Одлазак Златка Боцокића: Био је сликар, коцкар, уметник живљења, Хандкеов друг и сапутник

Без Златка Боцокића многе књиге Петера Хандкеа биле би другачије написане, посебно оне које се убрајају у Хандкеов „југословенски корпус“. Без њега бих и сам остао ускраћен за једно драгоцено пријатељство у животу. Овај боем, пријатељ и сапутник изненада је преминуо 19. августа 2026. године у 73. години живота.

У Хандкеовим путописима о његовим бројним боравцима у бившој Југославији и Србији од средине деведесетих година 20. века, Златко Боцокић се веома често појављује, као и други Србин који је често путовао са њима, Хандкеов преводилац на српски, Жарко Радаковић.

У Хандкеовим делима, као што је роман Моравска ноћ, Боцокић је централна фигура окупљања пријатеља на броду-хотелу усидреном на обали Велике Мораве, недалеко од његовог родног села Породина. Међутим, он је био много више од књижевног лика: Боцокић је организовао заједничка путовања, договарао сусрете са песницима и другим културним ствараоцима, а веома често је својим црвеним пежоом возио малу или велику групу путописаца уздуж и попреко по тој земљи. У априлу 2011. године у Породину нам је поносно представио српско издање Хандкеове књиге Кукавице из Велике Хоче, које је сам организовао (а превео Јан Красни).

Лице подземног блуза

Блиска повезаност између Хандкеа и Боцокића водила је и до многих сусрета у породичном кругу са Хандкеовом супругом Софи Семен-Хандке. Тако су њих троје у новембру 1995. године, заједно са Радаковићем, путовали током стварања путописа Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију. Последњи пут су се Петер и Софи Хандке срели са Боцокићем у мају 2021. године у Београду, одакле су обилазили земљу након што је аустријски писац одликован Орденом Републике Српске у Бањалуци, наградом „Иво Андрић“ у Вишеграду и Орденом Карађорђеве звезде у Београду.

Нежну и привржену везу Златко Боцокић је развио и са Леокадијом, Хандкеовом ћерком. Враголасто нацртани Боцокићев портрет, који је она сама направила када је имала дванаест година, краси насловну страну Хандкеове драме „Подземни блуз“ (Suhrkamp 2003). Отац, ћерка и пријатељ раније су лети често заједно одлазили на путовања кроз Хандкеов аустријски завичај.

И за мене је Златко Боцокић био изузетно важан пријатељ, увек спреман да помогне и буде ослонац, у свим животним приликама. Током протеклих 30 година сретао сам га безброј пута у Салцбургу, Породину, Београду и другде, било насамо, било током заједничких сусрета са Петером Хандкеом.

Први пут смо се видели у марту 1996. године на Сајму књига у Лајпцигу, након Хандкеовог читања из књиге Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине. Након медијских напада на његов „текст за мир“, Хандке је одлучио да га јавно чита на скоро двадесет различитих места широм Западне и Источне Европе.

Искра пријатељства између Боцокића и мене моментално је планула у Лајпцигу; његов хумор и непоновљив начин причања југословенских вицева терали су ме до суза на смех, све до самог краја. Привлачиле су ме његова отвореност лишена било какве сујете, једноставна искреност и уважавање са којим је умео да слуша. Однос између њега и Петера Хандкеа одмах ми је дао до знања да су се срели пријатељи који су као равноправни могли заједно да се шегаче, разговарају, расправљају, свађају и ћуте.

Пријатељство са Златком током година је расло и продубљивало се, праћено и бројним породичним одморима код њега у Салцбургу. Томе су се придружили и многи сусрети на Балкану, укључујући и интензивно путовање кроз Југославију са Хандкеом током НАТО бомбардовања 1999. године.

Живот и прикљученија

Златко Боцокић је рођен 27. јула 1953. године у Свилајнцу, недалеко од свог родног села Породина. Детињство је провео у Породину, где је завршио основну школу, након чега је годину дана похађао гимназију у Свилајнцу. Његов отац Драгомир био је земљорадник у Породину; Златкова мајка Љубинка такође потиче из тамошње сеоске породице. Драгомир и Љубинка Боцокић венчали су се неколико месеци пре Златковог рођења; он је био њихово једино заједничко дете.

Са петнаест година Златко је напустио своје село и отишао у Београд, где је још као дете често посећивао тетку. Тамо је изучио занат за прецизног механичара. Након што се из Београда преселио у Салцбург, Југословенска народна армија га је 1973. године позвала на одслужење 15-месечног војног рока у лучком граду Пули. По повратку у Салцбург опробао се у разним занимањима; најдуже је радио у чувеној салцбуршкој вешерници „Малер“. Неколико година је радио и у једној туристичкој агенцији, управо у време када се Петер Хандке доселио у Салцбург, када су се њих двојица и упознали.

