Капитализам пуштен с ланца: Невесела судбина либералне капиталистичке демократије по Кришнану Најару

У својој недавно објављеноj књизи  Либерална капиталистичка демократија: Бог који је омануо Кришнан Најар истиче три кључне тачке. Прво, он тврди да су буржоаске револуције ретко кад успеле да доведу до демократије, што је гледиште чврсто укорењено у англоамеричкој виговској историји и поједностављеном марксизму. Уместо тога, пре се може рећи да су оне изазвале реакцију аристократије и ауторитарна економска кретања, која су у много чему била успешнија од буржоаскe демократијe. Другим речима, демократија не долази с капитализмом и, као што ћемо видети, капитализам демократију често уништава.

Ауторитарни модернизатори (Најар изучава четири случаја: Немачку после 1848. године, Француску Луја Наполеона, Бизмаркову Немачку и Столипинову Русију) уживали су велику подршку међу буржоазијом, која је, страхујући за своју имовину, радије заузимала страну реформаторске аристократије него да стане уз пролетаријат. Збиља, било је то једно од разочарања које је изненадило Маркса и Енгелса 1848–51. године, када су уочили да су поседничке класе стале на страну Луја Бонапартеа, а не на страну париских радника.

Као друго, Најар тврди да необуздани дарвинистички капитализам увек води ка друштвеној нестабилности и аномији, а да друштвена нестабилност оснажује партије деснице. Стога тврди да је Хитлеров успон на власт омогућила, ако не и изазвала, Велика депресија 1928–32, а не, како неки историчари мисле, страх од комунизма или лоша тактика Комунистичке партије Немачке која је ушла у сукоб са Социјалдемократама уместо да склопи савез с њима.

Треће, и за садашња времена најзанимљивије, Најар тврди да се успех западног капитализма у периоду од 1945. до 1980. године не може објаснити ако се не узме у обзир притисак који су на капитализам вршили како постојање Совјетског Савеза као алтернативног друштвеног модела, тако и снажне левичарске партије повезане са  синдикатима у великим европским земљама. У том смислу период les trente glorieuses („славних тридесет“), који данас слови за до сада најуспешнији период капитализма, десио се насупрот нормалним капиталистичким тенденцијама. То је била аномалија. Овај период се не би догодио без притиска социјалиста и страха од немира, национализација и, да, дефенестрација. Али са успоном неолибералне економије након 1980. године, капитализам се радо вратио својим изворним облицима из XIX и раног XX века, који редовно производе друштвену нестабилност и сукобе.

Поука коју можемо извући од Најара на неки начин је једноставна. Капитализам, ако није уткан у друштво и не прихвата ограничења којима се прописује шта може бити комодификовано, мора да пролази кроз наизменичне периоде криза и просперитета. Али ове две крајности не смеју се посматрати као плус и минус који се међусобно поништавају. Њихови политички ефекти веома су различити. Најар прекорева многе економисте који су на Велику депресију 1920-их гледали као на период чишћења за капитализам који ће на крају резултирати економским бумом. Поента је да овде имамо посла са стварним људима, а не само са пуким бројкама: многи нису вољни да чекају долазак тог бума; можда неће бити ни живи када до њега дође. Стога људи гласају за радикална решења или излазе на улице. То је нешто што економисти који дугорочне приходе појединца третирају као математички збир често заборављају, не схватајући да су политички ефекти минуса и плусева веома различити.

Ако погледамо три главне тезе у Најаровој књизи, засебно узете ниједна од њих није нова. Али то постају када се споје и сместе у историјски контекст. Ауторитарне модернизације биле су предмет многих студија, међу којима су неке, попут класика Барингтона Мура, у књизи цитиране. Успон фашизма се некада, а сада све чешће, доводио у везу са политиком штедње, као што то у својим књигама чине Марк Блајт и Клара Матеи.

