Три правца размишљања о свету вештачке интелигенције: Економија, политика и филозофија за ново доба

Осећам извесну нелагоду што и сам доприносим поплави текстова о вештачкој интелигенцији. Свој прилог тој теми већ сам дао: у једном тексту писао сам о томе како дигиталне комуникације мењају свакодневни живот у Кини, у другом о томе како би Маркс и неокласичари могли да гледају на улогу вештачке интелигенције, а недавно и о томе како би могла да изгледа друштвена структура новог дистопијског друштва од којег неки страхују. Овај последњи текст, заједно с мојим радовима о америчкој хомоплутији и додатним прилозима Нилса Гилмана, чини основу за наш заједнички чланак који ускоро треба да буде објављен у часопису Noema.

Па зашто онда поново пишем о томе? Имам ли нешто ново да кажем? Заправо, немам. Али желео бих да покушам да систематизујем оно што се пише о вештачкој интелигенцији, јер има много текстова у којима се све меша – сви могући и замисливи ефекти вештачке интелигенције. Управо такви текстови и настају када се суочимо с неком важном појавом чије обрисе тек нејасно назиремо. Али требало би бар да будемо у стању да разликујемо различита питања која вештачка интелигенција отвара, као и литературу која се њима бави.

Најпре, ту су економски и социолошки текстови о утицају вештачке интелигенције. Они се баве растом удела националног дохотка који припада капиталу, као и вишком радне снаге коју би вештачка интелигенција могла да истисне с тржишта рада и која можда неће успети да пронађе нове послове. Вештачка интелигенција се овде посматра као и свака друга технологија која замењује људски рад: при датом нивоу укупне производње, она смањује количину рада потребну за њено остваривање.

Ипак, неке врсте рада вештачка интелигенција може да допуњује, док друге може да замени. Засад углавном видимо ово друго: код програмера, преводилаца, правних асистената, таксиста, наставника и других. Али има и оних чије способности вештачка интелигенција може да унапреди и који би захваљујући томе могли да остварују веће зараде.

Упркос томе, укупан удео дохотка који припада капиталу вероватно ће расти, јер ће се повећавати капитална интензивност производње, односно однос капитала и рада (K/L), док стопа профита може остати иста или чак порасти. А готово сигурно, по нашем уверењу, неће пасти толико да поништи читав раст капиталне интензивности производње.

Доходак капиталиста такође ће вероватно расти, јер компаније које се баве вештачком интелигенцијом имају своје власнике, а ти власници су, као и акционари уопште, имућни људи. Зато раст удела капитала у националном дохотку истовремено значи и раст доходака богатих, а самим тим и већу доходовну неједнакост. 

Шта се онда може учинити? По мом мишљењу, постоје три могућа начина да се овај проблем реши.

(А) Увести гарантовани минимални доходак за све оне који су због вештачке интелигенције остали без посла. То би могло да реши економски проблем, али би могло да створи психолошке и социолошке проблеме. О њима сам већ писао, па нема потребе да то овде понављам.

(Б) Проширити власништво над капиталом тако што би, на пример, сваки грађанин добио непреносиви власнички удео у водећим компанијама за вештачку интелигенцију. Ако удео капитала у дохотку порасте, али капитал истовремено буде у власништву већег броја људи из различитих доходовних група, укупна доходовна неједнакост не мора да се повећа.

(В) Национализовати компаније које се баве вештачком интелигенцијом. То делује као разумна могућност ако имамо у виду оно што говоре заговорници и истраживачи вештачке интелигенције: конкуренција међу компанијама толико је жестока, а огромни финансијски добици делују толико близу и примамљиво да нико нема ни времена ни интереса да размишља о потенцијално катастрофалним последицама које би адаптивна вештачка интелигенција могла да донесе читавом човечанству. Што више верујемо да вештачка интелигенција може да изазове непредвидиве проблеме чију природу унапред не можемо ни да одредимо, то је снажнији аргумент да она буде под контролом државе. Профит који ствара вештачка интелигенција могао би да се слива у државни фонд, а приходи тог фонда потом би се расподељивали свим грађанима.

Опције Б и В сличне су по својим последицама на расподелу дохотка, али је кључна разлика у контроли. У опцији Б компаније не контролише ниједан спољни субјект. У опцији В контролише их држава, и то не првенствено из економских разлога. То нас доводи до следећег питања – оног које превазилази економију.

