109 година Бориса Пахора, човека који је превише видео: Најдуговечнији сведок мучног 20. века

„Око велике зграде плесали су људи у црним кошуљама (…) 'Viva! Viva!', врискали су као полудели, а унаоколо се скупљало све више људи. Цео Трст је пиљио у високу белу зграду из које је сукљала ватра. Пламен је био налик оштрим језицима, као црвене заставе што се вијоре.“

Oвако ће Борис Пахор у књизи Grmada v pristanu (Гомила у луци) описати догађај који је променио не само историју Трста, већ и Европе.

Борис Пахор је тог 13. јула 1920. године седмогодишњи дечак. Игру са вршњацима, како ће касније рећи у једном новинском разговору, прекинуо је велики пожар. Заједно са сестром одлази до Народног дома, средишта словеначке тршћанске заједнице. Помахнитала руља, на чијем челу су се налазили фашистички црнокошуљаши, упала је у Народни дом и полила га бензином.

Да све буде још горе, у згради су остали заробљени људи. Уколико би неко покушао да се спасе скоком кроз прозор, фашисти би на њих пуцали са улице. Тако је изгубио живот тршћански апотекар Хуго Роблек, а десетине жртава су задобиле стравичне повреде.

Посматрајући руљу која дивља у потпуној екстази док живи људи горе, Пахор је, како је касније рекао, помислио да је то крај света, да је све око њега почело да се руши. И било је заиста тако.

Ни две године по паљењу Народног дома, првог фашистичког напада који је однео људске животе, Мусолини долази на власт. Остало је историја једног мучног века комe је Пахор био један од најбољих сведока.

Трст на прелазу векова

Борис Пахор је рођен у словеначкој породици у Трсту 26. августа 1913. године. Његов отац Франк био је досељеник из оближњег села Костањевице на Красу. Службовао је у аустроугарској администрацији.

Трст је тада вероватно највећи европски амалгам нација и култура. Италијани 1910. чине половину становништва града, док су скоро трећина Словенци. У околним местима, пре свега на Красу, Словенци су у већини. У самом граду, поред Словенаца и Италијана, живе Срби, Хрвати, Јевреји, Грци, Немци, Чеси, Пољаци и други народи. 

У граду не мањка ни авантуриста, уметника, изгнаника… Тако на размеђи два века у Трсту живе чувени ирски писац Џејмс Џојс, који ће у овом граду провести деценију, али и енглески картограф и истраживач Френсис Бартон који је открио извор Нила, превео прво европско издање Кама сутре и Хиљаду и једне ноћи, и био први Европљанин који је посетио Меку и Медину.

У Трсту стварају тада и Итало Звево и Умберто Саба, овде је рођен и младост провео писац Владимир Бартол, аутор романа Аламут о реду асасина (хашашина), који је скоро пола века после објављивања преведен на тридесетак светских језика и доживео велику славу. Све њих Трст привлачи својом слободом, колико економском, највише захваљујући статусу слободне луке добијене почетком осамнаестог века, још више културном.

Ипак, баш у том мултикултурном средишту Европе 1904. године рођен је и Одило Глобочник, творац нацистичких логора смрти и један од највећих злочинаца у историји човечанства.

На пепелу мултикултурализма

У годинама када је рођен Борис Пахор, тршћански мултикултурализам цвета. Видљиво је то и у развоју српске заједнице која је у град дошла још крајем осамнаестог века. Судбине бројних српских породица – амблематичан је пример оца и сина Спиридона Гопчевића – које су за само неколико деценија успеле да створе огроман капитал, али и да очувају своју културу изградњом бројних објеката који и данас постоје, сведоци су развоја готово јединственог европског града. Идентична ситуација је и са словеначком заједницом која подиже бројне школе и културне установе, али има и важну улогу у економском животу града.

