Меморијализација жртава ратних злочина: Копање по ранама или (не)поштовање убијених?

Већ другу годину заредом музички фестивал Санремо 10. фебруара прекидa музички програм, а онда водитељ Амадеус прича тужну причу о фоjбама, крашким јамама у Далмацији и Истри у које су југословенски партизани бацали Италијане.

Прошле године је читао одломке из књиге о девојчици Егеи Хафнер, која је имала пет година када је избегла из Пуле. Ове године је тужан говор о „најтрагичнијем догађају наше историје“ пропратио песмом „1947“ чувеног шансоњера Серђа Ендрига, такође избеглице из Пуле. (Узгред, Ендриго, рођен 1933, избегао је из Пуле 1947, да би касније постао члан Комунистичке партије Италије. Године 1970. је с песмом „Куд плови овај брод“ учествовао на Сплитском фестивалу и био је велики пријатељ Арсена Дедића.)

У Италији је пре двадесет година 10. фебруар установљен као Дан сећања на протеривање Италијана из Далмације и Истре и жртве фојби. Наратив и иконографија овог, рекли би, некрополитичког датума, личе на наше сличне приче, уз јединствено италијански додатак музике. Ипак, не можемо ни да замислимо да се било који музички фестивал у бившој Југославији прекине тужним подсећањем на „наше“ жртве и „њихове“ злочине. (На пример, да се Фестивал у Будви или Сплиту прекине подсећањем на злочине које су италијанске јединице починиле у Црној Гори или Далмацији)

Све друго смо кушали и искушали. Одмах по проглашењу Дана сећања, Италијани су снимили ТВ мини серију „Срце у јами“ (Il Cuore nel Pozzo) у којој игра и Драган Бјелогрлић. Нећете се изненадити што су јунаци овог филма деца које беже од партизанских злочинаца. Неки од најбољих филмова о ратним страдањима описују патње деце, од „Ивановог детињства“ и „Иди и гледај“, преко наших филмова „Не окрећи се, сине“ и „Козара“ до „Шауловог сина“, где се, додуше мртви син појављује само као мотив за узалудно очево трагање.

Сцена из „Козаре“ са бебом и Батом Живојиновићем у земуници једна је од најстрашнијих ратних сцена, упоредивих само са белоруским „Иди и гледај“. Али и неки од најгорих филмова баве се страдањем деце. Нажалост, ту су и неки новији српски филмови, који су упропастили ту тему. 

Мануфактура злочина

Иконографија и сценографија места жртвовања је такође слична са обе стране Јадрана. Италијани су назив крашких јама „фојбе“ ставили у назив свог Дана сећања. Централна комеморација на жртве се одвија код јаме Базовица, у околини Трста. Ове године је тамо била и премијерка Ђорђа Мелони.

У стварности, више је Италијана страдало у затворима и логорима, или током депортација, него у јамама. Али историјски наративи дају предност драматичним сценским елементима. Рецимо, у југословенским вишеструким грађанским ратовима много више људи, чак и цивила, страдало је од метка него од каме. Што је и логично, јер је клање човека и психички и логистички захтевна операција. Ипак, клање има у себи нешто лично и обредно, па су се понекад и саме усташе сликале како кољу Србе.

Како рече Јерговић у роману „Отац“, усташки злочини су били мануфактурни, а не индустријски, као нацистички. Зато је, на срећу Срба, број жртава мањи него што се раније мислило, али је зато усташки злочин суровији, личнији и емотивнији, а не бирократски хладан, као у нацистичким логорима смрти. Клање је свакако застрашујуће и грозно, како за савременике, тако и за потомке, који ће ратно страдање гледати у уметничким делима.

Политичка (зло)употреба жртава

Нисам намеран да набрајам и анализирам начине убијања у Другом светском рату. Гидеон Грајф је у својој књизи-плагијату коју је наша држава прескупо платила, набројао више десетина начина за убијање јасеновачких жртава. То поглавље је вероватно једини веродостојан и оригиналан део те књиге. Овде каним да размотрим неколико случајева политичке (зло)употребе жртава. Па и оних који се ископавају из некаквих географски постојећих јама испуњених жртвама и крвљу, али и страшном историјском симболиком.

