Прича о шаховском рату у земљи дугог гостопримства и кратког сећања: Легендарни београдски меч Спаског против Корчноја

На овогодишњем Фестивалу ауторског филма приказана је и дигитално рестаурисана копија ремек-дела Андреја Тарковског „Носталгија“. Велика дворана Дома синдиката била је испуњена до последњег места, а филм који је велики руски уметник снимио током година егзила проведених у Италији тог новембарског недељног послеподнева у Београду гледало је и много његових сународника пристиглих из Русије током емиграционог таласа изазваног ратом у Украјини.

А пре скоро педесет година, у тој истој дворани су пред препуним гледалиштем ратовали шаховски велемајстори Виктор Корчној и Борис Спаски. Двојица Лењинграђана одиграли су меч који у историји древне мисаоне игре неће остати упамћен по бриљантним шаховским потезима већ због свега онога што се дешавало ван терена.

Осамнаест партија које су Корчној и Спаски одиграли у том финалном мечу кандидата за првака света свакодневно су „у реалном времену“ анализирали и коментарисали многи шаховски велемајстори и други врсни познаваоци игре на шездесет и четири поља. О потезима које су Виктор Љвович и Борис Васиљевич заједно са својим секундантским тимовима повлачили на шаховској табли али и мимо ње писали су, између осталих, Брана Црнчевић, Милунка Лазаревић, Мирослав Радојчић и Бранислав Ракић. Последња двојица су своје утиске и запажања потом објавили и у засебним књигама. Новинска репортажа Мирослава Радојчића „Двобој смелих и гордих“ штампана је у „Политикиној“ специјалној брошури заједно са детаљним шаховским анализама Светозара Глигорића. Књигу новинара „Политике експрес“ Бранислава Ракића „Како су ратовали“ објавио је БИГЗ у чувеној џепној едицији, у тиражу од двадесет хиљада примерака.

Радојчић извештај пише репортерским интензитетом са којим је обавештавао јавност о убиству Џона Кенедија, али сада претежно усредсређен на унутрашње борбе и сумње са којима су се суочавала оба актера шаховског двобоја. Ракић пак настоји да пружи што више информација на основу којих би се могла реконструисати детаљна сатница бурних догађаја који су узбуркали навијачке страсти у граду у коме се у то време одвијао састанак КЕБС-а, а Мате Парлов се припремао за историјски меч са Мигелом Ангелом Куељом, у ком ће 7. јануара 1978. незаборавним нокаутом освојити титулу светског шампиона у боксу.

Корчној и Спаски нису се борили у рингу, већ на шаховској табли, али је драматичност њиховог меча у себи имала све што имају старе добре холивудске мелодраме. Београд, опет, овој причи пуној обрта није обезбедио само веродостојан декор, већ је својом јединственом атмосфером отворености учинио да се све ипак заврши спортски и у најбољем реду.

Келнери у најшаховскијој земљи на свету

А у то време Југославија је већ увелико била расадник шаховских талената. У нашој земљи одржавано је мноштво међународних турнира, међу којима је најпознатији, и по рејтингу учесника раван тениским гренд слемовима, игран у босанскохерцеговачком градићу Бугојну. Од ослобођења до распада земље у Југославији су одржане и четири шаховске олимпијаде, али је највећу пажњу не само љубитеља шаха већ и најшире јавности ипак изазвао финални меч кандидата за изазивача првака света, који је од новембра 1977. до јануара 1978. године одигран у Београду.

Корчној и Спаски су право да се боре за место изазивача тадашњег актуелног светског првака Анатолија Карпова стекли након што су у претходним рундама победили све своје противнике. Победа у Београду доносила је не само меч за титулу већ и новац који је, захваљујући неукротивом шаховском одметнику Бобију Фишеру, постао незаобилазан фактор у бирању места где ће се и под којим условима играти овакви мечеви.

Наградни фонд обезбедио је београдски двонедељеник „Дуга“, коју је издавао и у својој штампарији штампао Београдски издавачко-графички завод. На првој прес-конференцији по доласку у Београд, Спаски је рекао да је Југославија била Корчнојев предлог, са којим се он без двоумљења одмах сложио.

