Наш човек на Колими из књиге Варлама Шаламова: Прича о Николи Котуру, осмом секретару СКОЈ-а štampaj

„ПРИЧЕ СА КОЛИМЕ Варлама Тихоновича Шаламова објављују се први пут на српскохрватском језику, марта 1987. године, у Београду у библиотеци МЕРИДИЈАНИ, слагане су из писма АСТЕР 10/10 тачака (основни текст) и одштампане на белом бездрвном офсетном папиру БЕРОКС 100 г/м³ формата 120 х 205 милиметара.“

Наведена белешка штампана је на последњем листу књиге тврдих корица у пластифицираном заштитном омоту. На једном од првих листова, одмах испод имена аутора и наслова дела, стоји како су књигу са руског језика превели Ивана Вулетић и Дејан Михаиловић, а да је за редакцију превода била задужена Нана Богдановић. Те напомене данас имају вредност каквог археолошког налаза на основу ког се могу донети одређени закључци о високим издавачким стандардима до којих се у Југославији било стигло пред сам почетак њенога распада.

Шаламовљево двотомно дело пак сведочи о ужасима Стаљинових логора. Међу записима о трагичним судбинама људи отераних у пакао архипелага Гулаг налази се и прича „Два сусрета“, коју Шаламов почиње упечатљивим колимским медаљоном:

„Мој први бригадир био је Котур, Србин који је доспео на Колиму после ликвидирања интернационалног клуба у Москви. Котур није озбиљно узимао своје бригадирске дужности, свестан да се ни његова ни наше судбине не решавају у рудницима злата, него на сасвим другом месту. Али, свеједно, свакодневно нас је распоређивао на рад, премеравао с надзорником резултате и прекорно вртео главом. Резултати су били  бедни.

– Хајде ти, ти си стари логораш. Покажи мало како се маше лопатом – затражио је једном Котур.

Дохватио сам лопату, развргнуо гомилу растресите земље и напунио трагаче. Људи су почели да се смеју.

– Тако раде само фушери.

– О томе ћемо поразговарати за двадесет година.

Али није нам се дало да после двадесет година поразговарамо. У рудник је стигао нови управник, Леонид Михајлович Анисимов. Већ приликом првог обиласка рудника уклонио је Котура с дужности. И Котур је нестао...

Често је седео у трагачама и устајао кад наиђе управник. Нема сумње да су трагаче одлично смишљене за рад. Али људи су смислили још нешто: њихово корито још боље је служило за одмор. Тешко је било устати, подићи се из тако дубоког наслоњача – требало је за то и много воље и снаге. Кад је пришао нови управник, Котур је седео у трагачама, и није устао. Није стигао да устане. Стрељан је.“

Над крајем последње Шаламовљеве реченице стоји ознака за фусноту коју чини следећа преводиочева примедба:

„Никола Котур (1899–1937/8?), револуционар и политички радник. Живео је у Сремским Карловцима, у Загребу завршио гимназију, а у Берлину студије архитектуре. Члан СКОЈ-а од 1923, функционер Независне радничке партије Југославије од 1924, а за секретара ЦК СКОЈ-а изабран 1927. У октобру те године ухапшен у Београду и 1928. осуђен на пет година затвора. Исте године побегао из земље; живео је најпре у Бечу, затим у Москви. У мају 1937. ухапшен, пребачен на Колиму и, судећи по овом сведочанству, стрељан крајем исте или почетком следеће године.“

Ни данас није познат тачан датум смрти Николе Котура, али се захваљујући мемоарским записима Теодоре Петровић и Миодрага Поповића, те детаљним истраживањима Љубе Вукмановића објављеним у књизи „Пресуда на Колими“ може реконструисати животни пут осмог секретара СКОЈ-а.

Трагом фотографије непознате личности

У издању Друштва за унапређења туризма Фрушке горе 1930. године објављен је својеврсни туристички водич кроз Сремске Карловце са предговором Вељка Петровића.

„Та наша убава варошица“, каже један од највећих српских приповедача и познавалаца наше културне историје, „око чела с руменом паганском лозом а на грудима Христовим знамењем, има своје часно место међу људским насељима, не због упуштеног тзв. 'карловачког' мира с Турцима 1699, већ зато што је она, Сион српског православља, била уједно и Сион југослоевенске мисли, а југословенство је источноепрвопска конкреција свечовечанске цивилизаторске идеје.“

Штампањем ове књижице тадашњи карловачки туристички радници хтели су да широј публици скрену пажњу на сајам и изложбу вина и воћа која је те године одржана у Сремским Карловцима. Али ко год да је у Карловце ишао због добре капљице, није се кући вратио а да са гутљајем бермета није испио макар неку од прича о многим знаменитим људима што су баш ту, подно Стражилова, своје име уписали у историју нашега народа.