Други правац размишљања бави се идеологијом кључних оснивача компанија у АI индустрији, па чак – мада је можда мало претерано тако рећи – и својеврсним AI покретом. Добар пример је недавни одличан есеј Николаса Малдера „Читајући Макса Вебера у доба вештачке интелигенције“.

Идеологија оснивача и власника АI компанија је можда и важнија од идеологије ранијих проналазача и индустријалаца попут Едисона, Тесле, Форда или Карнегија, пошто они вештачку интелигенцију не виде само као технологију која замењује људски рад, већ као силу која ће из темеља променити наше животе, па чак и изнова дефинисати шта уопште значи бити човек. Када је реч о променама које тако дубоко задиру у наше животе, идеологија оних који нас воде ка таквој будућности свакако заслужује да буде пажљивије размотрена.

Управо то чине Квин Слободијан и Бен Тарноф у књизи „Маскизам: Водич за збуњене“ (Muskism: A Guide for the Perplexed). Они се баве идеологијом тајкуна из Силицијумске долине зато што управо њихов поглед на свет усмерава развој нових технологија. Технологије нису неутралне – оне су политичке.

Новац свакако јесте један од мотива, али није једини. Миленаризам, еугеника, трагање за утопијом и тежња да се људска врста прошири изван граница Земље – све су то елементи које налазимо у погледима оснивача.

Те идеје важне су за нас не само због технологија које они развијају већ и због њихове спремности да употребе политичка средства и политичку моћ, којом све више располажу, како би створили друштво усклађено с новим технологијама. Или, у најмању руку, друштво какво они желе. То већ мења политички живот у многим земљама.

Чини се да оснивачи појачавају тенденцију ка деполитизацији која је већ постојала током неолибералне глобализације – када су, на пример, бројне институције изузимане из демократске контроле уз образложење да ће њима боље управљати стручњаци. Тајкуни из Силицијумске долине желели би да из демократске контроле изузму много више од тога. Читав политички живот могао би бити замењен одлукама које доноси технологија. Ако економске компаније цветају под централизованом управом супериорних менаџера и власника, зашто онда на сличан начин паметне, технолошки донете одлуке не би могле да учине и друштва ефикаснијим?

Трећи правац размишљања је филозофски. Он поставља питање које је пре неколико дана, у виду упозорења, покренуо Џејкоб Коксон, један од истраживача у компанији Anthropic: да би роботи с вештачком интелигенцијом у једном тренутку, када њихово деловање постане потпуно аутономно, могли да докрајче људе.

Сличну идеју износи Метју Ловенстајн у занимљивом раду „Застарелост коња: Предвиђање будућности човечанства у свету којим доминира вештачка интелигенција“, у којем данашње људе пореди с некадашњим коњима. Број коња се вековима повећавао јер су их људи користили за све и свашта, од пољопривреде до транспорта. Али како су послови за које су коњи коришћени постепено механизовани, они су губили своју употребну вредност, па је и њихов број у свету нагло опао.

Зар се, сугерише Ловенстајн, нешто слично не би могло догодити и људима – да их вештачка интелигенција неко време задржи, али да, како их супериорна раса вештачких интелигенција буде сматрала све мање корисним, број људи постепено буде смањиван, све док на крају можда не будемо и потпуно елиминисани?

Сличан ток размишљања окреће питање у другом смеру: да ли је могуће да је и нас створила нека друга врста, коју смо потом, када смо постали довољно моћни, елиминисали?

На крају нас овакав начин размишљања – у који нећу дубље залазити јер о томе не знам довољно – доводи до питања шта је уопште живот и могу ли се ментални и физички свет у потпуности раздвојити.

И, на крају, не можемо сасвим да занемаримо могућност да вештачка интелигенција не испуни обећања нити оправда страхове које тренутно изазива. Не само да можда неће постати онолико профитабилна колико тврде њени творци и власници – већ би могла да се претвори у огроман финансијски балон. Могло би се чак догодити и да су њени економски ефекти прецењени.

Не мислим да је аналогија сасвим одговарајућа, али се добро сећам помаме која је захватила чак и веома образоване и паметне људе како се приближавала 2000. година када се страховало од такозваног миленијумског бага, Y2K. Продавнице су, наводно, требало да остану без робе, гладни људи да тумарају градовима у потрази за храном, а авиони да престану да лете.

Али у том случају ствари су се прилично брзо вратиле у нормалу: после 1. јануара 2000, двадесет четири сата касније, освануо је 2. јануар 2000.