Зашто су ЕПС и Србијагас „црне тачке“ на реформском путу: Од Милке Планинц до Синише Малог štampaj

„На српском реформском путу постоји једна ‘црна тачка'. То су структурне реформе. Ми смо четири пута били на тој кривини и четири пута смо слетели са друма и даље настављaли кроз трње својим странпутицама и пречицама."

Ово је почетком априла 2018. године изговорио Душан Вујовић на једном научном скупу у Савезу економиста Србије. У том тренутку иза Вујовића је била успешна прва фаза фискалне консолидације, а испред њега - излазна врата Владе Републике Србије. Испред новог министра финансија остао је задатак: реформа јавних предузећа, коју у принципу, ресорни министар никад не може да спроведе без политичке подршке.

И сам Вујовић, говорећи о фискалној консолидацији која је подразумевала и болне мере смањења плата и пензија, обавезно је истицао: „Ја сам захвалан на том политичком прозору, који ми је отворен".

Ипак, Вујовић је тај политички прозор искористио и увео у ред српске јавне финансије буџетом за 2015. годину. Отвара ли сада председник Александар Вучић, са више од четири године закашњења, нови политички прозор актуелном министру финансија Синиши Малом када из Осла поручује да су „у енергетском сектору Србије могућа промена руководства у четири од укупно пет компанија".

И да ли се на отварање тог политичког прозора Србија обавезала и новим програмом са Међународним монетарним фондом?

Борд директора ММФ-а би, након што посланици усвоје буџет за 2023. годину (што је претходни услов за аранжман), требало Србији да одобри стенд бај програм, као подршку у актуелној кризи на основу кога ће наша земља моћи да позајми 2,4 милијарде евра. Како се наводи у саопштењу Фонда, „српске власти би требало да усвоје нови закон за јачање управљања државним предузећима". 

Издаци за набавку финансијске имовине

А колико су јавна предузећа наша „црна тачка" видимо и ових дана у предлогу буџета за 2023. годину о коме посланици расправљају у Народној скупштини. Само за покривање минуса у пословању ЕПС-а и Србијагаса грађани наше земље ће догодине морати да плате 117 милијарди динара, што је нешто мање од милијарду евра. Прошле године су, како можемо да видимо из ребаланса буџета за ову годину, то платили још више - 153 милијарде динара (1,3 милијарде евра).

Кад се само погледају ове две бројке које се у два буџета воде под ставком „издаци за набавку финансијске имовине", јасно је зашто су јавна предузећа „црна тачка" на српском реформском путу са ког наше јавне финансије заиста могу да склизну у провалију. Јер, следеће године дефицит у државној каси био би упола мањи да ових расхода нема. Само је требало да прође више од четири године, да лоше управљање ЕПС-ом и Србијагасом порески обвезници плате више од две милијарде евра, да би то схватио и председник Александар Вучић.

А када је у новембру 2014. године, суочена с банкротом, делегација преговарача из Србије отишла у Вашингтон и покуцала на врата зграде ММФ-а у Пенсилванија авенији, један од директора Фонда Дејвид Липтон их је, препричавали су после сведоци, пажљиво слушао, записивао и на крају на папиру нацртао трокраки Мерцедесов знак. Један крак био је буџет и његово уравнотежење, други стабилност финансијског сектора, а трећи крак биле су структурне реформе и реформа предузећа у државном власништву. 

Мерцедесов знак јесте Србију спасао банкрота, али је све време био двокраки. Све ове године недостаје трећи крак и на томе ће, сасвим сигурно, бити акценат током новог аранжмана са Фондом, јер како то каже Фискални савет у најновијем извештају којим анализира буџет за 2023. годину: „ЕПС финансијски крвари".

Иако се о буџету за 2023. годину Фискални савет доста позитивно изјаснио, у извештају недвосмислено наводи да је „највећи проблем јавних финансија Србије неспорно огроман трошак за ЕПС и Србијагас".

Уз то, у Савету су приметили да је ЕПС-у у буџету додатно додељено још 85 милиона евра за набавку рударске механизације, а појавила се и нова ставка са субвенцијама од око 130 милиона евра за ублажавање последица енергетске кризе, која није објашњена.

И то није све. Ту је још и 90 милиона евра за отплату рата гарантованог кредита од 200 милиона евра који је Србијагас узео на пролеће 2022. године, а у 2023. години неће бити у могућности да га отплаћује. Дакле, директан буџетски трошак јавних предузећа из енергетског сектора у 2023. години је знатно већи од једне милијарде. Са свим овим расходима, то је на нивоу од око 1,2 милијарде евра, израчунао је Фискални савет.

Али ни то није све. Буџетом за 2023. годину предвиђа се и ново задуживање ова два предузећа уз гаранцију државе. Иначе, после кризе из 2008. године порески обвезници су већ једном враћали дугове Србијагаса у износу од око милијарду евра, јер ова компанија није била у стању да измирује своје обавезе према кредиторима, а за те зајмове је држава гарантовала. Кад су гаранције активиране, порески обвезници су морали да преузму тај трошак.

