Да ли и колико привреда Европске уније заостаје за америчком: Другачији показатељи економских перформанси

Није спорно да привреда ЕУ пати од бројних слабости у поређењу са Сједињеним Државама, укључујући недостатак сопствених технолошких гиганата, слабије рангирање универзитета и ограничену доступност приватног капитала. С тим у вези, често се у медијима провлачи тврдња о далеко бољој привредној динамици у САД у односу на Европу.

Ово је постало тако уврежено мишљење да се нпр. у чланку објављеном у „Фајненшел тајмсу” 19. октобра 2023, под такође „јасним” насловом „Како америчка економија успева да буде моћнија од европске”, практично не преиспитује то мишљење, већ само разрађује зашто је то тако.

Поред осталог, аутор наводи да су боље перформансе америчке економије у односу на Европу, евидентне након Глобалне финансијске кризе, додатно зацементиране током пандемије, те да је реч о тренду који ће се наставити. Као једини факат који би могао да буде проблем за САД наводи се висок јавни дуг те земље, који ће са садашњих 97% БДП-а до 2033. године порасти на 119%.

Покушавајући да објасни дивергенцију два најбогатија региона света (наводи се да САД расте скоро двоструко брже од еврозоне и Британије у последње две деценије), аутор прво говори о краткорочним факторима (двоструко виши фискални стимуланс Беле куће током 2021, те негативне консеквенце снажног раста цена енергената на европске компаније и потрошаче), а потом се дивергенција објашњава тзв. структурним факторима, као што су индустријска структура, приступ кредитима и последично његов утицај на инвестициону активност, те демографија.

Критични структурни фактор који условљава наводно заостајање ЕУ (и Британије) је то што САД има снажан технолошки сектор, са успешним и иновативним компанијама као што су Амазон, Алфабет и Мајкрософт, које немају европске еквиваленте. С обзиром да САД доминирају вештачком интелигенцијом (АI), тај јаз ће наставити да се повећава. Насупрот томе, Европа је специјализована за индустрије које се све више суочавају са претњом кинеске конкуренције, као што су електрична возила, а уз то наводи се да је Америка спретнија у транзицији ка зеленим технологијама.

И лакши приступ финансијама је помогао америчкој економији, пре свега њеном технолошком сектору. Више ризику склоног капитала и боље развијена тржишта дуга и акција олакшали су америчким компанијама, у односу на европске (које се много више ослањају на банке), да више инвестирају, тј. финансирају своју експанзију.

На пример, само у области АI, инвестиције ризичног капитала у протеклој деценији су премашиле 450 милијарди долара – скоро 10 пута више него у еврозони и Британији. Такође, предузећа се у САД могу брже проширити, јер земља нуди велико тржиште са заједничким језиком и регулаторним системом, што помаже иновацијама, док је упркос јединственом тржишту Европа и даље на много начина фрагментисана, посебно у сектору услуга.

Уз то, брже старење и слабији раст европског становништва снажно оптерећују јавне финансије континента. За разлику од Европе, радно способно становништво у САД се повећава и након 2010, иако све спорије.

Стварно стање ствари

Пажљивија анализа би природно требало да се позабави и мерама које се односе на учинак по становнику или запосленом, као и по метрици која стварно може да пореди перформансе различитих економија. То свакако није БДП по тржишним курсевима, који драматично осцилирају и не могу да узму у обзир разлике у релативним ценама између посматраних економија.

Дакле, поменути и већ устаљени наратив, поред осталог, потенцира да је ЕУ 2008. имала нешто већи БДП него САД, да би већ 2022. економија ЕУ била за трећину мања од америчке. Међутим, ради се краткорочним осцилацијама добрим делом условљеним кретањем курса евра и долара, будући да је БДП Европске уније и 2000. био за трећину мањи од америчког.

Наиме, док је 2000. евро плаћан тек 92 цента, 2008. евро је вредео чак 1,47 долара. Потом се догодило супротно. У 2022. један евро се плаћао тек за 5% више од једног долара, а та депресијација валуте еврозоне је кључна за обарање доларске вредности БДП-а Европске уније.