Све ће то бити уништено у послератном свету. Иако је новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца показала аспирације према Трсту и залеђу, првенствено због велике словеначке заједнице, град је са околином, по одредбама Рапалског споразума из 1920. године, припао Италији. Тако је преко пола милиона Словенаца, Хрвата и Срба остало ван граница новостворене јужнословенске државе.

Њихов прогон одмах креће. Из државне администрације отпуштају сe чиновници словенског порекла, док се школе, културне установе и организације присилно затварају.  У првим данима прогона, 1919. године Пахоров отац Франц остаје без посла. Радиће доцније као улични продавац, што ће узроковати тешку породичну економску ситуацију.

Јул 1920. је почетак пропасти. Не само да је спаљен словеначки Народни дом – саграђен двадесетак година раније по пројекту Макса Фабијана, архитекте и урбанисте који је био творац модерне Љубљане за време градоначелничког мандата Ивана Хрибара – истог дана су уништаване словеначке банке, школске установе, предузећа и штампарије, али и српска школа. Руља је чак упала у конзулат Краљевине СХС потпуно га руинирајући и односећи као „ратни плен“ државну заставу. Баш у тај конзулат непуне две године касније на службу долази Иво Андрић, који ће већ у тим годинама у својим радовима оштро иступати против бујања фашизма.

Прогон мањинских заједница у Трсту ће кулминирати након Мусолинијевог доласка на власт. Године 1923. забрањена је школска употреба словеначког језика, баш као и рад свим словеначким, хрватским и српским школама. Пахор зато 1923. почиње да похађа наставу на италијанском језику.

Присилну италијанизацију и прогоне у првим годинама фашизма Пахор ће описати у књизи прича Гомила у луци. Најпотреснија у њој је прича „Лептир на вешалици“ у којој евоцира успомену из раног детињства. Учитељица која је фанатично привржена фашизму окачиће на куку Пахорову школску другарицу, десетогодишњу Јулку, кажњавајући је зато што је говорила словеначки.

„Али све очи су упрте у Јулку. Као да ће дечји дланови испливати из очију и сваког тренутка као голубља крила подићи њено тело и умањити му бол. Јулкине очи баршунасте су и влажно меке. Стопала јој не додирују под. Са ружичастим тракама које јој повезују кике личи на лептира отворених крила који је ухваћен на удици“, сећа се Пахор.

Фашистички прогони

Након основне школе Пахор уписује римокатоличку гимназију у Копру. Завршиће је 1935, а затим уписати студије теологије. И те године ће обележити насиље.

Најстрашнији чин је био напад фашиста на словеначког хоровођу Лојзета Братужа, Пахоровог познаника. Након мисе у Горици, у фебруару 1937, Братужа киднапује фашистичка руља. Усмртиће га након дуготрајног мучења тако што ће га натерати да попије велику количину моторног уља.

Управо ће у Трсту Мусолини 18. септембра 1938, пред више од 100.000 људи на централном градском тргу, прокламовати доношење расних закона који ће отворити пут прогону јеврејске заједнице.

Пахор је ужаснут. Како ће касније записати, искуства из младости ће од њега створити непоколебљивог борца против сваког облика тоталитаризма који изопачује људску природу. Због подршке доброг дела црквеног клера фашистичком лудилу, Пахор ће изгубити и веру. Некадашњи студент теологије постаје пантеиста, како је говорио, што ће остати до краја живота.

Ипак, борбености му не недостаје. Пред само избијање рата повезује се са припадницима словеначке антифашистичке организације ТИГР (акроним од имена покрајина и градова: Трст, Истра, Горица и Ријека). Чланство ове организације, основане 1927, чинила је највећим делом словеначка омладина која је покушавала да се супротстави фашизму. Добар део њених припадника били су интелектуалци, а сасвим сигурно је најзнаменитији био писац Владимир Бартол.

Нису презали од насилних препада на италијанске војне снаге, чланове фашистичке партије и државне службенике. Извршили су неколико бомбашких напада, а били су повезани са британским и југословенским обавештајним службама. За фашисте су били терористичка организација против које је спроведен низ акција.