Организатори су обојици понудили смештај у луксузним вилама на Дедињу, али је Корчној инсистирао да одседне у „Метрополу“. А светски првак из 1969. Борис Спаски је за своју базу изабрао хотел „Ексцелзиор“, у који је са супругом Марином допутовао колима из Француске, петог новембра, око поноћи.

У хотелу су Спаског дочекали представници организатора и хотелско особље, спремно да сем навијачке подршке славном госту испуни све жеље. 

„Изгледао је прилично уморан“, извештава Бранислав Ракић, „али се убрзо разведрио, мада је пио само чај. Јер, негде око један час после поноћи, њему и његовој супрузи је пришао виолиниста из дуа који свира у ресторану и 'на уво' им засвирао руске романсе.“

Друштво се разишло тек око три сата после поноћи, а Спаски је већ у осам отишао на аеродром, да дочека свога секунданта Бондаревског, који је у Београд долазио из Москве.

Наредних неколико дана Спаски и Бондаревски готово да нису излазили из хотела. Запослени у „Ексцелзиору“ су се трудили да им обезбеде мир и тишину, али конобари нису знали како да изађу на крај са људима „који купују старо гвожђе и друге старудије, па то исувише громко узвикују“.

Спаски се интересовао за могућност да редовно игра тенис, па је замолио организаторе да му пронађу сталног партнера. „Није искључено“, приметио је Ракић, „да ће му партнер повремено бити наш велемајстор Глигорић, који је такође велики љубитељ 'белог спорта'“. На конференцији за штампу, одржаној 11. новембра, Спаски је изјавио да тенис игра „лоше, али неуморно“.

Дан раније из Швајцарске је стигла вест да је његов противник доживео саобраћајну несрећу у којој је повредио руку, али да то ипак неће утицати на почетак меча.

Корчној је у Београд стигао летом из Цириха 12. новембра, у друштву своје секретарице и секунданта Кина, а на аеродрому га је, сем новинара и организатора, дочекао и други секундант Стин, који је нешто раније тог истог дана стигао из Лондона. Корчнојева десна рука била је „уфалчована“, а лева завијена до половине шаке, док су му се на темену јасно оцртавале велике расекотине.

У Београд је допутовао и светски првак из 1935. године, холандски велемајстор Макс Еве, који је био председник Светске шаховске федерације. Стигли су и бројни извештачи, међу којима и велемајстор Мигел Најдорф, који ће о мечу писати за аргентински „Кларин“. Најдорф је био Пољак кога је, попут писца Витолда Гомбровича, почетак немачког напада на Пољску затекао у Аргентини, где је и остао. Разговарајући за „Дугу“ са шахисткињом Милунком Лазаревић, Најдорф је између осталог рекао да је Југославија „најшаховскија земља на свету“.

Да је то заиста тако, показала је и анкета објављена у „Дуги“ пред сам почетак меча. На питање ко ће победити одговоре су давали југословенски шаховски велемајстори, али и „радни људи и грађани“. „Струка“ је углавном предвиђала Корчнојеву победу, док су одговори „кибицера“ били кудикамо довитљивији.

Драмски писац Вељко Радовић је рекао како не жели и не може да процењује изгледе Спаског и Корчноја. „Оно што тај меч чини посебним“, додао је, „можда је и околност што је домовина тих двају 'апатрида' моментано сведена на 'ограничени' простор шаховске табле.“

А Радослав Станивук, саобраћајни милиционер на Теразијама, имао је да изјави следеће:

„Ово је велики потез 'Дуге'. Ко први изгуби партију, изгубио је меч. Плашим се да би то могао бити Спаски.“

Званична церемонија отварања одржана је у великој дворани Дома синдиката у уторак 15. новембра. Тада је требало да се одигра и прва партија, али је почетак померен прво због повређене Корчнојеве руке, а потом јер је Спаског, без трунке метафоричности, наједном заболело уво.