Међу њима се нашао и трагични јунак једне од Шаламовљевих прича са Колиме, кога је Миодраг Поповић у своме мемоарском есеју „Карловачки трг“ уврстио у поворку „која се од Вука и Бранка, преко сентадрејског ребела Јакова Игњатовића и карловачких ђака страдалника, пружа до архитекте Николе Котура“.

И сâм Поповић је на својој кожи осетио како револуција једе своју децу. Рођени брат Милентија Поповића је историјске 1948. завршио на Голом отоку, да би се потом остварио као један од вреднијих и вољенијих професора београдског Филолошког факултета. Аутор једне од најбољих књига о Вуку Караџићу и писац магистралне тротомне историје српског романтизма уобичавао је да своје студенте доводи у Сремске Карловце и на Стражилово. Приликом последње такве екскурзије, у пролеће 1979. године, он је у карловачком музеју, „на месту где је до тада није било“, уочио фотографију непознате личности.

Стајала је одмах до портрета карловачких митрополита, „на два-три корака од слике Благовештенског сабора, на којој романтичари, на челу са Светозарем Милетићем и Лазом Костићем, прокламују слободу“.

„Испод фотографије писало је Никола Котур, архитект, комуниста, побегао у Совјетски Савез. Синуло ми је кроз главу: није ли то можда Кољка, који, како се причало 1936. и 1937. гради Дњепрострој? Поново пажљиво читам: бекство из затвора, Совјетски Савез. И године старости се слажу. И бива ми јасно зашто после 1938. нико није помињао његово име. Чистке?! Зар и он, карловачки ђак?“

Професор Поповић потом наводи како је нешто више о Котуровој судбини прочитао неколико година касније у „Сећањима“ Теодоре Петровић, која је 1981. објавила Матица српска. 

Разбарушени син професора Котура

Мемоарски записи Теодоре Петровић представљају неку врсту енциклопедије Сремских Карловаца. Преко пет стотина страница узбудљивог приповедања сведоче о многим важним историјским догађајима који су се у Карловцима десили. Самим тим, пред нама је својеврстан албум упечатљивих портрета мноштва знаменитих људи.

Сама Теодора Петровић била је вишедеценијска сарадница Матице српске и једно време се налазила на челу Архива САНУ у Сремским Карловцима. Ђак чувене Карловчке гимназије и сама је, одмах након завршених студија књижевности у Београду, код Павла Поповића, једно време била професор у овој знаменитој школи. Један од оних којима је предавала књижевност био је и Борислав Михајловић Михиз!

Рођена у чувеној карловачкој породици Симеоновић Чокић, Теодора Петровић није оклевала да у својим мемоарима запише понеку епизоду и из дана када је у кућу њенога деде, између осталих, навраћао и Вук Стефановић Караџић. Према причању њенога оца Јована, који је у оно доба био дете, отац наше модерне писмености би га посео у крило, а он је те тренутке упамтио по Вуковим великим брковима, који су мирисали на ракију.

Јован Симеоновић Чокић није кренуо очевим трговачким стопама. Био је човек књиге и широке културе, али је цео радни век провео као чиновник у Управи фондова. Међу његовим текстовима разасутим у многим тадашњим новинама и часописима, налази се и некролог посвећен Душану Котуру, композитору, последњем уреднику „Бранковог кола“ и оцу Николе Котура.

„Скромно и тихо, као што је проживео живот, умро је, марта 1936, професор Душан Котур, први дипломирани наставник музике у старој гимназији Карловачкој. Његова смрт“, каже Симеоновић Чокић, „прошла би сасвим незапажено да га се није сетила 'Политика' (од 16. марта 1936) у једној топлој белешци.“

Аутор те топле белешке био је управо Вељко Петровић, који је у кућу Симеоновића Чокића навраћао када је будућа ауторка вредних „Сећања“ била још девојчица.

