Барселона и њени језички лавиринти: Од „buenas“ до „bona nit“

„Bon dia“, кажем с врата Марковој учитељици. „Bon dia... que tal...“, каже она мени, и додаје нешто што је по интонацији између констатације и питања: „Причаш и каталонски.“ „Зар... шта рекох?“, помислио сам, али нисам изустио.

Био ми је потребан тренутак да освестим на шта се њене речи односе. У полифоном „Гранде Бабилону “, где се на сваком кораку чује други језик и „улази“ у њега, много једноставних дијалога – у згради, на улици, у превозу, продавници, кафеу – одвија се малтене несвесно. „Добар дан“, „како сте, шта има“, „хвала“, „довиђења“, „лаку ноћ“ изговара мождани ауто-пилот. Интересантна ствар у Барселони је што је и тај ауто-пилот вишејезичан.

Каталонски и шпански

Шпанско „ола“ (hola) најчешће је „ћао“, „здраво“, „воздра“... Скоро по дифолту иде у пару са „ке тал“ (que tal) – „шта има“, „како је“, „што с’ чини“... Уобичајно је и „буенас“, што је колоквијална скраћеница за „buenas tardes“, „buenas noches“, „buenas dias“...

„Бон диа“ је каталонски. Слично је португалском „бом диа“, с тим да у Бразилу то „д“ изговарају кaо „ђ“, а Каталонци изговарају „по Вуку“ – као што пише. „Бон диа“ је релативно често, чује се у „одабраним“ приликама и на „одабраним“ местима, као у овом случају са учитељицом. Приближно је нашем „добар дан“, али има још који контекст приде.

У главном и највећем граду Каталоније каталонски није најфреквентнији у свакодневном језичком саобраћају. Званично је „први језик“, главни је административно, али није и практично. Не би било (политички) коректно назвати га мањинским. Није ни већински.

Језичка слика је комплексна, као што је и етничка, културна, политичка... Град је велик, шарен, осебујан, са масом нелинеарности и противречности, и непрестано се мења. Мноштво је стварности, свашта се испреплетало и преплиће. Нешто је било паралелно и хтело би паралелно да остане – тачка или мали (ексклузивни) скуп изван равни...

Статистике кажу да се око 56 посто Барселонаца свакодневно служи шпанским, а око 35 каталонским. Већина их зна и један и други. Двојезични су на сличан начин као што се ми служимо ћирилицом и латиницом; једним од тих језика више говоре, други више „разумеју“.

Демографски трендови

„Барселона расте... и стари“, наслов је из дневног листа „La Vanguardia“ (од пре неки дан). Текст је о демографским трендовима: „Пројекције показују благи пораст становништва. Иде се ка сценарију где ће четвртина становника бити старија од 65 година. Процене указују и на одређени опоравак дечије популације у средњорочном периоду. Имиграција ће компензовати природни биланс који ће у наредних 20 година бити негативан.“

Да је у граду од око милион и осамсто хиљада становника четвртина странаца (рођених ван Шпаније), стара је вест. Ново је да је на нивоу читаве Шпаније број „рођених у иностранству“ прешао 10 милиона. Историјски рекорд по броју не-Иберијаца у Барселони постављен је још пре две, три године.

Други статистички податак каже да је трећина данашњих Барселонаца рођена изван Каталоније. Колико је тачно „интерних“ дођоша, оних из других делова Шпаније, и њихових потомака, тешко је више егзактно утврдити. Ка Каталонији и Барселони од давнина су се сливали печалбари са југа и из других „печалбарских крајева“ земље. Протутњао је затим грађански рат, масовно се бежало у избеглиштво, Франкова вендета одужила се као кошмар без јутра... Тумбања беше тушта и тма.

На „глобалистичком“ колосеку

У новијој градској историји, Олимпијада 1992. јасна је прекретница. Измрцвареном, оронулом и пољуљаном граду удахнут је нови живот, и нова идеја постојања. Направљен је урбанистички „скок у даљ“, а „ликови из барија“ (градских четврти) – Пикасо, Миро, Гауди, Орвел, Жене... – истакнути су на градски барјак као амблем и заштитини знак.

Подупирући се на најбоље из своје баштине и историјског „себства“, Барселона је саму себе поставила на „глобалистички“ колосек. Каталонски, шпански, иберијско-медитерански лучки град освануо је као „глобална звезда“ постхладноратовског доба великих ружичастих илузија и очекивања.

Утопијска идеја слободарског, боемско-анархистичког, отвореног града (и даље) привлачи безбројне туристе са разних страна света, али и друге који ту долазе да остану – краће, дуже, заувек... Кад сам пре 17, 18 година у Барселону крочио први пут, сећам се да ме је – под утиском Шведске – фасцинирало што ту видим „задовољне имигранте“. Деловало ми је да се бројни Аргентинци, Чилеанци, Еквадоријанци... и разни други јужноамерички дођоши ту осећају лагодније него они што су завршили на „развијеном северу Европе“. Поред свега осталог и зато што „имају језик“. А језик је – научи свако ко омирише (дијаспорско) расејање – кључ укључивања и прихваћености у било којој новој средини.