Публику су прво поздравили домаћи спортски и државни функционери, а потом је говорио доктор Макс Еве. Затим су на бину изашли Корчној и Спаски, па се приступило жребању које ће одредити ко ће од њих двојице у првој партији водити беле фигуре.

Ракић пише како су се на сцени „тим поводом појавила два келнера: један у белом а други у црном сакоу, који су у рукама држали голубове (белог и црног) прекривене црним марамама“.

Спаски је пришао келнеру са белим сакоом и открио црног голуба, што је значило да ће први потез, шест дана касније, повући Виктор Корчној.

Договорено је да се редовне партије играју понедељком, средом и петком. Прекинуте партије настављаће се уторком, четвртком и суботом, док је недеља „потпуно слободан дан“.  Редовне партије играће се од 16 до 21 час у великој дворани Дома синдиката, док ће се наставци играти у малој сали од 16 до 22. Партије ће се играти на табли и са фигурама које су употребљаване и на шаховској олимпијади у Скопљу.

Одређена је и цена карата. Боља места у великој дворани коштала су 40 динара, а она лошија 30, али се са јефтинијим картама могло ући и у малу салу.

„Неко је морао да изгуби“

„Кад је у уторак, 15. новембра 1977. године, лепом пригодном академијом, уз учешће многих угледник званица и уз поздравни говор председника Светске шаховске федерације др Макса Евеа, завршена церемонија отварања, била је она и једини тренутак који је имао ореол нечег свечаног у шаховском мечу између Бориса Спаског и Виктора Корчноја. Све остало, и пре и после, било је као што се и очекивало – љуто ратовање. Па ипак, ни ти који су, с обзиром на карактер и стил двојице великих мајстора, били сигурни да ће тако и бити, нису могли ни сањати какву ће силину и жестину тај шаховски бој имати. И на малом коцкастом ратишту, и подаље од њега.“

Мирослав Радојчић је могао овако да бриљира јер је репортажу писао када је све већ било готово. И Брана Црнчевић је сачекао крај меча пре него што је у „Дуги“ изнео своје утиске у тексту „Неко је морао да изгуби“:

„Усамљеност не чини људе срећним, она их понекад лишава неопходног самопоуздања. Драма у Дому синдиката најављена је већ званичним прес-конференцијама које су, прво Борис Васиљевић Спаски, па затим Виктор Љвович Корчној, дали за југословенску и светску штампу.“

За разлику од њих, Бранислав Ракић је бележио оно што се из партије у партију дешавало на бинама велике и мале сале Дома синдиката. Али описивао је и оно што се збивало у аули здања на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, па затим и ван њега, на самој улици, где је у тренуцима када је напетост достигла врхунац а ривалство двојице супарника претила да прерасте у отворено непријатељство, дошло и до туче њихових верних навијача. 

Нешто се догодило, равнотежа је нарушена

„И површан пратилац шаховских збивања могао је брзо наслутити да се шаховски свет налазио пред једним од најинтересантнијих двобоја у шаховској историји. Било је очигледно да ће ова два ратника за шаховском таблом имати не само своје шаховске и људске обрачуне, већ и неке обрачуне са самим собом.“

Мирослав Радојчић је у овој реченици сажео оно што се у Дому синдиката дешавало током прве три партије меча. Прва партија се након наставка завршила ремијем, да би наредне две готово глатко добио Корчној.

Бранислав Ракић бележи како је Спаски након другог узастопног пораза пуних петнаест минута седео за плочом непомичан, „у необјашњивом шоку“:

„Стотине гледалаца су га посматрале у немој тишини, али он никога није видео нити чуо, јер је био потпуно искључен из реалног света.“

А када је потписао формулар на ком су се налазили записани сви одиграни потези управо завршене партије и најзад устао, публика га је поздравила бурним аплаузом.

За то време, Корчноја су његови навијачи малтене на раменима однели до „Метропола“.

Међу бројним љубитељима шаха који су долазили да у тишини седе у дворани и прате развијање ситуације на великој демонстрационој табли пред којом су на бини, један наспрам другог, седела двојица мислилаца, било је много јавних личности. Ракић је забележио доласке Боре Тодоровића, Драгана Николића, Драгослава Шекуларца и Мате Парлова.