Петровић прво излаже биографију музичког педагога, композитора и писца, који је након завршене гимназије у Новом Саду и Богословије у Сремским Карловцима дипломирао композицију на Конзерваторијуму у Прагу. Душан Котур потом постаје први редовни наставник музике у Сремским Карловцима и хоровођа гимназијског и богословског хора. Компоновао је и световне хорске композиције, а био је и веома ангажован у часопису „Бранково коло“ у којем је, поред непосредног помагања у уређивању и администрацији, објавио велик број својих критика, бележака и чланака о савременим српским композиторима и о чешким културним питањима. Уза све то, одиграо је и важну улогу у оснивању карловачког Српског сокола.

„За такав свој рад“, пише Вељко Петровић, „морао је Душан Котур да поднесе и многе патње за време прогона Срба у бившој Аустроугарској монархији. На почетку светског рата бачен је у тамницу са својим друговима поп Гигом Јовићем и др. Лазом Поповићем и повлачен по интернацији и аустријским касарнама, што је његовом слабом здрављу задало последњи ударац. С њим је био интерниран и његов син Никола, тада дете од 14 година. Но он је то све стоички подносио и чак налазио да је та жртва исувише мала за дело које долази.“

Пишући о Николи Котуру, Теодора Петровић се у својим мемоарима сећа и његове мајке, која је свога будућег супруга упознала током студија музике на Прашком конзерваторију. Умрла је од туберколозе, при крају прве деценије двадесетог века. Теодора Петровић сматра да је мајчина прерана смрт морала да утиче на „Николино касније определење“. Уз то додаје како је овај „у много чему био 'разбарушен'“.

„Никола није подносио никакву стегу, ни породичну, ни васпитну, ни моралну. Као студент одевао се искључиво у плави раднички комбинезон, браду није редовно бријао, увек је ишао гологлав, и моја се покојна мати понекад мало мргодила, али се никад није Николи замерила, када би блатњавих ципела, а оне су му увек такве биле, ушао у нашу 'салу' и комотно се сместио на скупоцено бидермајерско канабе. Сви смо знали да се Никола у Прагу загрејао комунистичким идејама и у мојој породичној кући нико му то није замерао и сви су га са симпатијом дочекивали и кад год би се у кући нешто нашло, радо би га почастили, само је мој отац понекад говорио: 'Жао ми је да Никола не настрада. Ако се то деси, тешко ће се извући из шкрипца.'“

„Тако се“, закључује Теодора Петровић, „најпосле, и догодило“.

Револуционарни пут осмог секретара СКОЈ-а

Из њених мемоара сазнајемо и да је Никола Котур по повратку из концентрационог логора у Турњу, где је био интерниран са оцем, неко време провео са породицом у Славонској Пожеги, „све до 1917. године, када је у Карловцима поново прорадила Српска велика гимназија“.

Син професора Котура је испит зрелости положио већ наредне године и потом отишао у Праг, град у коме су се срели његови родитељи. И док су њих двоје тамо студирали музику, Никола Котур је уписао архитектуру.

У Праг је стигао у време друштвено-политичке буре која је погодила Европу након избијања Октобарске револуције. Тако се Никола Котур одмах по доласку придружио Клубу студената марксиста.

У граду на Влтави неће се задржати дуго, јер већ 15. октобра 1922. у Београду учествује на оснивачкој скупштини Удружења студената марксиста. Две године касније се налази у ширем руководству Независне радничке партије Југославије, а онда постаје секретар СКОЈ-а.

С обзиром да је 1920. године Обзнаном забрањен рад Комунистичкој партији Југославије, Котур је од самога почетка свога активистичког деловања био у илегали. Током конспиративног партијског рада користио је псеудониме Ристић, Младен, Стева, Братић...

Новинар и писац Љуба Вукомановић је у својој књизи „Пресуда на Колими“ реконструисао макар део Котурових партијских активности.

Почетком 1925. распоређен је у организациони сектор и о своме раду убрзо подноси извештај Обласној конференцији за Хрватску. Потом добија задатак да састави реферат о руској Фебруарској револуцији, а онда га бирају у сталну комисију „која има да испита све могућности одржавања Конгреса и његовог организовања“. Пише реферат о реорганизацији СКОЈ-а.

Путује у Словенију, где ради на остварењу везе тамошњег Покрајинског комитета са Централним комитетом. Након тога је у Велесу, где се налазило седиште Покрајинског комитета КПЈ за Македонију.

