Нова економска географија: Свет после америчког века

Радикална промена економског приступа САД-а од почетка другог мандата Доналда Трампа, односно отежано функционисање светских (или мултилатералних) институција услед „нових правила“, чини постојеће економске структуре на глобалном нивоу све мање употребљивим. Ово је последица политичког избора, а не неизбежног следа догађаја, и промене које су покренуте су вероватно иреверзибилне, односно биће веома тешко вратити се на претходни статус кво.

Многи аналитичари се фокусирају на степен у којем се ланци снабдевања и трговина произведеном робом померају између Америке и Кине. У том контексту, анализа размера увећања америчких царинских стопа је незаобилазна. У извештају Фрејзер института „Economic Freedom of the World“ потенцира се драматичан пад САД-а у погледу слободе трговине, са 56. на 76. место.

У једном моменту, средином априла ове године, Сједињене Државе су са чак 28% у просеку имале друге највише просечне царине од 165 обсервираних земаља (одмах иза Бахама). Све се догодило запањујуће брзо; док је 3. фебруара 2025. просечна царинска стопа САД-а била тек 2,4% (на приближном нивоу где се налазила претходних година), 7. августа 2025. она је порасла на 18,6%, што је највиши ниво од средине 1930-их.

Напуштање улоге глобалног гарантора

Међутим, уобичајено фокусирање на америчко-кинеске економске односе води ка релативизацији ефеката промењеног приступа нове администрације у Вашингтону према „остатку света“. Суштински, потцењује се обим у којем је претходни амерички оквир подупирао економске одлуке које је доносила скоро свака држава, финансијска институција и компанија широм света.  

Наиме, глобална јавна добра која су од стране Америке стављена на „опште коришћење“ након 1945, као што су могућност безбедне пловидбе ваздухом и морем, претпоставка да је имовина безбедна од експропријације, правила за међународну трговину и стабилна доларска средства у којима се фактуришу трансакције и тезаурише новац – могу се, у економском смислу, сматрати облицима осигурања. Вашингтон је наплаћивао „премије“ од земаља које су учествовале у систему, бивајући предводник система на различите начине, укључујући и кроз своју способност да поставља правила која су америчку економију учинила најатрактивнијом за инвеститоре. Заузврат, државе које су се придружиле систему осигуравале су своје економије од неизвесности и ризика.

Било је проблема унутар овог система пре Трамповог успона. Али посебно у свом другом мандату, Трамп је променио улогу САД-а са глобалног гарантора система на актера који се фокусирао на извлачење профита из система – уместо да осигурава своје клијенте од спољних претњи, претња против које се „продаје“ осигурање почела је да долази и од „осигуравача“.

Суштинско повлачење Вашингтона са своје раније позиције гарантора система ће фундаментално променити понашање земаља клијената – и то не на начин на који се Трамп нада. Кина, земља чије понашање нова америчка администрација жели да промени, вероватно ће бити најмање погођена, док ће најближи савезници САД-а бити највише оштећени.

По једном начину размишљања, иако Трампов нови приступ захтева и од влада и од предузећа да плаћају више за услуге које су раније добијали за мање контра-услуга, свет ће на крају прихватити нову нормалност, у корист САД-а. Међутим, како то види већина академских економиста, то је заблуда и у свету који Трампов програм ствара већина актера ће се суочити са губицима – укључујући САД.

Наиме, САД су имале огромне користи делујући као доминантни светски гарантор након Другог светског рата. Преузимајући ову улогу, Вашингтон је имао извесну контролу над економском и безбедносном политиком других држава, без потребе да прибегава оштрим претњама и мерама. Заузврат, земље које су учествовале у систему биле су заштићене од различитих облика ризика. Ова безбедност је можда почивала на заједничкој илузији о томе колико мало војних улагања и акција је потребно да би се геополитичка ситуација одржала стабилном.