Чланови ТИГР-а ће током рата бити истакнути борци у партизанским јединицама, а добар део њих ће обављати обавештајну делатност у мрежи Владимира Ваухника.

Иако Пахор не учествује у оружаним нападима, он се бори на свој начин. Изучава књижевни словеначки језик, пише доцније на њему и објављује прве радове под псеудонимом Јожко Аброжич.

Илегалац у Трсту 

Пахор је 1940. мобилисан у италијанску војску и послат је на афрички фронт, у Либију. Додир са потпуно новим светом описаће у књизи Nomadi brez oaze (Номади без оазе) у којој даје слику сусрета два света – Европљана, и то најчешће Словенаца и истарских Хрвата, са Африканцима. Гадећи се фашистичког ниподаштавања афричких народа, Пахор покушава да схвати њихов начин живота, иако му он најчешће измиче. У Бенгазију похађа студије на факултету који су Италијани отворили.

Следеће године га војне власти враћају у Италију. Као студент италијанске књижевности бива одређен за преводиоца. Службоваће у Ломбардији у војном логору у близини језера Гарда, у комe су били смештени заробљени официри Краљевине Југославије. Упоредо ће наставити студије књижевности на Универзитету у Падови.

Слом италијанског фашизма Пахора ће затећи у Падови. Одлучује да се врати у Трст. Тамо ће нaћи потпуно промењену ситуацију. Након пада Мусолинија, Немци формирају Оперативну зону Јадранско приморје са седиштем у Трсту, којом управљају Одило Глобочник и Фридрих Рајнер. Глобочник је у Трст дошао из Пољске, где је створио логоре смрти. Иста ствар се понавља и у Трсту. Са својим одредом убица отвара концентрациони логор у некадашњој пиринчани – Ризиера ди Сан Саба.

Он у Трсту спроводи терор који својом суровошћу превазилази чак и две деценије претходне фашистичке страховладе. Готово цела јеврејска тршћанска заједница је уништена у логорима смрти, а свака врста отпора, поготово мањинског становништва, бестијално се кажњава.

Тих месеци ће Трст сведочити јавним погубљењима, вешањима на улицама и у зградама, али и незамисливим убиствима и злостављањима у Ризиери ди Сан Саба.

У јесен 1943. Пахор се прикључује тршћанским партизанским илегалцима. Ипак, његов илегални рад не траје ни неколико месеци. Илегална мрежа је растурена, највероватније услед дојава словеначких колаборациониста. Пахора су они и ухапсили у јануару 1944. и заједно са 300 словеначких антифашиста транспортовали у немачки логор.

У логорима смрти

Спроведен је у Дахау 29. фебруара 1944. У њему ће провести неколико месеци, а затим је пребачен у концентрациони логор Нацвејлер-Штругтоф на територији окупиране Француске. У њему су поред Јевреја највећим делом били заточени побуњеници из окупираних области. У том логору документовано је 4.341 погубљење.

У септембру 1944, након искрцавања савезника у Нормандији и отварања западног фронта, преживели логораши, међу којима је и Пахор, бивају опет транспортовани у Дахау. У јануару 1945. Пахора ће  нацисти преселити у логор Дора у месту Харцунген. Из њега је у априлу, опет због савезничког напредовања, пребачен у логор Берген-Белзен. Логор ће ослободити Британци 15. априла 1945. године.