У јуну 1926. учествује у раду Трећег конгреса СКОЈ-а, који је одржан у Гуштању (Равне на Корошкем) у Словенији. На Конгресу учествује тридесет и два делегата из целе земље, а Котур поново бива изабран у Централни комитет, а онда постаје и члан најужег руководства – Бироа СКОЈ-а. На том истом скупу Златко Шнајдер је изабран за политичког, а Мијо Орешки за организационог секретара.

Уз њих двојицу, још ће имена петорице илегалаца ући у уџбенике из којих ће сви пионири и омладинци учити о седморици секретара СКОЈ-а. Сва седморица ће до 1931. пасти као жртве полицијског обрачуна са забрањеном КПЈ.

Те опасне године једини ће преживети Никола Котур. Да ли баш услед тога за њега није било места у легенди о секретарима СКОЈ-а?! 

Суђење...

КПЈ се тешко носила са репресивним мерама које је према њеним члановима спроводила држава. Упоредо са бројним провалама илегалне мреже и хапшењима многих активиста, унутар саме партије одвијале су се непрестане фракцијске борбе. Та превирања чини се нису мимоишла ни самога Николу Котура, јер у једној биографској белешци из Архива Југославије стоји како је 1925. иступио из Партије, да би две године касније поново постао њен члан.

Тада је и ухапшен.

Тог октобра 1927. ухапшено је двадесет и пет комуниста, а сем Николе Котура, међу њима су били први секретар КПЈ Сима Марковић и револуционар и публициста Отокар Кершовани.

Полиција је све њих више од три месеца држала у подрумима злогласне Главњаче, где су током истраге били изложени најтежим мучењима. Већина ухапшених били су млади људи који су први пут осетили суровост полиције.

На крају је Одељење опште полиције привело истрагу крају, па је пред Варошким судом подигнута оптужница против двадесет и пет лица. Према писању „Политике“, они су оптужени „за организовање криминалних група (омладинских савеза, партијских ћелија), ширење комунизма и растурање илегалне штампе“.

Иако су по устаљеној пракси оптуженици по окончању истраге одмах премештани у судски затвор, полиција их је држала у Главњачи све док нису ступили у штрајк глађу. Полиција их је тек тада спровела у Варошки суд.

Суђење је почело 13. фебруара уз велико интересовање јавности. О току процеса детаљно су извештавали „Политика“, „Правда“ и „Време“.

„Суђење је“, извештава репортер „Времена“, „отпочело у 8 часова пре подне, пред првим одељењем. Председавао је председник Суда г. Милутин Петровић. Коцком су изабрани судија г. г. Вукајловић и Вељовић“.

„Двадесет и пет оптужених сели су на 3 дугачке оптуженичке клупе. Пада у очи, да су сем г. Симе Марковића сви врло млади људи. Има неких који личе на праве дечаке. Изгледају доста рђаво, мршави и бледи.“

Публику су чинили махом најближи сродници оптужених.

„У новинарској клупи пада у очи г-ђа Анђа Бунушевац, новинарка. Њен супруг, г. Никола Котур, налази се међу оптуженима. Иако се из аката његове оптужбе види да су у последње време он и његова супруга живели одвојено, ипак је г-ђа Бунушевац врло бледа и узнемирена, и са стрепњом прати ток процеса.“

Анђелија Бунушевац је била прва новинарка која је између два рата имала стални радни однос у „Политици“. Уређивала је рубрику Женски свет, а била је и добар репортер. Била је друга жена у Србији, после краљице Марије Карађорђевић, која је положила возачки испит, те је на новинарске задатке често одлазила на мотоциклу с приколицом.

Новине нису забележиле, али можемо да замишљамо како се баш у тој приколици мотоцикла на суђење довезао адвокат Драгиша Васић, који је био један од девет бранилаца оптужених.

Оптужница је Николу Котура теретила да је као инструктор долазио на седнице Окружног комитета и давао упутства за рад партијских организација. Такође, суд је тврдио да је његово илегално име било Братић.

Котур је у изјави признао да је долазио на седнице Окружног комитета, где је говорио о политичкој ситуaцији. „Друге моје изјаве о члановима ЦК и Покрајинском комитету изнуђене су ми 21. октобра, у петак“, рекао је пред судом оптужени Никола Котур.

