Дужности и привилегије субимперијалних држава: Моћне, али у служби империјалног поретка

Да ли постоје државе које су део хијерархијски успостављеног глобалног „империјалног” поретка и испуњавају „проконзуларне” дужности, али и саме имају незанемарљиву сопствену моћ? Не знам да ли таква категорија постоји у области међународних односа, али Клинтон Фернандес је уводи у својој краткој и бриткој књизи „Субимперијална моћ: Аустралија у међународној арени“. Фернандес је професор на Универзитету Новог Јужног Велса и раније је био укључен у различита владина саветодавна тела.

Фернандес дефинише субимперијалну силу на следећи начин: „Субимперијална сила је и субимперијална и моћна. То није држава клијент. Важне аспекте свог суверенитета, одбрану и спољну политику, она потчињава служби империјалном систему, истовремено показујући значајну моћ у сопственој зони утицаја”. Чини се да Аустралија скоро савршено одговара овој дефиницији. Она такву улогу није преузела са успостављањем система Pax Americana после Другог светског рата, већ је ју само задржала пратећи смену власти на врху империјалног система од Уједињеног Краљевства до Сједињених Држава. Наиме, није тешко уочити да је Аустралија, званично протекторат до Вестминстерских реформи 1931, играла исту улогу и у британском систему. Она је била испостава Британске империје, насељена британским грађанима који су очигледно осећали јаку везу према матичној земљи, а тиме и према империји. Доброчинство британске круне је узимано здраво за готово, као што показује неколико прилично издашних похвала (које наводи Фернандес) империји која је „владала другима због њиховог добра“. Аустралија чак није била вољна да прихвати веће слободе које јој је давала реформа британског империјалног система, па су Вестминстерске реформе ратификоване у земљи тек десет година касније, 1942. Када је после 1945. дошло до смене империја, Аустралија је наравно и у новом систему задржала исту улогу, постајући предстража Сједињених Држава према Азији. Она је, како то не баш деликатно каже израелски амбасадор у Аустралији, за Азију била „аутсајдер”, европска земља која се као и Израел (по његовим речима), случајно настанила у Азији.

Субимперијални статус подразумева дужности и привилегије. Дужност је да земља прати спољну политику империјалне државе у њеним кључним аспектима. Субимперијална сила не следи политику САД у свим детаљима, али то мора да чини у областима у којима је то важно. Аустралија је Америци пружала беспоговорну подршку на Пацифику од 1951. најпре као чланица АНЗУС-а (Споразума о безбедности Аустралије, Новог Зеланда и Сједињених Држава), а сада у новом формалном савезу САД, Велике Британије и Аустралије. Раније, у време Корејског и Вијетнамског рата, то је чинила слањем војника, логистичком подршком  и разменом обавештајних података (Фернандес наводи мало познату, али важну улогу коју су аустралијски обавештајци имали у рушењу владе Салвадора Аљендеа у Чилеу).

 Субимперијална сила ужива неке привилегије. Може да игра квази-империјалну улогу у сопственом „пољу операција“, које у случају Аустралије укључује Источни Тимор и низ пацифичких острвских земаља. Ово можда не изгледа много, али, подсећа нас Фернандес, може да постане и веома важно, као на пример у случају аустралијске недвосмислене подршке Сухарту после државног удара у Индонезији („можда најважнијој светској фигури у другој половини двадесетог века“ према Тиму Фишеру, заменику аустралијског премијера у Хауардовој влади), или када политика стратешки важних, али малих и сиромашних суседа, постане важна (негодовање у вези са недавним војним споразумом између Кине и Соломонских острва). 

Економски аспекат субимперијалног статуса није, према Фернандесу, очигледна нето добит. Захваљујући политици Светске трговинске организације, коју обично диктирају развијене земље, Аустралија има користи у појединим областима, али Фернандес сматра да она даје превише подстицаја америчким инвеститорима (третирајући их повољније од домаћих), и да трпи губитке кроз политику јаке заштите права интелектуалне својине коју диктирају САД. У вези са овим последњим, Фернандес има у виду првенствено заштиту фармацеутских производа и широко дефинисаних права интелектуалне својине на проналаске, што постаје начин за извлачење новца. 