У међувремену су (масовно) пристизали Руси, Украјинци, Мароканци, Кинези, Пакистанци, Турци... Италијани и Французи ту су константно, као код своје (друге) куће. У граду се данас много више „говори енглески“ него раних двехиљадитих. Са (глобалним) „технолошким променама“, са „старт-аповима“„ аутсорсинзима“ и „радом на даљину“, ту су се „на дуже“ посадили бројни Енглези, Немци, Скандинавци, Американци... који сунце и лежернији ритам живота претпостављају монетарној баснословности Лондона, Њујорка или Силиконске долине.

Са собом су донели и своју „енергију“ и филозофију живота, комуникације и међуљудских односа која много више заједничког има са Зукербергом, Маском и Безосом него са Хемингвејем или Хенри Милером. Са њима је, на пример, стигло форестгамповско трчање кроз град у групи и слични „модерни“ начини дружења и забаве које осмишљавају и диктирају „апови“. Многи од њих нису део „локалне економије“, и подједнако их није брига ни за шпански ни за каталонски, па као да у исто време и јесу и нису присутни.

Несумњиво је да су захваљујући њима знатно скочиле ионако високе ренте станова (слично као у Београду по масовном доласку Руса), па би могло да се каже да је њихов највећи културни допринос даља џентрификација, односно егзодус из града многих који у њему живе „од памтивека“, али сад себи више не могу да приуште тај луксуз.

Полифонија књижара у Барселони

Књижаре на свој начин говоре и о језичкој, али и о идејној, интелектуалној и културној полифонији града. У Барселони их је доста, различитих. Највеће су део (националног) ланца „La Central“. Ту је једино белетристика подељена по језицима и уз шпански и каталонски, постоје још одељци на „narrativom“ на енглеском, француском и италијанском. Књиге из свих других области (есејистика, уметност, архитектура, музика, фотографија, историја, антропологија, филозофија итд) стоје заједно независно од језика.

Највише их је, наравно, на шпанском и каталонском, али их има доста и на енглеском, понешто и на француском и италијанском. У граду је више енглеских књижара, има бар једна француска (second-hand), држи се и анархистичка, постоје и арапска, хришћанска... Сваки мало већи музеј (Макба, ЦЦЦБ, Историјски, Мироов, Пикасов итд) има своју веома „профилисану“ књижару или већи одељак са књигама у оквиру сувенирнице.

У културном центру у Борну постоји књижара специјализована за сву могућу литературу о граду. „Алтаир“ је огромна књижара са невероватним избором „путничке“ литературе. Ту има свега, од широког избора путописне прозе до практичних бедекера и минуциозних мапа за пешачења, планинарења и бициклирања по буквално свим деловима света.

 „Обележавање територије“ језиком

Гледе језика, са дођошима из хиспанских земаља, а и са већином других, ствар је једноставна – шпански говоре, каталонским се „служе“. Са овим другим сусрели су се тек кад су се у Барселони и Каталонији обрели. Временом су каталонски савладали (ко мање, ко више), али причају (скоро искључиво) шпански. Ем им је лакше, ем их више људи тако разуме.

Код Каталонаца, чешћи је случај да својим матерњим језиком, кад им се може, „обележавају територију“ и потцртавају своју националну самосвест и политички став. Иако је њихов „престони“ град постао космополитски и „свачији“, ипак је – пре и после свега – њихов. Мора то, кад год је могуће, бар дискретно да се да до знања. Опет, колико год да су „главни“, Каталонцима у Барселони није једноставно. Сваки дан сведоци су све више плиме којој су они све плића осека.

У „Музеју савремене уметности“ (Moderna museet) у Стокхолму својевремено ме је „померио“ видео рад „Зашто не говорим српски“ ирског уметника Фила Колинса. Неколико Албанаца и једна Српкиња удата за Албанца чијег су сина убили српски полицајци ту на српском говоре о томе зашто српски не користе, иако њим (очигледно) одлично владају.

Каталонци, поготово они старији, могли би доста да кажу о свом доживљају шпанског. Чак ни за време Милошевића албански на Косову није био званично забрањен. У доба генералисимуса, каталонски је деценијама био прогнан из сваке јавне комуникације – из вртића и школа, из медија, државних установа... Ни на отвореном није њиме смело гласно да се прича.

„Барса“ некад и сад

„Причајте хришћански“, била је, кажу, једна од карактеристичних покора кад би наставници ђаке чули да између себе причају каталонски. Прича како је „Барсин“ стадион био једино јавно место где је без зазора могло гласно да се разговара и галами на каталонском временом је прерасла у мит. И из тог разлога „Барса“ ужива неупитни статус „национално-идентитеске“ установе од непроцењиве важности.