Хандке се крајем августа 1979. године из париског предграђа Кламар преселио у Салцбург, где је до краја осамдесетих година живео на Менхсбергу (на Монаховом брду). Када је почео да обилази локалне кафане, Хандке је у неколико наврата приметио Златка Боцокића како игра карте. Убрзо су започели разговор, заједно одлазили у локале, правили излете по околини и постали пријатељи.

Ово прво познанство, као и поновни контакт поводом планираног путовања у Југославију 1995. године, Петер Хандке је описао у спису Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине .

Око шест година Боцокић је живео као својеврсни кућепазитељ у кући аустријског писца Х. К. Артмана у Шварцграбенвегу, недалеко од салцбуршког аеродрома, у близини насеља Максглан. Тамо се Артман 1974. године, две године након пресељења из Беча, настанио са супругом Розом и ћерком Емили и ту написао велики део својих књижевних дела. Од 1997. године Артманови су из здравствених разлога вратили своје главно пребивалиште у Беч. Захваљујући Боцокићевом пријатељству са Хандкеом, који је са своје стране био близак Артмановима, Боцокићу се указала прилика да се усели у малу сеоску кућу са дрвеним амбаром и да од тада води бригу о имању.

Слике Адријана Брауера

Током својих салцбуршких година Боцокић је, по угледу на фламанског уметника Адријана Браувера (1605-1638) кога је изузетно ценио, почео да слика под уметничким именом Адријан Брауер. У овој стваралачкој фази, која се протегла и након преласка миленијума и Боцокићевог повратка у Србију, настало је око педесет слика које за тему имају сеоски живот у српском завичају и подсећају на тренутке са заједничких путовања кроз бившу Југославију.

На једном раном раду из 1987. године портретисао је Петера Хандкеа: пријатељ и песник стоји на отвореном, док се у позадини издиже силуета Менхсберга. У Салцбургу је Златко Боцокић у августу 1996. и децембру 1998. године изложио део својих радова и распродао већину њих. За позивнице за ове две изложбе Хандке је за свог пријатеља написао: „Златко Б. је српски сликар. ’Српски’ значи: његове слике су нагле, испуцавају се из таме, али чине добро уместо да боле.“

Када је Х. К. Артман преминуо у децембру 2000. године, власник је захтевао повраћај сеоског имања недалеко од потока Глан, усред ливада и поља са погледом на Унтерсберг. Напори писаца и културних стваралаца, међу којима је био и Петер Хандке, да се кућа са богатом библиотеком и радном собом сачува у знак сећања на Х. К. Артмана, остали су без успеха.

Тако Рози Артман није преостало ништа друго него да расформира домаћинство. У томе јој је помогао Златко Боцокић, коме је заузврат било понуђено да део намештаја, ормаре и радни сто пренесе у своју породичну кућу у Србији. Тако данас у „Артмановој соби“, како је названа, у Породину данас виси неколико његових преосталих слика.

Након исељења из Артманове куће, Боцокић је у Салцбургу изнајмио малу собу у вешерници у којој је раније радио и у којој је и даље повремено помагао. Неколико година касније преселио се у други, мањи стан у Салцбургу. У октобру 2020. године коначно је напустио и тај стан и трајно се вратио у Породин. Његов отац Драгомир тада већ више није био жив; преминуо је 2002. године. Од свог повратка Златко Боцокић је живео са мајком Љубинком на породичном имању.

Златко Боцокић има две ћерке из ранијих веза. Старија ћерка Силвија рођена је 1975. године у Салцбургу. Након разлаза родитеља живела је код бабе и деде у Породину, где је похађала основну школу, да би се са петнаест година (1990) преселила код мајке у Немачку. Млађа ћерка Јерина рођена је 1980. у Салцбургу и одрасла је уз мајку Аустријанку. Током деведесетих година Боцокић је упознао Апаресиду Франко, Бразилку са надимком Ванеса, која је радила у Салцбургу. Венчали су се 2000. године. Десет година касније, његова супруга се вратила у своју домовину, одакле је у више наврата долазила у посету мужу у Салцбургу и Породину.

Сусрети у Породину

У Породину сам посетио свог доброг пријатеља у јулу 2019. и августу 2021. године – и, пре само неколико недеља, 3. јула 2026. Нисам желео само њега да коначно опет видим и загрлим након пет година током којих су се наши контакти свели само на телефонске разговоре, већ и његову мајку, коју смо током наших путовања често посећивали и која нас је увек радо угошћавала.