Након бурне прве три партије, наредне две су завршене ремијем, па је Ракић имао простора да забележи како је секундант Бориса Спаског једног преподнева одиграо симултанку са радницима БИГЗ-ове штампарије, док је један од Корчнојевих асистената играо против келнера из „Метропола“. Остаће записано и како је Најдорф пошто-пото хтео да гледа фудбалску утакмицу између Југославије и Шпаније, када је на Маракани репрезентативац „Црвене фурије“ Хуанито погођен флашом у главу.

И шеста партија је завршена „поделом плена“, а онда је Корчној освојио још један цео поен. Потом је Спаски имао све изгледа да најзад упише прву победу, али је у наставку, након само неколико потеза, за њега све поново кренуло низбрдо и резултат је гласио 6 : 2 за Корчноја!

Уследио је нови реми, а онда је започета десета партија, која ће остати уписана у историју шаховских мечева кандидата због необичне ситуације пред којом се до тада није нашао ниједан шаховски судија. „Јер“, каже Ракић, „партија је одиграна а да је сто са дрвеним фигурама, готово све време борбе, био пуст попут напуштеног острва.“

Обојица играча су највећи део времена провели у својим боксовима, који су се, заклоњени од публике, налазили са стране сцене.

Публика се побунила, чули су се повици: „Судија, доведи белог!“

„Нешто се догодило“, приметио је Ракић, „равнотежа је нарушена, па треба очекивати нова узбуђења.“ 

Од собе 501, преко собе 55, до ресторана хотела „Сајам“

Наставак те фамозне десете партије је одложен, па је одиграна наредна партија, коју је, најзад, добио Спаски. С обзиром на то да се опет „крио“ од публике и противника, Корчној је уложио жалбу организаторима и послао телеграм председнику ФИДЕ Максу Евеу.

Игра шаховским фигурама уступа место игранци живаца. Међусобне оптужбе двојице противника и њихови захтеви упућени организаторима и Светској шаховској федерацији ређају се као на траци.

Корчној тражи да се уклони демонстрациона табла, Спаски у својој соби 501 у „Ексцелзиору“ искаљује свој бес на делегацији организатора, Корчној захтева да убудуће све време може да види свога противника, Спаски тражи промену фигура јер му смета одсјај на овима са којима се игра...

На крају Корчној прети да ће отићи из Београда ако се не усвоји његов изричит захтев да се све наредне партије играју без присуства публике, у малом простору. Али уместо да он оде, у Београд долази др Макс Еве и разговара одвојено са двојицом велемајстора у својој соби 55 у хотелу „Москва“.

Долази се до компромиса, али само за услове одигравања наредне партије, на коју Спаски долази са тениским штитником од сунца на глави, на шта Корчној захтева да се на сцени спусти завеса која ће играче оделити од публике, која не верује шта се то дешава.

Корчној губи две партије заредом, али за ону одиграну и изгубљену 3. јануара добија велики аплауз публике, јер је одлучио да више не поставља никакве услове и, коначно, при седању за сто, пружио руку Спаском.

Исте вечери Корчној је Организационом комитету и ревији „Дуга“ упутио и писмено извињење:

„Искрено се извињавам гледаоцима, судијама, Организационом комитету и свим шахистима за своје недостојно понашање у 14. партији меча, одиграној 2. јануара. За тренутак се мој дух саплео и сагласио са оним против чега се као човек и шахиста борим. Пристајем да се у салу врате ранији услови који нису сметали нормалном току прве половине меча.“

„Мислим да се Корчној спасао углавном сам“, написао је након краја меча у „Дуги“ Брана Црнчевић. „Полуенглески ултиматум му није помогао, мислим да је Корчној негде у новогодишњој ноћи, у новосадском хотелу 'Сајам' разумео једноставно психолошко оружје Спаскога, разумео је да се Спаски склонио искључиво од њега, да га је лишио дела његове игре, погледа на противника, и као паметан човек, схватио је да може и мора одиграти меч под условима свога противника.“ 

Изгубио је наизглед смиренији а победио наизглед нервознији

Спаски је из ове ваншаховске буре изашао са четири узастопне победе, али након стишавања страсти две наредне партије бивају заврешене ремијем и резултат је 8½ : 7½.