Ово данас више није ни налик оном од јуче, а камоли нечему од пре пола века. „Барса“ је већ поодавно комодификована и претворена у „глобални бренд“. Скупе улазнице за њене међународне утакмице масовно се продају (и) на Рамбли, најпознатијој пешачкој улици, којом данас превасходно ходе „масовни туристи“ (локалци је због гужве заобилазе у широком луку).

Иако се труди да подгрева спону са „национално-романтичном“ прошлошћу, „Барса“ уопште није више ни (тако) народска. Фудбалски свет којем и она припада одлетео је у неки други свемир. И у „Барсиној“ свлачионици данас се прича (првенствено) шпански; чуо сам то из прве руке од дечка који игра у „Барси Б“.

Каталонски за „државне послове“

Кад је после Франкове смрти и демократизације земље каталонски поново постао „легалан“ и званичан, на видело је испливало да већина његових говорника на свом матерњем језику не зна правилно да пише. Стварност је била сурово парадоксална – кад би писали, и „велики Каталонци“ мешали су матерњи са језиком „угњетача“. Чињен је у међувремену континуирани напор да се то коригује и промени. Каталонски није постао само обавезан предмет, него и прописани језик комуникације од вртића па надаље. Има ефекта, (про)диване га и деца школског узраста страног порекла.

Интересантно је посматрати те клинце од осам, девет година како међусобно комуницирају, и како се – (скоро) несвесно и као кроз игру – пребацују са језика на језик. Ако су им родитељи од негде другде, деца каталонски причају много боље од мама и тата, па им он тако служи и као нека врста интерног „тајног“ језика.

Не бих рекао да су деца свесна „политичке димензије“ језичког питања. Не могу то јасно ни да осете, јер та „политичка димензија“ и није јасна и транспарентна. Пуно је скривених значења, мимикрије, изгубљеног у преводима...

Иако и одрасли дођоши бивају „охрабривани“ да (на)уче каталонски, у погледу пожељног нивоа њихове језичке флуентности постоји (неисказана) двосмисленост. За почетни течај добиће се и нека „субвенција“ и подршка, али ће то копнети што се у савладавању језика буде даље одмицало, да би на највишим нивоима било чак и опструкције.

У одређеним случајевима, наиме, каталонски се користи као „разликовни ексклузивизам“, односно недостижни услов који „рођене у иностранству“ системски спречава да дођу до неких бољих послова, чак и кад каталонски одлично говоре и пишу. У преводу, пожељно је да странац савлада „конобарски“ или „шоферски“ каталонски, али не на пример „бирократски“ (и архиварски) који квалификује за „државни посао“.

Тај принцип је карактеристика сваке интеграције „рођених у иностранству“ у неку нову средину, није то каталонски специјалитет. Специфичност Каталоније је да је и у Барселони шпански језик, који многи Каталонци третирају као „језик угњетача“, за „рођене у иностранству“ интегративнији од каталонског, односно да је „шпанска“ Барселона суштински отворенија од каталонске.

На јавном нивоу симбиотички однос шпанског и каталонског подсећа на однос сијамских близанаца. Међусобно раде једни другима о глави, једни друге „политички“ нервирају, али су се толико испреплитали и запетљали да бог отац то сад не би лако расплео. Каталонски „сијамац“ стално се (пућдемонски) „куробеца“ и прети како ће се одфикарити од већег и јачег „брата“. Можда би фикарење и преживео, али сигурно би доста искрварио. Каталонска елита, она која се, попут шпанске, обогатила захваљујући робовласништву и која је касније и са Франком била у талу из интереса, воли да игра на сигурно.

На својим „Олимпима“ изнад града та елита има привилегију да се са плебсом не меша и да комуницира искључиво на каталонском. Сви остали шетајући градом шетају из језика у језик. Сваки барио, а у старом делу града и свака улица, има своју микро-климу и своје „главне језике“. Буде у току дана и „хола“, и „бон диа“, и „салам алејкум“, и „ здравствуйте“, а и „бок“ и „добар дан“...

Шетајући кроз Барселону често у мислима разговарам са енглеским културним историчарем Мајклом Јудом, чије су ми фантастичне књиге биле прва лектира о Барселони и Каталонији. Јуд у Барселони живи већ четрдесетак година, ожењен је Каталонком и ризница је знања о Каталонији и Шпанији – и књишког и практичног. Више пута смо се дописивали, да бисмо се претпрошле године коначно срели и испричали уз кафу.

Једна његова реченица изречена тада урезала ми се у памћење: „I like to be estranjero here“ (у слободном преводу: „Лепо ми је као странцу овде.“) Спомeнуо сам Јуда, наш разговор и ту реченицу италијанској познаници (која живи у Барселони десетак година) и рекао како и сам имам сличан доживљај. „Да“, рекла је она, „стварно је лепо... ако ниси црнац.“ Што по урбаној легенди Милевин отац рече младом Ајнштајну: „Све је то релативно, мој Алберте.“