Нова реалност

Сада је тај осећај сигурности нестао. Трамп није једини актер одговоран за слом економског режима који је преовладавао 80 година. Успон Кине и одговор САД-а на то су такође одиграли улогу, као и климатске промене, напредак информационе технологије и разумљив губитак поверења америчких бирача у актуелне елите након интервенција у Авганистану и Ираку, глобалне финансијске кризе 2008–09. и пандемије Ковида.

Политике Трампове администрације представљају прекретницу, где се сада јасно ставља до знања о потреби за другачијом „врстом шеме“, у којој се користи оружје и одржава неизвесност како би извукло што више за што мање заузврат. Трамп то види као једноставан реципроцитет или праведан третман за земље које су, по његовом мишљењу, деценијама експлоатисале САД.

Међутим, рационална анализа указује да те земље никада нису извукле ништа што би се приближно могло поредити са користима које је од тога имала Америка. Ради се пре свега о јефтиним дугорочним кредитима за амерички трезор, несразмерно великим страним улагањима у америчке корпорације и радну снагу, фактички глобалним придржавањем америчких техничких и правних стандарда (који су користили произвођачима са седиштем у САД), усклађивањем са америчким иницијативама о санкцијама, плаћањима за смештај америчких трупа, широко распрострањеном зависношћу од америчке одбрамбене индустрије.

Све ово, а посебно ослањање на амерички финансијски систем за велику већину глобалних трансакција и резерви, укључујући спремност да се по релативно ниским каматама деценијама финансира америчка јавна потрошња и последично дебаланс у спољнотрговинској размени САД-а са остатком света, било је важан фактор континуираног раста животног стандарда америчких грађана.

Нова Трампова администрација одбацује овај профитабилан и стабилан пословни модел у корист оног који појачава супротан циклус. Већ сада, предузећа, владе и инвеститори фундаментално мењају своје праксе како би покушали да се сами осигурају.

Највећа штета за најближе савезнике

Трампов приступ ће нанети највећу штету економијама које су најближе повезане са америчком и које су претходна правила игре узимале здраво за готово: Канада, Јапан, Мексико, Јужна Кореја и Велика Британија.

Трампова администрација је очекивала да ће њени кључни савезници једноставно платити било коју цену за заштиту Вашингтона. До сада су Јапан, Мексико, Филипини и Велика Британија следили такав приступ. Ипак, популарност САД-а је нагло опала; у студији истраживачког центра Пју из пролећа 2025. о ставовима према САД, удео јапанских грађана који су позитивно гледали на ту земљу опао је за 15 процентних поена у односу на претходну годину; рејтинг позитивности земље је пао за 20 процентних поена међу Канађанима и 32 међу Мексиканцима.

Забринутост за националну безбедност, постојеће везе и – у случају Канаде и Мексика – географска близина, ограничиће степен у којем те државе могу да отклоне своју економску зависност. И поред тога, Канада се одупрла Трамповим покушајима да једнострано ревидира трговински споразум између САД-а, Мексика и Канаде из 2020. и уведе асиметрично високе царине на канадску робу.

Други важни савезници САД-а, попут Аустралије и Јужне Кореје, у блиској будућности неће имати другог избора него да подржавају Вашингтон. Међутим, временом ће и ове државе, као и Канада, покушати да прошире своје везе са Кином, ЕУ и АСЕАН-ом, извесно на штету Америке.

Можда ће највећа жртва Трампове политике бити Јапан, земља која је значајно инвестирала у производњу у САД дуже од 45 година, успут преносећи своје технолошке и управљачке иновације. Већи део националне штедње је уложен у америчке државне обвезнице, и то у дужем року него што је то учинила било која друга држава. Јапан је пристао да служи као „плутајући носач авиона“ САД-а на првој линији фронта са Кином, та да буде домаћин америчким трупама на Окинави упркос растућем противљењу домаћег становништва. Оно што је Јапан добијао заузврат биле су поуздане гаранције, барем до почетка ове године.

