Kолико људи поседује колико капитала : Хомоплутија, нова аристократија новог капитализма

Ово је трећи (и за сада последњи) наставак мојих кратких есеја о новом капитализму. Овај есеј се бави приходима од власништва над производним и финансијским средствима, које ћу ради једноставности називати „приход од капитала“. Постоје три важне ствари које треба знати о приходима од капитала у оквиру новог капитализма.

1. Приход од капитала није исто што и приход од рада.

На први поглед то делује очигледно. И требало би да буде. Да би се остварио приход од рада, потребни су труд и напор: бити на радном месту или присутан онлајн; потребна је концентрација, размишљање, физички напор (покушајте да један дан радите као достављач у Амазону, а да не говоримо о рудару). Приход од капитала не захтева ништа од тога. Потребно је само да донесете кофер пун новца у банку или да замолите свог банкара да премести новац са штедног рачуна у инвестициони фонд. И то је све.

Та основна разлика има импликације које неокласични економисти намерно занемарују. Сто долара добијених кроз рад није нето, већ бруто зарада. Јер рад подразумева и „некорисни“ (disutility) ментални или физички напор повезан са неком активношћу. (Занимљиво је подсетити на ту чињеницу неокласичне економисте чији се цео теоријски свет, укључујући и криву понуде рада, заснива на корисности – али овде, одједном, на то заборављају.) Зато би од тих 100 долара требало одбити надокнаду за труд уложен у њихово зарађивање, и тек оно што остане требало би да се сматра нето додатом вредношћу у националним рачунима. То је еквивалентно чињеници да се амортизација капитала не сматра нето додатом вредношћу. Али, чини се да су економисти рада то некако заборавили да урачунају.

Ово не утиче само на начин на који се израчунава додата вредност и БДП, већ и на то како се дефинише опорезиви доходак. Узмимо особу са веома ниском платом. Цела њена зарада се опорезује, док у стварности само део њене плате представља нето приход (оно што превазилази „амортизацију“ радне снаге), и само тај део би требало да буде опорезован. За раднике са ниским примањима, нето зарада је стога веома мала. Можда 50%, а можда чак и 80% плате служи само да нашег достављача у Амазону или рудара врати у стање задовољености, „пуног стомака“ и одморности, тамо где је био пре него што је почео његов радни дан.

За боље плаћене раднике, део који отпада на „амортизацију“ је сигурно мањи (у релативном смислу), па је зато стварна разлика у нето зарадама знатно већа него што то изгледа на основу бруто плата, док је опорезивање изразито неправедно према нископлаћеним радницима.

Ниједан од ових проблема се не јавља код капиталног прихода јер се он већ рачуна у нето облику – као профит из којег се исплаћују камате и дивиденде, тј. након што се одбије амортизација.

2. Приход од капитала је много концентрисанији него приход од рада.

Графикон испод приказује типичан резултат који добијамо када се посматра концентрација капитала и рада (Џини коефицијент) у развијеним капиталистичким економијама. Када рангирате људе од оних са најнижом зарадом (укључујући нулту) до оних са највишом, обично добијате Џини коефицијент од око 0,55-0,6 (црвена линија). На пример, САД и Немачка се не разликују много када је реч о неједнакости у расподели плата. (Овде приказујем само САД и Немачку, али графикон је готово идентичан за било коју богату земљу.) Али када урадите исто то са приходима од капитала – од најнижег до највишег – добијете Џини коефицијент који је два пута већи (плава линија).

Зашто?

Прво, и најважније: већина људи (а тиме и домаћинстава) уопште нема никакав приход од капитала. Да, то је тачно. Као што ћемо видети у наставку, више од половине домаћинстава у богатим западним економијама не прима никакав приход од финансијске имовине. Друго, они на врху расподеле примају изузетно високе приходе од капитала, што додатно подиже Џини коефицијент.

Узмимо најновије податке из САД-a за 2022. годину, из Текућег истраживања становништва (хармонизовани подаци према LIS-у). Када се прикаже расподела прихода од капитала од најнижег (лево) до највишег (десно), добија се графикон који изгледа као хокејашки штап – и то прилично жесток!

Двадесет осам одсто америчких домаћинстава нема никакве приходе од капитала. Још 59% домаћинстава има фактички нулти или скоро нулти (безначајан) приход од капитала. (Под безначајним приходом од финансијске имовине подразумевам годишњи приход мањи од 100 долара по особи, односно мање од 8,33 долара месечно по особи.) Као занимљивост, средњи годишњи приход по особи од финансијских и производних средстава у САД износи 21,89 долара. Довољно за чашу шардонеа на Менхетну – или можда три пива у Ајови. Дакле, у суштини, 60% домаћинстава су – када је реч о приходима од капитала – на нули!