Можда још контроверзније је како Фернандес види компаративну предност доктрине која је Аустралију као извозника минерала и природних ресурса задржала у подређеној улози. Прилично очито је да је Велика Британија „предодредила” Аустралију за такву улогу, али је мање сигурно да исто важи за период после Другог светског рата. Ипак, постоје неке упечатљиве статистике које Фернандес наводи: на пример, скоро две трећине аустралијског извоза чине сировине, при чему пет по вредности највећих чине руде гвожђа, угаљ, нафта, злато и пшеница. Међу земљама ОЕЦД-а, Аустралија има најнижи ниво извоза прерађевина у односу на сировине. Чини се да је, попут Русије, Аустралија држава која све што је произведено на земљи или ископано из ње користи за извоз. Чак и компаније које се често сматрају аустралијским, показује Фернандес, у већинском су власништву странаца. 

Постоје три конститутивна дела „империјалног” поретка. Прво, он функционише без потребе да хегемон директно именује локалне вође или контролише политику субимперијалних и по статусу нижих (вазалних) држава, иако се понекад у ту сврху може користити економска принуда или груба сила. Економска зависност је, према Фернандесу, обезбеђена лажном доктрином компаративне предности, у коју саме Сједињене Државе у периоду свог успона нису веровале. („Да су Американци следили принцип компаративне предности извозили би крзна и месо бизона“, каже у књизи). Друго, јавно мњење мора бити обликовано на начин да се у јавности никада не покрећу најважнија и најшкакљивија питања, док се о мноштву других тема може расправљати по вољи. Трећа компонента је политичко и идеолошко оправдање хијерархијског система, „отелотвореног” у магловитом појму „глобалног поретка заснованог на правилима”. Та правила су флексибилно дефинисана тако да у било ком тренутку одговарају интересима доминантне силе. Дакле, „правила“ могу да подржавају право народа на самоопредељење, као што могу бити и против самоопредељења; могу да оправдају мешање у унутрашње послове других земаља, или немешање. Она се дакле разликују од правила међународног поретка заснованог на Уједињеним нацијама, која Фернандес преферира и која нису толико „флексибилна“.

Фернандес је написао књигу о Аустралији, али Аустралија се у њој врло лако може заменити земљама попут Велике Британије, Француске, Немачке, па чак и Јапана, како би се видело да оне у глобаном систему заузимају положаје сличне аустралијском. Велика Британија је, захваљујући својој још увек широко распрострањеној империји, „виша“ субимперијална сила, док су Француској и Немачкој дата „проконзуларна“ права у бившим француским колонијама у Африци, односно у источној Европи. Чак се и тренутни сукоб између Русије и „колективног Запада“ може посматрати као сукоб изазван неспремношћу Америке да Русији дозволи слична „проконзуларна“ права над бившим совјетским републикама. Можемо се запитати како би садашњи хијерархијски систем могао да прихвати Кину која очигледно показује снажну жељу да буде независни пол утицаја и да доминира источном Азијом. Садашњи систем има проблема да у себе укључи и друге растуће неевропске силе (Индију, Бразил, Нигерију, Јужну Африку, Индонезију) које из историјских и културних разлога немају ниво афинитета према САД једнак оном који имају садашње субимперијалне силе.

Дакле, иако у потпуности посвећена Аустралији, Фернандесова књига резонира много шире. Она се бави кључним питањима у вези са опцијама за преуређење света у току: одржавање униполарног „империјалног“ система или успостављање мултиполарног система, од којих је сваки унутар себе хијерархијски организован. Или пак повратак систему утемељеном у Повељи УН, у коме би владала приближно једнака права великих и малих држава, систему који је најпожељнији, али је мало вероватан.