 Новинар Ричард Димблеби, који је био у пратњи британских војника који су први ушли у Берген-Белзен, тај дан описује:

„Овде на неколико хектара земље леже мртви људи и они који су на самрти. Не можете их разликовати. Живи леже главом окренутом према лешевима, а око њих се креће страшна, сабласна поворка живих мртваца, људи без циља и наде, који немају шта друго да раде, који вам се не могу склонити са пута, који не могу погледати страховите призоре око себе... Овај дан у Берген-Белзену је најстрашнији дан у мом животу.“

Пахор ће више од годину дана боравка у најстрашнијим логорима смрти преживети пре свега због познавања неколико језика. Као тумач немачким војницима, присуствоваће незамисливим злочинима и хиљадама смрти. Своје преживљавање у Дахауу дугује словеначком логорашу који га је убацио на списак болничара. У Некрополи, делу у комe је дао приказ свог логорског искуства, Пахор је написао:

„Словеначки човек који је у Дахауу на списак нових болничара ставио и моје име покушао је да спасе неког ко би, тако му се чинило, свом роду могао бити од користи. Не знам ко је он био, али сам се, колико сам могао, трудио да радим тако да он не буде разочаран, а ако више не живи, да не буде разочаран његов пепео.“

Управо ће ово Пахорово дело због изузетне исповедне документарности, али и дубоко хуманистичког погледа, иако тај поглед непрестано бива помућен силином нацистичке бестијалности, по многима постати, заједно са књигом Зар је то човек Прима Левија, темељно књижевно дело о Холокаусту. Некропола је преведена на 20 светских језика, међу којима је и српски.

Након рата

Због изузетно лошег здравственог стања, одмах по ослобођењу логора пребачен је у санаторијум у Француској, где ће се опорављати више од годину и по дана. Вратиће се у Трст у новембру 1946, у месецима велике кризе. Наставиће студије у Падови и докторирати 1947.

У време „Тршћанске кризе“, због оштрог противљења да се Трст припоји послератној италијанској републици, годинама неће моћи да пронађе посао у италијанским школама. Издржава се као слободни уметник, пишући за новине.

Тек 1953. године добија први посао, да би наредне две деценије радио као професор италијанске књижевности у тршћанским школама.

Године 1952. ступа у брак са Радославом Премрл. Њен брат Јанко Премрл био је један од најистакнутијих словеначких партизана, погинуо је у борбама 1943, а већ на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу проглашен је за народног хероја. И Радослава је провела четири године у партизанима, а након рата је била истакнута културна радница. Написала је мемоарску књигу Мој брат Јанко, у којој је поред братовљеве судбине представила и страдање сестре Божене, коју су четници убили 1945. током повлачења из Југославије. У браку са Пахором добила је двоје деце.

Пензионисан је почетком седамдесетих. Поред многих рекорда које је у животу поставио, Пахор је био и један од оних који су имали најдужи пензионерски стаж у Италији. У пензији је провео пола века.

Током деценија путује и обилази бројне европске градове, међу којима је и Сарајево. Пахор предузима ово путовање дивећи се стваралаштву Иве Андрића, па одлазак у овај град за њега представља начин да на извору пишчевог стваралаштва додатно спозна његову основу. И касније ће Пахор о Андрићу говорити као о једном од највећих европских писаца двадесетог века, посебно ценећи његово рано супротстављање фашизму, још од почетка двадесетих.

Сукоб са југословенском влашћу

Прве трзавице између Пахора и нове југословенске власти почињу одмах након рата. Иако је од повратка у Трст некадашњи илегалац и логораш ангажован у новинама и организацијама блиским Комунистичкој партији Југославије, Пахор се све више удаљава од ње услед ригидног партијског стаљинизма који партија спроводи у послератним годинама. Удаљавање ће постати још веће након раскида Стаљина и Тита 1948. Италијанска комунистичка партија тада фанатично стаје на Стаљинову страну, док словеначка тршћанска остаје на Титовој. Пахор се удаљава и од једне и друге стране, приближавајући се социјалдемократама.