Ископавање жртава понекад има снажнију политичку поруку од њиховог убијања и закопавања. Изгледа да је у питању модерна појава. Наши преци нису показивали неко страхопоштовање према масовним жртвама, сем када су у питању мошти светитеља и кости великих јунака. Као и у историографији, сећање се сводило на велике појединце, ратнике, државнике, духовнике, пре свега мушкарце. Изгинули цивили из редова „обичног народа“ били су помињани у фуснотама текстова о великанима. Тек данас, у књигама Бранка Бешлина, Жарка Димића и осталих историчара, видимо, на пример, колико је рат 1848/1849. године био један масакр цивила. На пример, разарање Новог Сада у том рату процентуално превазилази разарања градова из ратова 20. века, али то дуго није привлачило пажњу, јер су гинули „мали људи“.

Краљевина СХС/Југославија није придавала много пажње цивилним жртвама Великог рата. Логори, који су у овом рату у Европи по свој прилици основани за Србе и Русе, нису често спомињани. Организована је једна велика акција ископавања цивилних жртава бугарског терора у Топличком устанку.

За разлику од српских војничких жртава, које су већином побројане у списку Врховне команде (овај списак је дигитално доступан), нико никада није избројао цивилне жртве. Војних жртава је било око 400.000, а нико не зна како се дошло до бројке од милион и четврт са којом смо изашли на Париску мировну конференцију. Вероватно се рачунао демографски, а не стварни губитак.

Сврха овог увећања жртава је можда била жеља да се добије повољнија ратна одштета, јер је уништена Србија добила много мање од не много начете Белгије. Да је страдала скоро трећина народа, како смо учили до сада, не би број становника централне Србије претекао онај предратни већ у петој послератној години. Не постоји земља у историји где је стопа раста становника пет или више процената годишње. Неки истраживачи тврде да је тај пораст последица усељавања из западних крајева. Нигде се у Србији, сем Београда, не виде бројни усељеници из других крајева.

Веровали или не, једно од првих истраживања о конкретним људским жртвама у Првом светском рату, именом и презименом, на примеру неколико округа западне Србије, објавио је Владимир Кривошејев, тек ПРОШЛЕ године, у часопису „Историја 20. века“. Те спискове је направио на основу црквених књига умрлих. Сада је ред да се тај метод Владе Кривошејева примени и на друге крајеве Србије. 

Занимљиво, прича о претераним жртвама у Првом светском рату је оживела осамдесетих година, са успоном наратива о њиховој узалудности. По том гледању, Србија је жртвовала трећину народа за Југославију, која није била вредна толиког страдања. Као и свако друго једнострано посматрање прошлости, овакво мишљење занемарује чињеницу да Србија није ушла у рат да створи Југославију, него да одбрани своје постојање. Стварање Југославије је неочекивани бонус, који је постао могућ тек од пролећа 1918. године. 

Комеморизација жртава

Слична ствар са запостављањем цивилних жртава се поновила и када је реч о Другом светском рату, уз једну додатну отежавајућу околност. За разлику од Првог светског рата, већина жртава у Другом светском рату је пала у вишеструком грађанском рату, највише током затирања Срба у НДХ. Комунисти су решили да граде нови наратив о заједничкој борби свих народа и народности (сем Мађара, Немаца и Италијана). Сви ти народи су се борили против окупатора, осим малобројних издајника. Зато у филму „Валтер брани Сарајево“ нема усташа. Зато су скоро сви рани споменици НОБ посвећени „борцима и народу“ који су страдали од руке „окупатора и њихових сарадника“ који најчешће нису појединачно поменути.

Као и у целом свету, цивилне жртве су у другом плану. Споменици на Новом гробљу хиљадама жртава бомбардовања 1941. и 1944. године, скоро су неприметни у односу на борачке споменике. Изузетак је споменик у Шумарицама. Тек касније ће се бити израђени споменици страдању народа, као што су они на Козари и у Јасеновцу, жртвама рације у јужној Бачкој, или обешенима на Теразијама.

Али и то је светска појава. Сам Израел није много инсистирао на меморизацији Холокауста у првим деценијама постојања државе. Јевреји су хтели да створе земљу будућности, засновану на новим победама, а не на покорном страдању. Тако је било и другде.

Мухарем Баздуљ је на овом порталу написао изврстан чланак о томе како је телевизијска серија „Холокауст“ изменила свест Немаца седамдесетих година. Временом ће прича о Холокаусту постати централна тема светског поимања Другог  светског рата, посебно у медијима.