„Саслушање је почело у пола седам увече, када више није било никога у ходницима Главњаче. Довели су ме у канцеларију и питали да ли хоћу да признам да носим илегално име Братић. Затим су ми навукли лисице, везали и провукли штап  између руку и ногу. У таквом положају су ме држали до пола десет. На сва питања која су ми постављали у таквом положају ја сам разумљиво морао одговарати. Да бих се колико толико извукао, измишљао сам разна имена и причао све што ми падне на памет.“

И други оптуженици су оптуживали полицију за примену тортуре приликом саслушавања. Адвокати одбране су те поступке врло оштро нападали током целог трајања суђења.

Никола Котур је тим поводом пред судом рекао како је држање оптуженика пред полицијом „било недостојно човека“.

„Да су нам ставили револвер на чело, пустили би да нам просвирају куглу. Али друге су то патње биле. Ја који сам мислио да сам поносит као нико постао сам обична крпа. Иначе како бих теретио поједине другове...“

Сима Марковић је пред судом говорио веома дуго. Осврнуо се и на држање оптужених током истраге, али и током самога процеса.

„На крају хтео бих да кажем неколико речи оним младим друговима који су, иако под страховитим батинама и мукама, потписивали саслушања која им је полиција сервирала. Ти другови су учинили један тежак грех, јер су несвесно послужили полицији као оруђе у борби против радничког покрета. А то је за највећу осуду, кад се ствар посматра не са гледишта буржоаске сентименталности, него са гледишта пролетерског морала. За све оне који раде и мисле остати у радничком покрету, осим буржоаског суда постоји један виши суд, то је суд пролетерског јавног мнења. И то се никад, ни у најтежим моментима не сме смакнути с ума.“

Процес је трајао три дана, а 16. фебруара 1928, у један сат после подне, изречене су пресуде оптуженима. Никола Котур се нашао међу онима који су осуђени на пет година робије, док је Сима Марковић, са још неколицином оптуженика, пуштен на слободу.

... и бекство

За време суђења Никола Котур се жалио на телесне тегобе изазване полицијском тортуром. Зато је одмах након изрицања казне спроведен у притвореничко одељење државне болнице у тада Видинској, а данас Улици Џорџа Вашингтона.

У затворској болници је током наредна три месеца стално био под затворском стражом, али му је у зору 15. маја 1928. пошло за руком да побегне! Ови догађаји су, како у својој књизи о Николи Котуру каже Љуба Вукмановић, одјекнули троструко: „драматично, трагично, тајанствено“.

О свему што се тог мајског јутра десило у затворском одељењу градске болнице исцрпно су, са повишеном дозом патетике, извештавали сви београдски листови.

„Никола Котур, студент технике, кога је“, писала је „Политика“, „недавно Варошки суд у великом комунистичком процесу осудио на пет година затвора, побегао је јуче изјутра из притвореничког одељења државне болнице у Видинској улици“.

„Пола сата касније убио се његов стражар Сретен Јовановић, жандарм друге чете београдског жандармеријског батаљона, који је своју недовољну опрезност схватио трагично.“

Љуба Вукмановић подстиче читаоца да замишља с коликом се пажњом непотписани извештај „Политике“ читао у Сремским Карловцима.

А „Политика“ је писала и о Котуровом понашању током тромесечног боравка у болници.

„Био је миран, увек добро расположен, читао је стално. Међутим, несумњиво је да је он више мислио о бегству него о ономе што је читао, кад је, и поред све строге пажње стражара, искористио прву прилику која му се указала.“

Потом је следило описивање те прилике.

„Било је 5 и по часова изјутра кад је Котур пошао у клозет, у пратњи несрећног Сретена, који је чувао стражу у притвореничкој соби. Из собе су морали да прођу кроз узан, мрачан ходник – 'тунел', како га зову – у стражарску собу, где седе и спавају остали стражари, један наредник – командир страже, један разводник – поднаредник и три жандарма. Из стражарске собе изашли су у ходник, где је, нешто даље, клозет. Сретен је био наоружан, с пушком о рамену, а Котур је био само у гаћама и кошуљи, са лаким ципелама на ногама...

У ходнику, одмах поред стражарске собе, налазе се врата на која се излази у двориште. Онога тренутка кад је Котур био пред стражарском собом и поред тих врата, кроз њих је ихзлазила у двориште једна болничарка. За секунд је, несумњиво, у Котуровој глави одлука била готова. Шмугнуо је поред болничарке и потрчао, колико га ноге носе, кроз двориште право на главну капију, до које му је требало да прође најмање 150 метара. За њим се надао Сретен...“

Несретни жандарм је Видинском улицом трчао све до кафане „Нова влада“ и онда се вратио у болницу, како пише „Политика“, „узбуђен, блед“.