За следећу годину планирано је задуживање ових предузећа уз гаранцију државе у укупном износу до милијарду евра, што опет може да буде буџетски трошак.

Последице missmenagementа

У првих девет месеци ове године ЕПС је пословао са губитком од 676,6 милиона евра. ЕПС је и прошлу годину, пре свега јер је од октобра увозио скупу струју, завршио у минусу. Када је реч о Србијагасу, Фискални савет је израчунао да је досадашња буџетска подршка за ово предузеће достигла 1,3 милијарде евра.

Иначе, ММФ је у оквиру претходног аранжмана из предострожности са Србијом (ПЦИ програм), који није био обавезујући, врло често указивао да је проблем у ЕПС-у лоше управљање. То је оно што Фонд зове missmenagement.

А и пре ММФ-ових извештаја било је само довољно видети саопштења званичне статистике с краја 2016. и почетка 2017. године да би било потпуно јасно да је оно како је тадашњи в.д. директора ЕПС-а Милорад Грчић управљао ЕПС-ом missmenagement по дефиницији.

Тако је Републички завод за статистику објавио да је у сектору производње електричне енергије у првом тромесечју 2017. године забележен међугодишњи пад производње од 12,5 одсто. То је била последица лошег планирања производње прве Грчићеве зиме на челу ЕПС-а. Која је, на несрећу новог в. д. директора, била хладна, а није било обезбеђено довољно резерви угља па је то довело до пада производње струје.

Исто таква је била и последња Грчићева зима на челу ЕПС-а. Хладна. И по билансе ЕПС-а још хладније. Па се у ноћи између 12. и 13. децембра прошле године догодио енергетски колапс када је стала Термоелектрана „Никола Тесла", срце српског електроенергетског система. И то усред савршене енергетске олује када су цене струје на тржишту кренуле да расту.

ММФ је и тада у свом саопштењу, када је о ЕПС-у реч, написао следеће: „Недавни поремећаји у домаћој производњи електричне енергије показали су хитност ригорозне реформе у главним енергетским компанијама", навео је ММФ прошле зиме. 

Да се биланси ЕПС-а погоршавају, писали су за билтен Макроекономске анализе и трендови (МАТ) Едвард Јакопин и Наташа Чокорило.

„ЕПС је у 2021. години рапидно погоршао своје билансне позиције. У односу на 2020, учешће у БДП-у је смањено са 2,23 на 1,38 одсто", пишу аутори овог билтена.

Губитак компаније износио је око 150 милиона евра, док је задуженост повећана на три милијарде евра, укупни кумулирани губитак из ранијих година је 1,7 милијарди евра.

Јакопин и Чокорило пишу да се перформансе пословања погоршавају још од 2018. године.

Чини се, да као што у новембру 2014. године смањење плата и пензија више није могло да се одлаже, да ни сада неће више моћи да се одлаже реформа ова два капиталца који послују у сектору енергетике.

Следећа 2023. година за то ће бити преломна, јер ће то бити пети пут у нашој економској историји да стојимо на црној тачки реформског пута. 

Муке Милке Планинц

Први неуспели покушај структурних реформи била  је фискална консолидација Милке Планинц из осамдесетих година прошлог века. Започета 1982. године, напуштена је после две године године примене.

„ММФ инсистира да сводимо потрошњу у реалне оквире, не улазећи у то у каквим околностима ћемо то остварити. Њих занима коначан резултат - да се укупна потрошња креће у реалним оквирима."

Иако ова изјава и данас звучи актуелно, ово није у Народној скупштини изговорио министар финансија Синиша Мали. Ово је тадашња председница Савезног извршног већа Милка Планинц изјавила 23. новембра 1983. године у интервјуу Радио-телевизији Загреб. Интервју је дневни лист Политика пренео сутрадан. Било је то време кад је СФРЈ суочена са банкротом затражила аранжман са ММФ-ом.

„Нема чаробног штапића којим ћемо из ових невоља изаћи преко ноћи. Била би варка, лаж када би се тако нешто понудило", рекла је тада Милка Планинц.

У књизи „Југославија, држава која је одумрла", професор Дејан Јовић пише како je Mилка Планинц, као савезна премијерка врло брзо схватила да је идеологија једно, а пракса друго и да „идеолошке формуле не могу бити одговор на стварну економску кризу". За спровођење структурних реформи била је неопходна конфронтација са партијом. „Таква би се конфронтација тешко могла очекивати и у либерално-демократским поретцима, у социјализму би то поткопало темеље система", пише Јовић.

Он даље додаје како су тензије између партије (која није желела значајне промене) и владе (која је желела неке, али још увек у оквиру идеолошког програма који је одређивала партија) блокирале савезну економску политику 1984. године.