Најар своју тезу можда претерано наглашава када тврди да многи историчари, попут Ијана Кершоа и Јоакима Феста, имају тенденцију да занемарују економске узроке успона нацизма зато што капиталистичку економију узимају као датост. То може бити случај код неких савременика, попут Черчила и Кејнза, који су изгледа до релативно касно били несвесни политичких ефеката економске кризе, али озбиљнији историчари признају огроман утицај Велике депресије. Заиста је то тешко не учинити када је немачки БДП био опао за једну петину, и када је више од четвртине њене радне снаге било незапослено.

Међутим, код Најара постоји и један суптилнији аргумент који се односи на улогу Комунистичке партије (КПД) и Социјалдемократске партије Немачке (СПД). За разлику од многих историчара који криве Стаљина за одлуку да КПД окрене не према фашистима већ према онима које је Стаљин називао „социјалфашистима“, мислећи на СПД, Најар сматра да је сарадња између КПД-а и СПД-а била немогућа имајући у виду њихове различите структуре и места у вајмарском систему. СПД је био чврсто уграђен у вајмарски систем. Ова партија је учествовала политици штедње, подржавала је смањење трошкова и балансиран буџет и била је укључена у одлуку да се не продужи помоћ незапосленима, што је изазвало пад владе и изборе који су коначно довели нацисте на власт (захваљујући, наравно, и закулисним махинацијама које су спроводили Фон Папен и Хинденбургов син). КПД је, са друге стране, бројчано ојачао захваљујући приливу незапослених, односно истих оних које је СПД истерао на улицу. Било је немогуће да ове две странке сарађују, шта год Стаљин хтео или не хтео. Мањак сарадње сигурно јесте утабао пут Хитлеру, али без познавања будућности, коју, наравно, није могао да види ниједан учесник у политичком животу, једноставно није било начина да се две велике левичарске партије икада удруже.

Најарова трећа поента о индиректној подршци коју су комунистички режими и левичарске партије давали капитализму тиме што су капиталисте терали да реформишу систем и схвате да без снажнијих социјалних политика ризикују да их комунистичке партије надјачају, такође је нешто што се све више препознаје. У том смислу веома важан је емпиријски рад Андреа Албакерке Сант’Ане који документује да је политика благостања била снажније развијена у земљама где су социјалистичке или комунистичке партије биле јаче или тамо где је претња од Совјетског Савеза била већа. Најар цитира неколико британских политичара и интелектуалаца који истичу исто то, чак иако понекад нису тога свесни. Он с правом критикује Тонија Џата, који је, бизарно, одбијао да то прихвати.

Совјетско искуство и његов међународни значај није играо улогу само у Западној Европи – не само у Италији, у којој је у једном тренутку трећина бирачког тела подржавала Комунистичку партију, или у Француској, где је удео комуниста осцилирао око 20% –  него је значајну улогу играо и другде, као код почетака холандског планирања или код индијских петогодишњих планова. Сматрам, дакле, да нема озбиљног спорења у овој ствари. Најар можда и кињи неке историчаре који су једнострано слепи за стварност, али разложно је гледиште да је (веома улепшано) совјетско искуство имало снажан утицај на Запад индиректно промовишући политику која се иначе никада не би појавила или би је капиталистичка класа сместа одбацила.

У том делу књиге Најар јетко коментарише одсеченост такозваних марксистичких интелектуалаца од стварности у њиховим земљама и у свету. Он ту одсеченост с правом приписује њиховој неспособности да прихвате чињеницу да је капитализам, па макар нерадо, прихваћен од већине становништва, укључујући и већину радника, те да су реална примања била у порасту, и да је типична улога комунистичке партије као предводника радничке класе антагонизиране с буржоазијом једноставно била застарела.