Наредник га је упитао зашто није пуцао у бегунца, а жандарм јс одговорио да се бојао да га не убије. На питање зашто бегунца онда није јурио даље, очајан је одговорио:

„Изгуби ми се.“

„Потом је“, наставља непотписани репортер „Политике“, „Сретен отишао у једну малу мрачну собу са два кревета за притворенике, од којих је јуче ујутру био заузет само један... Одједном, разлегао се пуцањ. Наредник је ушао у стражарску собу да види шта је, и опазио Сретена, који је седео на своме кревету, био је блед и сав клонуо.

– Шта уради? – пришао му је наредник.

Али Сретен је ћутао. Убрзо је издахнуо. Метак је ушао више десне сисе и изишао испод десног пазуха.

Онај притвореник који је лежао у малој соби објаснио је да је Сретен у соби испалио метак из револвера, затим је отишао у стражарску собу и ту клонуо на свој кревет.“

Колико год су новинари детаљно писали о самоубиству пресавесног жандарма, толико су о начину на који је Никола Котур успео да побегне из болнице могли само да нагађају.

„Где је могао Котур да се сакрије?“, питали су се. „Без сумње негде близу, јер се у кошуљи и гаћама по дану не може далеко отићи. Нема сумње да је нека кућа ту у близини за њега била отворена и да је он то знао, јер друкчије се без одела не би решио на такав корак.“

Полиција је одмах кренула у потеру. Наређен је хитан претрес стана др Симе Марковића, кога су агенти затекли у постељи. Извршен је претрес и стана Котурове супруге Анђе Бунушевац.

У својим мемоарима Теодора Петровић пише како су приликом бекства Котура у малој, споредној уличици сачекала кола „Политике“, у којима се „пресвукао и одвезао у непознатом правцу“.

Ову причу могла је да чује од Котурових сестара. Полиција је у неколико наврата претресала кућу професора Душана Котура, али никада није пронађено ништа што би могло да помогне у разрешењу загонетке бега његовога сина.

За властити рачун до Совјетског Савеза

Ни Љуба Вукмановић се није усудио да у својој књизи о Николи Котуру понуди било какав одговор. Али му је зато успело да реконструише кретање јунака своје приче у неколико наредних година.

Поуздано се, дакле, зна да је бегунац из београдске затворске болнице некако доспео до Загреба, где се неко време крио код др Лазара Поповића, који је био добар пријатељ професора Душана Котура. Потом је стигао до Беча, а онда се обрео у Берлину, где је наставио студије архитектуре и дипломирао на Високој техничкој школи.

У међувремену га је пленум ЦК СКОЈ-а због лошег држања за време истраге искључио из својих редова.

Али то није утицало на намеру Николе Котура да се по сваку цену докопа Москве. Непоколебљивост његове жеље најбоље ислутрују сачувани документи.

Из записника Легитимационе комисије при Извршном комитету Међународне организације за помоћ револуционарима, која је одржана 21. фебруара 1930, сазнајемо како је разматрано писмо Црвене помоћи „поводом захтева да се југословенском другу Николи Котуру дозволи долазак у Совјетски Савез“. Комисија је на овај захтев одговорила негативно.

У недатираном писму се, између осталог, наводи и како ће групи југословенских другова који се налазе у Берлину, међу којима је и Никола Котур, „бити дозвољен долазак у Совјетски Савез“.

Најзад, ту је и писмо које је 12. септембра 1930. из Централног бироа Црвеног крста Немачке Међународном Црвеном крсту у Москви послао Валтер, како се у то време потписивао Јосип Броз.

„Драги другови“, пише будући вођа југословенских комуниста на немачком језику, „обавештавамо вас да ће се политички емигрант из Југославије Никола Котур наредних дана упутити у Совјетски Савез. Котур се од средине 1928. налази у Берлину, где је дуго времена примао потпору, укупно 1690 марака, и ту завршио студије. Он се нада да ће као грађевински инжењер ускоро тамо наћи запослење и молимо Вас да му будете при руци. Он путује на властити рачун за Совјетски Савез...“

На рачун совјетских власти до Колиме

О томе где је Никола Котур живео и радио у наредних седам година ни данас се не зна много. Љуба Вукмановић је успео да гласове о бегунцу из београдске болнице пронађе на страницама сећања наших људи који су успели да преживе године совјетског термидора.