„Они су на мене гледали сумњичаво, многи уврени да сам шпијун ММФ-а у њиховим редовима", говорила је касније, 1998, о том периоду Милка Планинц у интервјуу професору Дејану Јовићу чију су изводи и објављени у књизи „Југославија, земља која је одумрла".

Занимљиво је и како је 10. јуна 1985. године сарајевско Ослобођење пренело да је председница СИВ-а за амерички Њузвик изјавила да „када једна земља мора да плаћа своје дугове из свог националног бруто производа, нормално је да остаје мање новца за домаћу потрошњу".

Ми, међутим, не можемо трошити више него што имамо. То нису рестриктивне, него реалистичне мере, рекла је тада Милка Планинц. 

Покушај Анте Марковића

Друга фискална консолидација била је она коју је започео Анте Марковић, који је председник југословенске савезне владе постао након колективне оставке претходне владе Бранка Микулића, 30. децембра 1988. године.  

Последњи југословенски премијер је основне смернице за вођење економске политике у 1990. години, поставио у децембру 1989. године. Биле су то, како је писао недавно преминули економиста Владимир Глигоров: реализација системских промена, успостављање институција, механизама и инфраструктуре новог привредног система, стварање услова за вођење макроекономске политике, трансформација друштвене својине у друштвени капитал, замена дотадашњег система расподеле са системом у коме ће основни пословни резултат бити добит (профит), а цена рада утврђена на основу колективних уговора, реформа државе и стварање услова за њено функционисање. Тим мерама прешло би се у систем „модерног социјализма", како је писао Глигоров.

Међутим, уследила је дезинтеграција југословенског простора, а затим је 1991. године почео и рат, касније и санкције. И тако је пропао други покушај фисклане консолидације.

Деда Аврам и настављачи

Трећи покушај је био онај Драгослава Аврамовића из јануара 1994. године, који је успоставио стабилност курса.

Међутим, он је на кратак рок дао резултате, али Аврамовић је знао да је за успех програма на дужи било неопходно нешто за шта није имао политичку подршку. А то је било реформисати државу, банке, приватизовати предузећа.

Аврамовић тада, чак под притиском Мире Марковић, супруге тадашњег председника Слободана Милошевића, прави први компромис. Он је језичке природе. Приватизацију зове „демократизација власничке својине". Смењен је у Савезној скупштини у мају 1996. године.

Четврти програм фискалне консолидације био је онај после демократских промена, а идејни творци тог програма били су Мирољуб Лабус, Млађан Динкић и Божидар Ђелић. 

За „Копаоник бизнис форум ревију", публикацију која се сваке године издаје поводом овог догађаја, Душан Вујовић је 2018. године о том програму писао овако:

„Овај програм је успео да смири инфлацију, стабилизује курс и покрене привредни раст подстицањем агрегатне тражње превасходно из екстерних извора финансирања (грантови, дознаке и ново задуживање). Иако је раст доходака дочекан са одушевљењем, овај начин покретања економског раста произвео је два нежељена ефекта: подстакао је раст структурног фискалног дефицита и раст трговинског дефицита и дефицита текућег рачуна плаћања. Ове слабости су се испољиле пуном мером тек када су, предвидиво, пресушили грантови, а затим нагло пале дознаке и поскупело инострано задуживање након избијања глобалне финансијске кризе 2008. године", описао је Вујовић како је пропао четврти покушај реформе јавних финансија.

Пети покушај био је онај који је буџетом за 2015. годину спровео Душан Вујовић. На крају 2014. године дефицит је био један од највећих у Европи (6,6 одсто БДП-а), док је на крају његовог мандата 2017. године Србија имала консолидовани суфицит од 1,2 одсто БДП-а.

Изражено у еврима, мањак на нивоу целе државе био је већи од две милијарде евра, док је на крају 2017. године консолидовани суфицит био око 430 милиона евра. Учешће јавног дуга у бруто домаћем производу на крају 2014. године износило је око 70 одсто БДП-а, док је на крају 2017. тај ниво био 61,4 одсто.

Црна тачка Синише Малог

Међутим, сви претходни програми: Милке Планинц, Анте Марковића, Драгослава Аврамовића и демократских власти после 2000. године донели су извесна буџетска и макроекономска побољшања. Баш као и програм Душана Вујовића. И сви су на „црној тачки", а то су структурне реформе, скренули с пута низбрдо у провалију.

Од преосталих структурних реформи два најтврђа ораха су ЕПС и Србијагас. Али и остала јавна предузећа.

На тој „црној тачки" тренутно стоји министар финансија Синиша Мали. ММФ ће, у начелу, пред њега поставити готово исти захтев као пред Милку Планинц пре 40 година - спровести структурне реформе.

А главни прекидач је овога пута у Колубари.

Тамо су и нула и фаза српских реформи.

Од тога како ће Синиша Мали преспојити нулу и фазу у ЕПС-у и Србијагасу зависи хоће ли Србија прескочити црну тачку српских реформи. Или ће и овога пута кренути низбрдо.

Пети пут у провалију.