Кинеска алтернатива

За разлику од „земље излазећег сунца“, АСЕАН (Association of Southeast Asian Nations – Асоцијација нација југоисточне Азије) и ЕУ су били мање усклађени са САД у погледу економске и безбедносне политике. Па ипак, државе чланице – посебно Немачка, Француска, Холандија, Сингапур, Шведска и Вијетнам – такође су засновале своје економско понашање на гаранцијама које је Вашингтон пружао. Као резултат тога, имале су водеће улоге у америчким ланцима снабдевања и привлачиле су високо-технолошке инвестиције из САД.

Њихове владе, компаније и грађани су улагали новац у америчку економију кроз стране директне инвестиције, куповину државних обвезница или пак кроз инвестиције у корпорације котиране на америчкој берзи, док су најчешће пристајали да се придруже санкцијама и режимима контроле извоза које је предузимао Вашингтон. Трамп је сада ове земље подвргао масовним царинама и царинским претњама, као и билатералним захтевима за специфичне погодности.

Међутим, земље ЕУ и АСЕАН-а имају алтернативе и последично мењају своје понашање, јачајући економске везе једне са другима и са Кином. Тако је током протекле деценије удео кинеских инпута у европским и југоисточноазијским индустријским ланцима снабдевања нагло порастао, док је удео САД опао.

Наиме, није одрживо за ЕУ, а свакако не за АСЕАН, да економски изолује Кину, а добици од пословања са овом привредном ће се само повећавати са новим приступом Вашингтона. Истина, трговина са Кином не замењује осигурање које су САД раније пружале. Ипак, као значајни економски субјекти сами по себи, југоисточно-азијске и европске земље имају далеко већу способност да крену другачијим путем, иако ће трошити више на само-осигурање него раније.

Трампова економска политика удаљава САД и од тржишта у развоју, будући да се њихова отпорности на макроекономске шокове повећала. Током финансијских криза 1998-99. и 2008-09, чак су и највеће економије у развоју – Бразил, Индија, Индонезија и Турска – биле тешко погођене. Међутим, од тада су постале знатно отпорније захваљујући домаћим реформама, као и новим извозним и инвестиционим могућностима које су понудиле привреде попут кинеске.

С друге стране, десетине економија са нижим и средњим приходима акумулирале су дугове великом брзином, а Трампов нови приступ додатно редукује њихове економске потенцијале. Најсиромашније земље у Централној Америци, Централној и Јужној Азији и Африци могле би упасти у озбиљне економске проблеме услед повлачења САД-а као гаранта, Трамповог оштрог заокрета против стране развојне помоћи и појачане склоности инвеститора ка релативно стабилним локацијама.

Смањење улоге долара

Можда најважнија промена биће угрожавање позиције долара. Доминација долара, која је далеко превазилазила оно што би БДП Сједињених Држава или удео у глобалној трговини оправдавао, омогућавала је Вашингтону да деценијама део своје јавне потрошње и спољнотрговинског дефицита финансира сталним увећавањем количине емитованих државних обвезница. Међутим, од објаве „царинског рата против свих“ 2. априла 2025. долар почиње да се понаша као и већина осталих валута, а то је да се креће у супротном смеру од каматних стопа.

Изненадне промене политике доприносиле су расту економске нестабилности и депресијацији долара. На пример, у мају 2025. је најављен обилан пакет фискалних стимуланса у САД, током јуна било је неколико претњи увођењем додатних царина, те бомбардовање Ирана од стране Сједињених Држава, да би се у августу „на удару“ нашла Индија и друге земље у развоју. Као одговор на сваки од ових догађаја долар је пао, док су дугорочне каматне стопе у САД расле, што указује на одлив капитала као одговор на превирања.

Слично томе, током модерне историје увођење царина је довело до апрецијације валута. Међутим, ове године долар је девалвирао са увођењем царина. Овај велики прекид са историјским обрасцем сугерише да су глобалне забринутости због нестабилности америчке политике почеле да надмашују уобичајено „бекство у сигурност“, односно у доларски деноминоване активе.