Тек у пролеће 2026. године, ова жена која је тада имала 99, а ускоро требало да напуни 100 година, разболела се од тешке упале плућа и живот јој је висио о концу. Мој пријатељ, кога сам преко телефона стално покушавао да охрабрим, брижно се о њој старао уз помоћ својих ћерки. Током нашег сусрета у јулу она се већ опорављала и, очигледно мотивисана мојом посетом, поподне се појавила у кратко али поносно се прошетавши по башти. На сину се видело олакшање, али уједно и исцрпљеност од бриге за њено здравље током претходних недеља и месеци. Од нашег последњег сусрета пре пет година видно је остарио и постао мирнији.

Тако овог пута, супротно ранијим навикама, није он био тај који је током моје последње посете журио у неку од породинских кафана. Приликом ранијих сусрета излазио бих из аутобуса који је долазио из Београда тачно код сеоских кафана како бих Златка тамо затекао. Овог пута ме је сачекао на аутобуском стајалишту и одвезао кући, а ја сам био тај који је пожелео да сврати у кафану да за добродошлицу попијемо по пелинковац и види старе познанике. Али препустио сам одлуку њему и добро смо учинили, јер нам је тако остало много времена да проведемо прелеп, спокојан дан и дуго вече у башти породичног имања.

Разговарали смо о новостима из породичног, професионалног и свакодневног живота и евоцирали успомене на оно што смо заједно доживели са Петером Хандкеом – на пример, на дуго пешачење од Сребренице до Бајине Баште у јуну 1997. године, када смо нас двојица изгубили корак са остатком групе. Ја, као прилично утрениран рагбиста франкфуртског Ајнтрахта, опремљен чврстом обућом, вукао сам за собом десет година старијег пријатеља ван форме који је и поред свих напора страствено пушио једну за другом у обичним „југо-папучама“.

Разговарали смо, заостајали и, немајући никакве залихе хране код себе, скренули са правог пута. На сочној зеленој ливади окрепили смо се свеже убраним киселим зељем, све док се одједном нисмо нашли испред остатка из грађанског рата у Босни и Херцеговини – табле упозорења са натписом „Пази, мине!“. То нам је намах убризгало нову животност. Кренули смо натраг, тражећи право скретање и пријатеље, док смо се истовремено шалили на сопствени рачун о томе какав би нам натпис на надгробном споменику пристајао у случају такве несреће.

Златков црвени пежо

Тако смо пре неколико недеља седели у башти Боцокићевих у Породину и, након што смо претресли најважније животне догађаје из ближе прошлости, препустили се успоменама, разговарајући или ћутећи свако за себе. Златко ми је испричао о судбини црвеног пежоа који нам је годинама одано служио и у наслову моје нове књиге стекао „светску славу“, али је на крају завршио на отпаду након што је пропао покушај да се та стара олупина уврсти у сталну Хандкеову изложбену поставку у манастиру у његовом родном Грифену.

Испред капије Боцокићевог дворишта на бандерама поред сеоског пута, као и ранијих година, господарили су парови рода који су у монументалним гнездима подизали своје младунце. Док смо разговарали, јели, пили и маштали, младунци су постојано узлетали правећи кратке летове изнад наших глава – док су ову ваздушну игру у касним вечерњим сатима заменили брзи слепи мишеви који су пронашли уточиште у старој шупи сеоског имања.

Златко ми је на свом мобилном телефону показао мутну фотографију дрвета које нам је поподне правило хлад, а у коме је неколико недеља раније велика сова направила своје одмориште; она се није дала узнемиравати његовим присуством у башти, а њени обриси су се заиста могли видети на слици.

Непромењено је, чак и без одласка у кафану, остало велико гостопримство овог верног сапутника: фрижидери у летњој кухињи пуни вина, пива и минералне воде, богат избор домаћих ракија из комшилука, салата коју је припремио пре мог доласка у јутарњим сатима, а уз то за ручак свеж кајмак и прасе са ражња које је Златко, иначе изврстан кувар, вешто и у неколико потеза умео да исече. И као и ранијих година, спремио ми је собу у главној кући у којој је и Хандке у више наврата спавао.

Сада, свега неколико недеља након ове посете, Златко изненада и неочекивано више није међу нама и са мном. Али сећање на њега и срдачна повезаност са његовом породицом и његовим завичајем остају неизбрисиви.

Његово пријатељство, које ми је толико значило, његова људскост и његови сопствени културни доприноси, као и они засновани на пријатељству са Петером Хандкеом, заслужују достојанствено сећање.