Након тог нивоа, приход од капитала постаје позитиван, а затим – према врху расподеле – експоненцијално расте (као што се види на графикону), достижући око 122.000 долара по особи годишње у највишем перцентилу. Тај износ је, штавише, потцењен, јер су људи са много капитала ретко обухваћени анкетама (тешко их је „ухватити“ јер их има мало, а узорци анкета су ограничени), а и зато што људи често не пријављују тачно своје богатство и приход од капитала. Али то ипак значи да просечна четворочлана породица у највишем перцентилу по капиталним приходима у САД прима око пола милиона долара годишње само од финансијске имовине.

3. Колико људи у свету прима приход од власништва над капиталом?

Видели смо да 60% америчких домаћинстава нема никакав или има занемарљив приход од имовине. Ситуација није много другачија ни у другим развијеним економијама: у Немачкој је тај удео 64%, у Данској 69%, у Великој Британији 79%, у Италији 83%, у Грчкој 87%. Највише „народно-капиталистичке“ земље међу савременим економијама су Норвешка, Јужна Кореја, Француска и... Кина.

У неким земљама, попут Норвешке и Уједињеног Краљевства, приватне пензије (које су укључене у следећи графикон) чине извесну разлику: на пример, проценат „нула“ у УК опада са 84% на 79% када се укључе приватне пензије.

Чиле је такође занимљив и прилично екстреман случај: само 20% домаћинстава има очигледно нулти приход од имовине. Али 79% домаћинстава прима безначајне износе (мање од 100 долара годишње по особи) који долазе из чилеанског система приватних пензија. Дакле, у стварности, само 1% чилеанских домаћинстава прима практично сав капитални приход у земљи!

У већини других земаља, приходи од приватних пензија не праве значајну разлику (делом зато што их примају људи који ионако нису у „нула“ категорији), или су приватне пензије прениске или уопште не постоје.

Када пређемо на мање богате земље, проценат „нула“ и „скоро нула“ постаје апсолутно доминантан – и, да, запањујући. У Бразилу, Перуу, Јужној Африци, Индији, Мексику, Чилеу... више од 95% становништва уопште нема приход од капитала. Наравно, то значи да 5% или мање становништва убира целокупан приход од финансијске имовине.

Подаци из LIS базе које сам сакупио покривају око 4,6 милијарди људи у свету. Подаци су у потпуности из богатих земаља и земаља вишег средњег дохотка. Укупно, 77% становништва (сразмерно броју људи) има нулти капитални приход. Преосталих 3,6 милијарди људи, за које још увек немам податке, живе у знатно сиромашнијим земљама Латинске Америке, Југоисточне Азије и, нарочито, Африке. Врло је вероватно (скоро извесно) да не више од 5% људи у тим земљама има било какав приход из финансијског сектора. Са 95% „нула“ у тим земљама и 77% „нула“ у богатијим и средње развијеним земљама, добијамо процену да 85% светске популације нема никакав приход од капитала.

Другим речима, финансијском и производном имовином у свету располаже свега 15% његових становника.

4. Шта то све значи?

Нови капитализам није успео да створи – чак ни у богатим земљама – оно што су Маргарет Тачер и, пре ње, Фридрих Хајек називали „друштвом власника имовине“. (Тачер је, узгред, томе додала и „демократију“.) Чак и када укључимо приходе из принудне штедње који се касније претварају у пензијску имовину, од половине до скоро 90% популације у богатим земљама је без финансијског капитала. У мање развијеним земљама, тај проценат прелази 90%, па чак и 95%.

Две највеће земље на свету су посебно занимљиве. Номинално капиталистичка Индија оставља 97% свог становништва без икаквог прихода од капитала. С друге стране, номинално комунистичка Кина постала је невероватно „капиталистичка“ у протекле четири деценије, тако да око половине њеног становништва прима неки приход од капитала – релативно више него у САД и Великој Британији.

Да закључимо: када је реч о власништву над капиталом, нови капитализам није у значајној мери пробио баријеру коју је поставио класични капитализам – приход од капитала и даље је привилегија малобројних, и та привилегија је, чак и међу онима који имају било какав приход од капитала, изузетно неравномерно распоређена.

Нови капитализам није „народни капитализам“, већ хомоплутички капитализам. Није се десило да су приходи од капитала „процурели наниже“, већ су приходи од рада „процурели навише“ и спојили се са већ постојећим или новоствореним великим богатствима, како би на самом врху створили нову класу чије богатство долази и од рада и од капитала.

Хомоплутија, или нова аристократија, пријатељу мој!

Извор: Global Inequality and More 3.0