„Сада је већ све јасно“, каже Мирослав Радојчић, „бар математски. За победу у мечу, ограниченом на двадесет партија, Корчноју су потребна још два, Спаском три поена из четири преостале игре.“

Наредну партију добија Корчној и „Спаски је суочен с нечим готово немогућним – да из преостале три игре добије два и по поена да би само спасао меч, а све три да би га добио.“

Средином осамнаесте партије долази до, како каже Бранислав Ракић, „поновних чарки“.

Корчној је негде око тридесетог потеза, док је Спаски седео у боксу и размишљао, пришао судији и противнику понудио реми. Судија је пришао Спаском и пренео му поруку, а овај се изнервирао и реаговао прилично оштро:

„Зашто ми нуди реми преко Вас? Зашто то не учини директно? Он нема право да ме на овакав начин узнемирава док размишљам!“

Партија је након пет сати игре прекинута, а сутра је врло брзо дошао крај.

„Изненадан, неочекиван, сензационалан“, каже Радојчић, „као и све што се дешавало у овом мечу у којем су више од свега одлучивали нерви. Уз аплауз публике, понесен и заслужен, велики противници последњи пут одлазе из дворане. Смиренији свет у гледалишту се пита да ли је победио јачи или је победио издржљивији и припремљенији играч. Нико то не зна сасвим тачно рећи, јер нико не може сасвим тачно знати шта су преживљавала два противника, од којих је изгубио онај наизглед смиренији а победио онај наизглед нервознији.“

Брана Црнчевић је свој поглед на меч завшрио констатацијом да је пред Корчнојем „још само Карпов“:

„Сам Борис Спаски и његов секундант Игор Бондаревски нетактично су, после пораза Спаског рекли нетактичној штампи да Виктор Корчној нема никаквих изгледа у сусрету са Карповим. То, наравно неће бити последња стрелица одапета у осетљивог Корчноја, али стрелице остају само стрелице. Лично верујем да је меч К : К крајње неизвестан и да ће то бити тешка, дивовска  борба два достојна и равноправна противника, нови велики допринос шаховској игри која више није као игра усамљеника.“

Корчној и Карпов су те 1978. године одиграли меч за титулу светског првака на Филипинима. Започели су га 18. јула а завршили три месеца касније, и то само четири дана након што је Југославија у Манили по други пут постала првак света у кошарци.

Одмах по завршетку финалног меча кандидата, наша шаховска и спортска јавност је разматрала могућност да се Београд кандидује и за одигравање меча Карпов – Корчној, али је на крају закључено да једноставно нећемо моћи да парирамо осталим претендентима са износом наградног фонда.

Међутим, меч Карпова и Корчноја је по ономе што се дешавало ван шездесет и четири поља београдске каприце двојице велемајстора учинио потпуно безазленим. О свему што се на Филипинама дешавало Брана Црнчевић је написао целу књигу.

Али то није прича о игри, већ о начинима да се она у потпуности подреди политици.

Зато је најбоље вратити се Радојчићевом сумирању утисака након завршеног меча између Корчноја и Спаског одиграног у Београду од 15. новембра 1977. до 10. јануара 1978. године:

„Остају само успомене на меч који је по својој бриткости био већ и величанствен... на меч који је на тренутке био умањен само нервним преживљавањима двојице финалиста пред њиховом последњом препоном до меча њиховог живота, а онда и неким њиховим безумним поступцима. Али – 'безумљу смелом ми певамо песму' и ми, гледаоци овога шаховског већ и гигантског двобоја, спремни смо већ и да све опростимо. Ово је земља дугог гостопримства и земља кратког сећања, земља која радије жели да се сећа лепог и да заборави ружно. Зато – слава победнику, поштовање побеђеном!“

Додајмо – слава и поштовање онима који су пре педесет година овако писали.