Коначни разлаз Пахора и југословенских власти стиже 1951. година, након случаја писца Едварда Коцбека, кога комунисти стављају у кућни притвор и забрањују му објављивање књига и јавне наступе. Овај словеначки и југословенски књижевник био је један од оснивача Освободилне фронте, партизански борац и истакнути послератни политичар. Ипак, због његовог противљења партијској ригидности, али и покретања тада забрањених тема у књизи Страх и храброст, Коцбек педесетих година постаје вероватно најзначајнији словеначки дисидент. Његова својеврсна политичка изолација потрајаће десетак година, након чега му је поново дозвољено да објављује. 

Делом због личног пријатељства, делом због идентичних ставова, Пахор стаје на Коцбекову страну, прекидајући све односе са Комунистичком партијом Југославије.

Пахор шездесетих покушава да нађе средњи политички пут. Томе ће највише послужити оснивање часописа Залив 1965. године, који ће уређивати све до 1990. године. Током година излажења, Залив постаје важна платформа за различите идеолошке гласове, поготово словеначке. Крајем шездесетих Пахор у Италији оснива политичку партију Словеначка левица која баштини социјалдемократска политичка начела. Касније ће из ове странке израсти Словеначка заједница, најзначајнија мањинска словеначка странка у Италији. Борис Пахор ће бити њен почасни председник све до смрти.

Године 1975. Пахор у Трсту објављује разговоре са Коцбеком у којима је, поред бројних тада непријатних питања, поменуто и послератно ликвидирање политичких противника без суђења. Сам Пахор, који је био жртва словеначких колаборациониста, начелно устаје против вансудских ликвидација оних људи због којих је био заточен у нацистичким логорима смрти.

Реакција југословенских власти овога пута је драстична. Коцбек је мета оркестриране медијске кампање, а тек после протеста светске јавности, у којима је најгласнији био нобеловац Хајнрих Бел, власт одустаје од судског поступка против њега. Ипак, Пахор ће платити цену. У Југославији му је од тада забрањено штампање његових књига, баш као и улазак у земљу.

Тако ће југословенска културна јавност остати без његових дела. То је највидљивије у српском случају. Сем Виле на језеру, објављене 1958. у преводу Роксанде Његуш, ниједно његово друго дело није преведено на српски све до почетка двехиљадитих, када излази превод Некрополе. То су засад и једина два превода Пахорових књига на српски језик.

Деведесете

Иако је осамдесетих показивао велику резерву према идеји осамостаљења Словеније, првенствено страхујући од успона националистичке деснице, Пахор почетком деведесетих подржава независну Словенију.

До тада познат и читан највећим делом у словеначкој тршћанској заједници, Пахор је у независној Словенији устоличен као бард словеначке књижевности. Добар део његових дела се тада први пут објављује у Словенији, а он добија низ признања, међу којима је и Прешернова награда и улазак у Словеначку академију наука и уметности. Од почетка деведесетих па све до смрти 2022, у словеначкој јавности се сматра за најзначајнијег домаћег савременог писца, и неколико пута је предлаган за Нобелову награду.

Ипак, Пахору не недостаје критичности ни у тим годинама. Крајње иронично, човек који је некада био противник југословенског комунизма сада почиње да брани његово наслеђе, борећи се против успона деснице, а посебно критикујући изједначавање фашизма и комунизма. Због тога ће одбити награду од градоначелника Трста, као и титулу почасног грађанина Љубљане.

Пахор ће се посебно обрушити на словеначко и италијанско руководство 2013. године због сличних ставова изнетих по питању изједначавања комунизма и фашизма. Друга страна му није остала дужна. Tрпео је нападе од стране крајње италијанске деснице, поготово профашиста, а није мањкало ни напада словеначке екстремне деснице.

До смрти је остао непоколебљиви борац за социјалну правду, критикујући данашњи капитализам као дубоко неправедан и антихуманистички. У једном интервју је рекао:

„Kапитал је тај који данас има моћ. Данас је либерализам да свако може рећи шта год хоће, али није либерализам у смислу Француске револуције да се човек развија у слободном друштву... Данас је све зависно од банака. Живимо у слободи, али због банака и њиховог капитала имамо људе без посла. Слободни смо и сиромашни.“

Желећи да подигне видљивост мањинске словеначке заједнице у Италији, Пахор се неколико пута кандидовао на изборима испред своје странке Словеначка заједница, последњи пут 2018, у 104. години живота, поставши тако најстарији кандидат у историји италијанских политичких избора.