Холокауст је у сећању истиснуо остала страдања. Страдање Белоруса је у процентима било слично страдању Јевреја, али на то нико није обратио пажњу.

Што се страдања Украјинаца тиче, сада се више истиче Холодомор, када су у време Стаљинове колективизације од глади умирали украјински сељаци, него геноцидна политика нациста. 

Копање по ранама

Али да се вратим на ископавање жртава као копање по историјским ранама. Оно је ретко кад лишено неке задње политичке намере. Прво велико такво ископавање организовали су Немци 1943. године у Катинској шуми. Након што су убили милионе Пољака, Јевреје да и не помињемо, нацисти су овим ископавањем жртава НКВД-а хтели да покажу како су Совјети прави непријатељи Пољака.

Катински масакр је био глуп и непотребан, као скоро све што су радиле НКВД, ГПУ и остале совјетске тајне полиције. Ипак, немачки пропагандни маневар је надживео нацизам. И данас многи људи који изједначавају леви и десни тоталитаризам, спомињу Катин наспрам логора смрти. А хиљаде су хиљаде, а милиони су милиони. Милан Грба је написао рад по коме је главни разлог за стрељање лекара, писца и десничара Светислава Стефановића 1944. године било Стефановићево учешће у међународној експертској групи коју су у Катин довели Немци.

У Југославији је направљен покушај да се попишу жртве Другог светског рата 1964. године. Опет је изгледа било покренуто питање ратне одштете, али је СР Немачка инсистирала да се тачно попишу жртве и ко их је побио. Пошто је број испао много мањи од званичних 1,7 милиона, попис је прекинут. Тада је дошло да разиласка Крлеже и Добрице Ћосића јер је Крлежа једва дочекао да оптужи Србе како уцењују Хрвате са српским жртвама у НДХ.

Као и увек, шири контекст олакшава недоумице као што је број јасеновачких жртава. Чак и бројка коју као најмању наводе релевантне институције (84-130.000) чини Јасеновац највећим логором смрти западно од Пољске, већим од Дахауа, Бухенвалда, а вероватно и Маутхаузена. Не треба заборавити да је у НДХ било око 1,9 милиона Срба. Неколико стотина хиљада је избегло, скоро половину су заштитили Италијани, који су од септембра 1941. године избацили усташе са територија под њиховом контролом. Зато је затворено Јадовно, које је по дневном убијању надмашивало Јасеновац.

Од јуна те прве ратне године пламти устанак у већини српских крајева што је додатно отежало усташки убилачки посао. Знамо колико су се нацисти намучили да убију 1,1 милион Јевреја у Аушвицу уз сву њихову силу и организацију. Из тог поређења је јасно да усташе, који су били олош и у организационом смислу, нису могли да побију 700 хиљада Срба у Јасеновцу. Уосталом, убијали су и на кућном прагу и по споменутим јамама, које је овековечио Иван Горан Ковачић у свом спеву. 

Достојанство жртава

И Срби су имали своја отварања јама и вађење лобања и костура. Али, читава та акција је била театрална и лишена правих сазнања. Ни тада није начињен озбиљни покушај да се жртве попишу. Националистима су жртве битне као безоблична маса, као оправдање за став „крв тражи крв“.

Сасвим оправдано жаловање за огромним српским жртвама у Поткозарју и Подрињу током Другог светског рата, понекад је коришћено као оправдање за наше злочине у Томашици, Козарцу или Сребреници.

Бошњаци од трагедије у Сребреници праве основу свог идентитета и прећутно одговорност за тај непојамни злочин приписују читавом српском народу. А видели смо како су Срби сами себе укопали када су политику засновали на култу жртве и освети.

То није особено само за наше људе. Израелска држава сваку критику својих злодела над Палестинцима напада као призивање Холокауста. Зато данас Немачка не сме да писне против Израела, јер ће због своје прошлости одмах бити оптужена за антисемитизам.

Треба ли онда затрпати костуре, као што су то радили комунисти? Из кримића знамо да се костури кад-тад негде појаве. Можда би требало вратити достојанство жртвама. Покушати их пописати као људе, а не гомилу лобања. Исто тако, означити и казнити злочинце, а не читаве народе.

На крају, какве последице има то италијанско необично мешање јама и шлагера? Знајући италијански менталитет, можемо бити уверени да ће победити шлагери и весело расположење.