Непријатељски и непредвидив приступ Трампа према војним савезима предвођених Вашингтоном додатно нагриза подршку долару. Последично, друге владе повећавају своје војне издатке, што повећава релативну атрактивност њихових валута. Европска тржишта обвезница, на пример, постају све већа и дубља како војни издаци финансирани дуговима расту у северној и источној Европи.

Индикативно је да услед релативно високих камата на доларске обвезнице, али и све веће доступности кредитних алтернатива, неке високо задужене земље, укључујући Кенију, Шри Ланку и Панаму, почињу да се ослобађају од доларских дугова окрећући се валутама са нижим каматним стопама, као што је кинеска. Прелазак на задуживање у јуанима такође је последица експанзије кинеских зајмова за изградњу инфраструктуре у оквиру „Пута свиле“. Додатно, корпорације из тржишта у развоју емитовале су више обвезница у еврима него у доларима ове године (са износом дуга који је достигао рекордних 239 милијарди долара у јулу 2025).

Нова светска економска географија у настајању

Без гаранција САД-а, појавиће се нове везе између економија и нови правци инвестиционих токова, извесно скупљи за изградњу и одржавање. Раст продуктивности ће се успорити како се комерцијална конкуренција, иновације и глобална сарадња у стварању нове инфраструктуре смањују. Генерално, то ће бити гори исход за скоро све актере на глобалном нивоу, на шта указује и често цитирана студија ММФ-а из 2023. о потенцијалним губицима услед могуће глобалне економске фрагментације.

Усред ове промене, непосредно економско окружење Кине биће најмање измењено упркос Трамповим намерама. Више него било која друга велика економија, Кина смањује своје ослањање на САД за извоз, увоз, инвестиције и технологију. Да ли ће Кина бити у стању да искористи нове спољне прилике у повлачењу САД-а, или ће настојати да спроводи исту врсту „рекет-заштите“ као САД (или гору), зависиће од тога да ли Пекинг може да превазиђе скептицизам других земаља у погледу његове поузданости као осигуравача.

Асертиван став Пекинга на састанку земаља Шангајске организације за сарадњу почетком септембра у кинеском Тјенцину, као и потписивање дуго најављиваног гигантског гасног споразума Русије и Кине (изградња гасовода „Снага Сибира 2“ са планираном испоруком од чак 50 милијарди кубних метара годишње), указују да се интензивирају напори на изградњи „не-западног“ блока, извесно као противтеже Америци.

Иронија је да, у име националне безбедности, Вашингтон наноси штету савезницима који су највише допринели економском благостању САД-а, истовремено остављајући највећег конкурента, Кину, у далеко мање неповољном положају. Оно што је реална перспектива је да би се европске и азијске земље, искључујући Кину,  могле (само)организовати, стварајући нови простор релативне стабилности. Већ се истражују нови облици сарадње, поред осталог  и „редизајнираје“ Светске трговинске организације (СТО), од стране чланица ЕУ и бројних индо-пацифичких земаља (које су окупљене у Свеобухватном прогресивном споразуму о транспацифичком партнерству).

Ове економије већ чине напоре како би се осигурало гарантовање међусобних инвестиционих права, створили обавезујући механизми за решавање трговинских спорова, боље одговорило на финансијске шокове. Међу циљевима је одржавање утицаја ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације, поред осталог штитећи ове институције од парализе док Кина или САД буду покушавали да ставе вето на неопходне реформе тих организација.

Међутим, ако желе да одрже неки део претходне отворености и стабилности глобалне економије, ове земље ће морати да граде блокове са селективним чланством, уместо да следе строго мултилатерални приступ. Ово би била лоша замена за систем којим су САД „председавале“, али и много боља солуција него једноставно прихватање система који Трампова администрација креира.

Алтернатива коју нуди БРИКС изгледа привлачно не само за чланице те не-западне организације, већ и за многе државе Глобалног југа. Управо би страх од губитка доминације могао натерати индустријализоване земље, махом окупљење у ОЕЦД блоку, да нудећи веће концесије државама Трећег света сачувају западно-центрични поредак, упркос томе што његов главни гарантор, САД, показује знаке „посустајања“.