Славни стогодишњак

Међународну славу добија почетком двехиљадитих, када је већ прешао осамдесету годину живота. После превода Некрополе на енглески и француски и изузетних критика, књига се преводи на мноштво светских језика, међу којима је и српски. Следе преводи и других Пахорових дела, а за њима бројна признања. Добија француску Легију части, највеће аустријско одликовање Крст части за науку и уметност, Тишлерову награду…

Опет иронично, тек 2008. објављује се прво издање Некрополе на италијанском језику, иако је она оригинално објављена 1967. на словеначком. Књига добија бројне награде, а медији је проглашавају за књижевно издање деценије у Италији.

Те године даје велики интервју за италијанску телевизију RAI у коме покреће питање страдање словеначке заједнице под фашизмом. Разговор изазива велику пажњу, поготово у Трсту, најпре зато што се ова непријатна историјска епизода тамо деценијама скривала.

Пахор не посустаје. На 95. рођендан, 2008. године, објављује мемоарску прозу Моја сува места (Moje suvote), у којој пише о местима на којима је током свог века спавао. Након тога ће објавити још неколико књига. Последњу, о Едварду Коцбеку, објавио је 2018, у 105. години живота, постајући тако најстарији писац који је објавио књигу у историји Европе. Био је и најстарији преживели заточеник нацистичких логора, али и најдуговечнији човек у северном делу Италије.

Град Љубљана му је још за живота, 2017. године, подигла споменик у парку Тиволи, рад вајара Мирсада Бегића. Пошто се у непосредној близини Пахоровог налази се и споменик Едварду Коцбеку, тиме је обележено и њихово велико пријатељство.

Његова невероватна виталност постала је међународно позната. Стогодишњи Пахор постаје медијска звезда, глас разума у свету који поново срља у лудило. Би-Би-Си 2019. године о њему снима велики документарац насловљен „Човек који је превише видео“.

На стогодишњицу паљења Народног дома, 13. јула 2020. Пахор је у средишту церемоније којом се овај догађај у Италији обележио. Италијанска држава Словенцима је тада вратила у власништво зграду Народног дома, а на свечаности примопредаје Борис Пахор је био главна звезда. Словеначки и италијански председник му у тршћанском Народном дому уручују највеће италијанско и словеначко признање: Витез Великог крста Републике Италије и Орден за изузетне заслуге Републике Словеније. Тако је, симболично, након сто година исправљена једна велика историјска неправда у присуству њеног јединог живог сведока.

Неколико месеци пред смрт, у великом интервјуу који је дао листу „Коријере дела сера“, говорио је о свом животу, успоменама, Српкињи Вери пореклом из Босне и Херцеговини која му је била неговатељица годинама. „Имам 108 година, али их не осећам“, рекао је тада. „Слеп сам и слух ми слаби, али виталност не.“ Секс је, говорио је, имао до 85. године, а „након тога остају нежности“.  Причао је и о плановима за путовања чим прође пандемија коронавируса.

Није их доживео. Преминуо је 30. маја 2022. у Трсту, три месеца пре него што би напунио 109. годину.

Посвећујући свој живот и стваралаштво борби против тоталитаризма, увек стајући на страну потлачених, и то без обзира на цену коју ће за то платити, Борис Пахор је постао сведок једног мучног века, али и симбол отпора његовим највећим лудилима. Сам је то најбоље изразио у Некрополи:

„И у стварности је поред љубави, која је недвосмислено прва, племенити отпор против неправедне стварности највише што можемо дати као допринос ослобођењу човечјег достојанства.“