Тако словеначки револуционар Алеш Беблер у мемоарима „Како сам хитао“ на једном месту пише о познанству са Николом Котуром, који је у то време радио као архитекта у Магнитогорску, седишту гигантског комбината црне металургије, граду у степи.

„Комунист – емигрант“, Беблер пише о Котуру, „који је радио као архитект. С њим сам ускоро сковао план како ћемо једнога дана напустити ову лепу пустињу. Сада се већ познајемо. Обојица имамо праве, свуда важеће исправе, а и при Коминтерни се појавио нови председник наше партије – Сењко. Велики копови руде гвожђа сред бескрајних планина око мале речице Урал. Настајала је будућа велика топионица и челичана са хиљадама радника. Ту бих коначно могао да упознам праву средину, која гради ново друштво. Посла тамо има колико хоћеш.“

Али се Беблер у Магниторску сем свога земљака среће и са наличјем новога совјетског друштва – немаштином и лошим условима за живот.

Одатле се он и Котур крајем 1934. или почетком 1935. најзад селе у Москву, Беблер са својом Марусјом а Котур „са женом Бугарком“.

„Нас четворо смо се уселили у дрвену кућу у предграђу код рођака Котурове жене – Бугара, који су ту живели много година. Стриц Котурове био је високи службеник у Међународном савезу синдиката. Становали смо, у ствари, по ходницима и терасама. Било је пролеће.“

Котура је у Москви срела и Агата Орешки, супруга једног од седморице погинулих секретара СКОЈ-а. Она је у престоницу Совјетског Савеза стигла у зиму 1935. године и ту се дружила „са Николом Котуром, архитектом из Сремских Карловаца“.

У то време Котур је већ био примио држљављанство СССР. Радио је у обласном комуналном одељењу и са супругом и две кћерке живео у Московској области, станица Тјанинскаја, рејон Матишчи.

У Москви је 1935. године одржан Седми конгрес Коминтерне и Котур је присуство руководства КПЈ искористио да поднесе молбу за поновни пријем у Партију. Политбиро ЦК КПЈ 15. октобра те године доноси закључак да се „за Котуров пријем у партију да препорука у случају да је партијска организација у Магнитогорску била обавештена о разлозима његовог искључења“.

Ко зна, можда га је управо превелика жеља да се врати у крило Партије на крају и коштала живота?!

Као и у многим другим случајевима, није познато због чега је Никола Котур ухапшен, али је као и милиони других осуђен по фамозном педесет и осмом члану Кривичног закон РСФСР.

Према званичном документу издатом од совјетских власти, Котур је ухапшен 15. марта 1937. године. За време истраге налазио се у Бутирском затвору. Почетком јуна исте године осуђен је „за контрареволуционарну троцкистичку агитацију“ на казну од пет година. На издржавање казне упућен је у Северноисточни логор, одакле је доспео на Колиму и у причу Варлама Шаламова.

Постхумно је рехабилитован 16. јануара 1957. године, али тај дан није дочекала Котурова жена Татјана. Након мужевљевог хапшења била је стално понижавана, да би је на крају приморали да чисти клозете на једној московској железничкој станици, где је и окончала свој живот, бацивши се под воз.

Девојчице Ли Николајевна Котур и Нина Николајевна Котур одведене су у дечји дом. Обе су стекле факултетско образовање, запослиле се, удале и основале породицу.

Шездесетих година допутовале су у Југославију, желећи да посете родни град свога оца и сретну се са живим члановима породице Котур, пре свега са Николиним сестрама. О тој посети сведочанства су оставили Теодора  Петровић и спортски новинар „Политике експрес“ Душан Мишић, иначе рођак мајке Николе Котура.

Мишић је 1972. старију Котурову кћер посетио у Москви. Ли му је током три дана показивала знаменитости града, међу којима је и зграда хотела „Лукс“, где су, испоставиће се из њене приче, једно време живели и Котури.

Ли је своме српском рођаку испричала и како јој је једна пријатељица рекла „да по Москви кружи један необјављени рукопис, сећање неког логораша у коме се помиње неки Југословен са чудним именом Котур. Али, никако нисам успела да дођем то тог рукописа“.

„Приче са Колиме“ Варлама Шаламова прво су на руском језику објављиване у неколико наврата у Великој Британији и САД. Прво совјетско издање објављено је тек 1989. године.