Педагошки порез: Зашто би најбогатији требало да буду најопорезованији

До сада нисам расправљао о предложеном Зукмановом порезу (предлог француског економисте Габријела Зукмана којим би се увела минимална стопа од 2% на богатство које прелази 100 милиона евра, поред редовног пореза на доходак, прим. прев). Генерално говорећи, нисам велики присталица покушаја да се сваки проблем неједнакости у дохотку или богатству решава опорезивањем. Али два недавна догађаја навела су ме да поново размислим и снажно подржим Зукманов порез, па чак и да се заложим да буде још строжи.

Разлог за тај порез није то што би он значајно умањио богатство богатих, нити би донео огромне приходе. Али би пренео поруку. То је порез против похлепе. То је педагошки порез.

Која су та два недавна догађаја која су ме навела да поново размислим?

Први је приказ моје књиге „Велика глобална трансформација“ (The Great Global Transformation) који је написао Андреа Капусела. Он ми је поново скренуо пажњу на последње поглавље моје књиге под насловом „Национализам, похлепа и својина“, о коме је опширно писао и додатно проширио расправу. (Наслов његове рецензије је „Беспрекорна и неприхватљива слика нашег света“, Impeccable, unacceptable portrait of our world. Предлажем да је прочитате.) Занимљиво је да је то уједно и једини део књиге о коме је говорио Мартин Волф у свом кратком приказу у „Фајненшел тајмсу“.

Донекле сам и заборавио на то поглавље, пошто се моја књига великим делом (95%) бави другим темама. Последње поглавље има свега пет или шест страна. Ипак, похлепа, тачније плеонексија (pleonexia), ту игра кључну улогу. О њој се врло лепо се говори и у недавној књизи Дејвида Леја Вилијамса „Највећа од свих куга“, (The Greatest of All Plagues). Плеонексија је похлепа без горње границе. Она није заснована на унутрашњем задовољству које пружа потрошња добара и услуга. Њена корисност долази однекуд другде. Она има спољашњу мотивацију: дивљење других.

 Ево шта сам на ту тему написао у „Великој глобалној трансформацији“:

„Ствари поседују индиректну корисност јер другима преносе слику богатства и моћи свог власника. Пошто слика богатства и моћи није ограничена одозго – то јест, нема физичких граница (за разлику, на пример, од количине хране или одеће коју неко може да конзумира у одређеном временском периоду) – она постаје оно што се уобичајено назива похлепом, или плеонексијом код Платона и Грка, свепрождирућом и неутаживом похлепом. Таква похлепа је спољашња, екстринзична, у смислу да се не може објективно тврдити да повећање количине поседованих добара изнад одређене границе не доноси додатну корист. Корист коју она доноси долази од споља, од посматрача који, тиме што постаје свестан или признаје наше власништво над стварима, потврђује његову вредност, уверава нас да су те ствари за нас корисне и наводи нас да желимо још више, како би потврда била још снажнија.

Свеприсутна употреба паметних телефона за фотографисање најбаналнијих активности или догађаја у сопственом животу испуњава ту функцију: она претвара време у робу, а та нова роба добија своју вредност само од споља, када се покаже другима. Фотографисати сопствене ручкове или шетњу шумом и задржати те фотографије само за себе је некорисно. То не доноси ништа, или готово ништа, осим потенцијалног задовољства које произлази из саме активности. Али дељење тога са другима доноси признање или нечијег богатства или, можда још важније, нечије среће. Имати сопствену срећу потврђену од стране других једно је од обележја похлепе. Задовољство више није садржано у самој активности или добру, већ у туђем наше среће коју су нам активност или добро наводно донели.

Ствари могу отићи и даље: активности које не доносе никакву корисност, или су чак тегобне али се могу представити као срећа, добијају своју вредност управо из тог представљања, а не из било каквог унутрашњег квалитета. Ја могу да осећам грозу или крајњу досаду слушајући класичну музику, али ако могу да пошаљем фотографију која показује да присуствујем важном или скупом концерту (и наводно сам због тога срећан иако се досађујем), корисност која произлази из уверења да ме други виде као срећног биће довољно снажна да надвлада моју досаду током самог догађаја.

Похлепа је 'мотор' који покреће нашу опсесију својином јер се њено стицање сматра крајњим циљем – не само због хедонистичког задовољства које пружа, већ зато што показује вредност појединца. Похлепа је, како ју је Маркс дефинисао, 'апстрактни хедонизам'.“

Педагошки порез против похлепе би тиме, смањујући богатство неразумно богатих, макар и мало, послао би поруку да друштво није потпуно слепо или равнодушно према екстремној похлепи, као ни према моћи и таштини које прате такво богатство а његове власнике чине објектима (нерикладног) обожавања.

И притом би поткопао осећај некажњивости који такво богатство ствара. 

Ту долазимо до другог догађаја који ме је навео да поново размислим о овом порезу: афера Епстин. Некажњивост с којом су се богати понашали захтева извесно (макар и слабо) друштвено ограничење. Зукманов порез био би једно такво умерено ограничење.

Поред тога, помислио сам и на „систем друштвеног бодовања“ за све милијардере. Ако одређене ствари радите добро, бићете мање опорезовани; ако чините ужасне ствари (чак и ако су наизглед законите), ваш порез ће бити већи.

Систем друштвеног бодовања био би ефикасан начин да се понашање изузетно богатих подвргне друштвеној контроли. Више не би било бесмислених давоских изјава у којима се „заветују“ да ће своје богатство дати у добротворне сврхе и сличних лажних и неостваривих планова. Зар Марк Зaкерберг није најавио да ће поклонити 99 одсто свог богатства? Да ли смо икада више чули o том његовом „завету“ након дана када је изречен и медијски пропраћен?

Овде би систем друштвеног бодовања био стваран. Понашајте се уз минимум пристојности – или ћете бити опорезовани. Био би то педагошки инструмент. Назовимо га „анти-Епстинов систем друштвеног вредновања“.

Извор: Global Inequality and More 3.0