Далеко боља мера за међународна поређења је БДП по паритету куповне моћи (ППП), који коригује флуктуације девизног курса и разлике у разним националним ценама. Мерено по паритету куповне моћи, разлика између два економска гиганта је минимална. Наиме, док су 2000. године ЕУ и САД имале исту производњу прилагођену у складу са куповном моћи, 22 године касније привреда ЕУ била је за 4% мања.

Пад удела у светској производњи и ЕУ и САД не изненађује с обзиром на брзи раст Кине и неких других земаља у развоју (Кина је постала највећа привреда на свету 2017. и очекује се да ће постати још доминантнија у будућности).

Такође је важно повезати БДП са величином и динамиком становништва. БДП по глави становника по куповној моћи је најчешће коришћена метрика за поређење развоја међу државама. Становништво САД је, пре свега услед високе имиграције, расло брже од становништва ЕУ током протеклих деценија и очекује се да ће се тај тренд наставити.

ЕУ се, заправо, приближила САД у смислу БДП-а по глави становника, са 67% у 1995. на 72% у 2022. Део разлога за смањивање јаза су источне земље ЕУ, које су импресивно конвергирале, са 32% америчког БДП-а по глави становника у 1995. на 55 процената у 2022, а пројекције ММФ-а сугеришу наставак конвергенције – на 60% до 2028. (Иначе, кинеска конвергенција је била импресивна, са само 2% америчког БДП-а по глави становника 1980. до 28% БДП-а САД 2022).

Ако у анализу додамо и радно време, слика је још боља за ЕУ. Наиме, запослени у Европи имају тенденцију да раде мање сати него у САД, и то за 5% (1.603 радна сата годишње у ЕУ наспрам 1.683 сата у САД током 2022). То је последица више фактора: у земљама ЕУ има више плаћених нерадних дана, типична радна недеља запосленог са пуним радним временом је краћа и постоји већи удео радника са скраћеним радним временом. Истовремено, стопа запослености (удео радно способних људи) већа је у ЕУ него у САД. Стога је корисно упоредити учинак по броју радника и учинак по одрађеним радним сатима.

Од 2005. ЕУ се приближава САД према оба показатеља. Конвергенција је била бржа у погледу радних сати него у погледу броја запослених, што сугерише да се заостајање у продуктивности рада у ЕУ смањује у односу на САД. (Привремени застој 2020-21. повезан је са различитим прилагођавањима тржишта рада током пандемије; дошло је до великих отпуштања радника у САД, док је овај ефекат ублажен шемама задржавања радника у ЕУ).

Немачка, највећа привреда ЕУ, има најмањи број радних сати у ЕУ по запосленој особи. У 2022. запослени радник у Немачкој производио је 20% мање од запосленог у САД, али у смислу производње по сату Немци су чак били минимално продуктивнији по сату од Американаца (за 1%). Уз то, чињеница је да се у земљама западне и северне Европе веома цени слободно време; људи преферирају да мање сати раде и по цену нижих прихода, док радници у јужној и источној ЕУ имају тенденцију да раде више сати годишње и од радника у САД.

Коначно, треба поредити и тенденције у нивоима потрошње. Пошто је привреда ЕУ капитално интензивнија од привреде САД – то јест, однос капитала/производа је већи у ЕУ него у САД (2,9 према 2,3 у 2022) – потребно је више улагања у ЕУ да се одржи ниво залиха капитала и производње, што имплицира да је мање прихода доступно за потрошњу. Сходно томе, потрошња ЕУ по глави становника мерена по куповној моћи у односу на САД је нижа (на 58% америчког нивоа).

Међутим, ЕУ је и овде, у погледу потрошње по глави становника, смањила јаз у односу на САД (1995. је потрошња у ЕУ била тек на 54% америчког нивоа, да би 2005. била пала на скоро половину). Корисно је имати на уму да је, пошто је неједнакост расположивог дохотка мања у ЕУ него у САД, јаз између ЕУ и САД мањи за оне са ниским и средњим нивоима прихода од просека за целу популацију.

Суштински, уврежени наратив да Европа значајно економски заостаје за САД је погрешан. У ствари, ЕУ је од 2008, или пак од 1995, благо смањила заостатак у односу на Америку, када се гледа производња по глави становника, учинак по запосленом и, посебно, учинак по радном сату.