у прошлост, а забринути су за будућност. Од самог старта, Зелер је постао мајстор тешких тема.

Зато и не чуди да је Флоријан Зелер недавно добио Оскара за најбољи сценарио, а Ентони Хопкинс Оскара за најбољег глумца, управо за главну и бескрајно тешку улогу у филму Отац, који је Зелер писао и режирао. Тема је Алцхајмерова болест, и јесте несвакидашње да се с том причом у коштац ухвати писац и режисер рођен 1979. године. Филм успијева да гледаоцу свеже желудац, да му убрза мисли до те мјере да се замисли и запита чека ли нас многе то исто, и како и што ако?

Филм није пуко упозорење на болест заборава која стиже и чека, већ софистицирана прича о породици која је због те болести у пат позицији. Сви су у говнима. Укратко, то је наизглед обична прича о животу, пролазности и болести. О оном периоду живота које се одвратно назива треће доба. Вријеме кад се губи достојанство и снага, а некад све проживљено заборави. Није лако ни на филму видјети старца који не препозна своје дијете и стално се пита „Ко су ови људи у мом стану?".

Сведен на пар ентеријера, види се да је филм произишао из Зелерове позоришне представе која је првобитно постављена у Лондону - слава драмског писца довела је до трансфера Зелера из Париза за Лондон. Али ни то не шкоди филму, баш као ни онда кад је од представе Ограде (Fences), такође изузетног америчког писца Аугуста Вилсона, настао филм у ком глуми и који режира Дензел Вошингтон.

Египат нашег доба

Од старта списатељске каријере Флоријана Зелера видјело се да је он дечко који обећава. Нису га мимоилазиле највеће француске награде, а ни слава, иако није скандал мајстор попут Бегбедеа, циник као Уелбек, бруталан као Виржини Депент, нити ексцентрик по моделу Амели Нотомб. Оно што га одваја од поменутих писаца је одсуство хумора. Зелер је смртно озбиљан писац, он и кад покушава да се шали, то више није шала, то је интелектуална горка капсула. Свака његова шала је шамарчина читаоцу. Један од његових ликова каже: „Неуморно истражујем своју смрт."

И кад је примао Оскара налијепио је на лице осмијех који у преводу значи: „Дајте да се исфоткамо и завршимо с овом церемонијом, па да идем да радим даље."

У нашим књижарама може се наћи Зелеров роман Опчињеност најгорим. Књигу је издала београдска „Booka" 2015, а за одличан превод заслужан је Владимир Д. Јанковић. На основу разлике и терминолошких финеса у његовим преводима дјела Уелбека, Бегбедеа и Зелера са француског на српски, може се видјети какав је Јанковић познавалац језика и преводилац. Одличан!

Опчињеност најгорим је трећи по реду Зелеров роман, али кључан по његову каријеру. Тај роман донио му је признање - од младог је постао озбиљан писац. Он приповиједа о путовању у Египат, али прави компарацију са Египтом од прије једног вијека, односно тражи разлике и сличности са Египтом из Флоберових биљешки.

Од Флобера до Зелера Египат се потпуно промијенио. Од мјеста у ком су проституција и пороци били на изволте, Египат је постао конзервативна средина, тако да су Француска и Египат у међувремену замијенили улоге. Разна питања се провлаче у књизи, споредно важна, попут оног „Зашто мушкарци не носе вео? Зар је женско лице жене непристојније од мушкарчевог?"

Шта је Европа?

Једна од најупечатљивијих сцена у књизи која доказује Зелерову моћ запажања важних детаља јесте када описује лет од Париза ка Каиру, лет у ком вјерници желе да клањају за вријеме молитве а авион улази у турбуленцију. Тад аутор поставља питање практичности религије у одређеним околностима. Да ли се молитва може прекидати и да ли молитва уопште може бити корак испред безбједности?

У врло кратким цртама добро је описан Каиро, као град колико неподношљив - толико и диван. Сасвим другачије него што је то урадио Уелбек у роману Покоравање, Зелер испитује границе религијског екстремизма и савремене интерпретације ислама. Све наравно, у поређењу са виђењем Египта и ислама у Флоберовом дјелу Путовање у Египат.

О много чему дискутују Зелерови ликови, али то није пуко интелектуално онанисање, већ чачкање неуралгичних тачака и мечки прве четвртине двадесет и првог вијека. Један од ликова сумња да исламски свијет може да се састави са романом, јер роман је европска работа, роман је „поље на којем ће се сучелити две цивилизације", док други сматра да би организовање једне ваљане сексуалне револуције у свим земљама, значио сигуран крај тероризма!

Роман Опчињеност најгорим између осталог завршава питањем „Да ли је Европа још увијек Европа?" Ниједна реченица не описује рад Флоријана Зелера као та. То је као кад се Његош пита: „Што је човјек, а мора бит човјек". Јер, нема ту питања, то је више констатација, реторичка патка око које се све врти и нажалост све се унапријед зна, али неко мора да се (у)пита.

Зато Флоријан Зелер није млад писац, он је зајебан писац. За њега ће се тек чути, сигурно да он у глави кува разна изненађења, представе, филмове и романе.

За филм Отац је добио аплауз цијелог свијета и Оскара. Мало ли је?!