Сходно томе, марксистички интелектуалци су постали оно што Најар назива „интелектуалним плејбојима“, без икаквог видљивог утицаја на политику. Нама они данас изгледају смешно, а вероватно су и тада тако изгледали. Да је њих стварно занимао марксизам, а не филозофирање за пробране, да су их занимале теме које су заокупљале Маркса, Лењина, Троцког, Кауцког итд., а које су биле везане за капитализам и живот нормалних људи, приметили би промене које су се десиле између 1945. и 1980. године. Величина радничке класе је опала, реални приходи су порасли, моћ синдиката је јењавала, велике компаније нису више имале улогу какву су играле у прошлости и, можда најважније од свега, технолошке промене биле су веома различите од технолошког напретка у XIX и раном XX веку.

Сва то je напросто промакалo пажњи (квази)марксиста које Најар спомиње: Сартру, Алтисеру, Маркузеу. (Да будемо поштени, Најарова селекција је сама по себи уска, можда превише под утицајем лондоњанских (моја кованица) и париских салона. Било је на левици много оних који су били свесни оваквог развоја догађаја, али је истина да су они били мање популарни међу побуњеном омладином 60-их и 70-их година од овде наведених.)

Њима су напросто промакле промене у капитализму, али ни сами капиталисти нису обратили пуно пажње на њих. Неолиберализам је био охрабрен најпре унутрашњом динамиком која је маргинализовала радничку класу, а потом и наглим распадом Совјетског Савеза и падом комунизма. Када је капитализам остао без ривала, он се по кратком поступку вратио својој старој политици, испољавајући многе од својих најгорих особина заборављених током славних тридесет. Маркс је зато, са својом критиком капитализма, данас постао много више наш савременик од филозофа попут Гартона Еша, Игњатијефа, Фукујаме e tutti quanti, који су, несвесни историјских поука, славили тријумф капитализма ништа мање нереалистично од начина на који су Сартр и Маркузе љуто критиковали капитализам четрдесет година раније.

Питање које свако постави након читања Најарове књиге гласи: „Шта даље?“ Јер ако капитализам настави тренутном путањом, за коју Најар верује да је скоро па предодређена, он поново мора да произведе нестабилност и отуђење. А то би – поново – ишло наруку десничарским покретима. Можда ћемо након онога што смо видели у Европи 1920-их година, век касније морати да поново гледамо исту причу. Историја се ретко понавља дословно или ноту по ноту: нећемо видети црнокошуљаше или покрете у другачије обојеним униформама који су преплавили Европу двадесетих, али можда ћемо видети, као што сад гледамо, како партије с коренима у националистичким или квазифашистичким покретима поново долазе на власт и поништавају глобализацију, боре се против имиграната, славе национализам, укидају социјалне бенефиције онима који су недовољно „домаћи“. Да ли је то фашизам? Његова мекша варијанта? Ово је меланхоличан закључак који може да се изведе на основу Најарове опсежне студије политичких и економских дешавања на Западу у протекла два века.

Књига је импресивна по количини и организацији чињеница, по Најаровој ерудицији и његовом оку за необично и апсурдно, као и његовом бескомпромисном стилу. Међутим, она има и своја ограничења: бави се искључиво западноевропским земљама, и то тек неколико њих (Уједињеним Краљевством, Француском и Немачком), и тек у једном сегменту се дотиче предреволуционарних догађања у Русији.

Такође, истина је да је избор интелектуалаца који су на мети Најарових често саркастичних, понекад сурових или духовитих коментара, ограничен на релативно малу групу француских и британских фигура, уз неколико Американаца, додатих зарад добре мере. Европска интелектуална сцена била је много шира, мимо људи који се у књизи спомињу.

Књига се такође не бави остатком света: Африка и антиколонијална борба уопште нису присутни; Латинска Америка потпуно изостаје; Индија се спомиње само у неколико реченица; Кина, осим Корејског рата, не постоји. Дакле, ово јесте књига која по свом географском, али и идеолошком домету, као и по избору личности којима се Најар бави, има своја ограничења. Но упркос томе и уз сва та ограничења, књига се на веома убедљив начин бави периодом од критичне важности за политичку историју Запада и чини да помало застрепимо за будућност.