Смрт у школи: Убија ли дух времена?

Наша историјска судбина обилује трагедијама сваке врсте. А ипак, прошле недеље успела је да нас ужасне трагедијом која је толико необична и страшна, усуђујем се рећи, јединствена. У нашој историји страдало је много деце и ђака. Сви знамо за Шумарице. Мање је познат покољ ђака у Дракулићу крај Бањалуке, где су усташе побиле више деце него Немци у Крагујевцу. Али никада раније зло није ударило у тако безазленом лику малог дечака, кога је требало да чека светла и срећна будућност, нити у тако неочекиваној средини као што је најпрестижнија школа у земљи.

Несретну децу из школе „Владислав Рибникар“ није побила непријатељска војска одраслих људи, већ њихов вршњак и другар, сам-самцит. Као дете-демон у неком хорор филму. Овај злосретник је можда постао најмлађи појединачни масовни убица у савременој историји. Ендрју Голден из Арканзаса, имао је 11 година када је са својим две године старијим другом убио четворо ђака и једног наставника 1998. године. Убица из Младеновца, пак, личи на многе друге злочинитеље из масовних пуцњава широм света.

Сви сада размишљамо ко је крив? Друштво, закони, српски менталитет, политика, медији, игрице, породица? Стивен Пинкер, један од најутицајнијих америчких интелектуалаца, познат је по својој вери да, упркос свему, свет постаје све бољи. Он каже како постоји идеја историјског песимизма по којој је свака друштвена недаћа плод неке дубоке моралне и друштвене болести. Пинкер то веровање назива „узроцизам“. Каже како су узроци великих проблема тако сложени, да је неки пут учинковитије лечити симптоме.

Појавила су се мишљења која оптужују српски менталитет и културу као склоне насиљу. Осим што оваква тумачења имају призвук аутошовинизма, она не одговарају неким чињеницама, пре свега хронологији. Исто то важи и за неке прозване медије, колико год одвратни били. Дакле, хронолошки гледано, у друштву, медијима и масовној култури никада није било више промоције насиља него деведесетих и раних двехиљадитих година. Телевизије са националном фреквенцијом су преносиле венчање ратног злочинца, билборди са сликом курјака су величали паравојне јединице. Упркос томе, ниједно дете није кренуло у овакав убилачки поход. Што се серија и филмова тиче, многа дела су препуна насиља. Погледајмо Тарантина.

Исто то важи и за аргумент о доступности оружја. Иако је и данас Србија у светском врху по количини оружја у народу, стање је јамачно било још горе за време ратова деведесетих и непосредно после њих. Привилеговани статус дечака К.К. одмах је ућуткао могуће приче о друштвеној пропасти и очају као могућем узроку масакра. Стивен Пинкер доказује да не постоји непосредна узрочно последична веза између броја убистава и економског и политичког стања. У САД је шездесетих година дошло до експлозије насиља, иако је та деценија била најбоља по порасту грађанских права, по економским шансама сиромашних и црнаца, по образовним могућностима. У време пораста неједнакости деведесетих година општа стопа убистава је наставила да пада, а најоштрије смањење општег броја убистава је наступило управо у време избијања Велике рецесије 2007. и 2008.године.

Масовне пуцњаве се, међутим, одупиру овој оптимистичкој статистици. Већина америчких институција која се баве овим догађајима сматрају да је масовна пуцњава (убиство) догађај у коме погине макар четворо људи, не рачунајући нападача. Неке организације („Mother Jones“) искључују и убиства која су се догодила током оружане пљачке или обрачуна банди.

У Америци број масовних пуцњава расте све већом брзином. И у Србији број ових злочина расте у 21. веку, од Лесковца (2002. године, седморо), Јабуковца (2007, деветоро; 2020, четворо), Велике Иванче (2013, тринаесторо), Кањиже (2015, шесторо), Житишта (2016, петоро).

Пре тога, највећу пажњу су привукла два инцидента у касарнама. У првом је Албанац Азиз Кељменди убио четири војника на спавању. Све се то десило 1987. године, неколико дана пред Осму седницу ЦК КП Србије. Наравно, овај злочин је често смештан у контекст српско-албанског сукоба, иако су жртве биле национално измешане, два муслимана и по један Србин и Хрват. Други инцидент у врањској касарни (1993, седам жртава) није привукао толику пажњу.

Од масовних пуцњава, најстрашније су оне по школама. Зашто их је све више, посебно у САД? Најчешће објашњење је велики број комада оружја по америчким домовима. Ипак, то је више претпоставка. Статистички није доказано да ли је пораст масовних пуцњава у вези са престанком забране производње полуаутоматског оружја за цивиле, 2004.године. Дејвид Хеменвеј са Харварда доказао је да је ипак тачан једноставан закључак: више оружја, више убистава. Хеменвеј је оповргао аргумент љубитеља оружја да је оно нужно за самоодбрану. Доказао је да је мит о томе да су наоружани људи у самоодбрани одвратили стотине хиљада уљеза и напасника чиста измишљотина. По Хеменвеју, вероватноћа да стварно употребите оружје за самоодбрану је једанпут или ниједном у животу.

Људи често пуцање у свађи приказују као самоодбрану. Нити хитна помоћ нити мртвачнице немају доказе о толиким рањеним или убијеним нападачима. Што се школа тиче, број жртава је, само у последњих 10 година, већи него у претходних 100 година.

Малколм Гледвел, један од најутицајнијих публициста на свету, сматра да је епидемија школских пуцњава започела 1996. године када је четрнаестогодишњи Бари Лукаитис убио двоје ђака. Покољ у школи Колумбајн 1999. године означио је ново доба. Мајкл Мур је направио чувени документарац  „Жеђ за насиљем“ („Bowling for Colombine“), а Гас Ван Сант играни филм „Слон“, награђен Златном палмом. Двојица убица из ове школе су направили вебсајт, писали манифесте, бележили фантазије. Стекли су и следбенике. Од 11 школских пуцњава изван САД од 1999. до 2007. године, шест су биле верзије Колумбајн масакра.

А видео игрице, тзв. „пуцачине“? Амерички National Institute of Justice је пронашао да је само 20% масовних убица од 1992. године играло насилне игрице. У једној студији рађеној на 41 појединцу умешаном у пуцања по школама, 12 процената пуцача је волело насилне видео игрице, 24 одсто је читало насилне књиге, а 27 одсто су привлачили насилни филмови.

Неки аутори, као Кристофер Фергусон, потпуно поричу везу између видео игрица и насиља у стварном животу. На супротној страни Америчка психолошка асоцијација (APA) више пута је званично издавала саопштења у којима се истицало да изложеност видео игрицама повећава агресију. Многи научници потписали су отворено писмо у којем су од ове Асоцијације тражили да преиспита своје ставове. Изгледа да већ насилна деца више уживају у насилним видео игрицама.

Није сасвим јасна веза психичких болести, породичног насиља и школских убица. Неки од њих су психопате, као Ерик Харис из Колумбајна. Неки су злостављана деца. Трећи долазе из сређених породица и, по свој прилици су вољени. Тинејџери који расту у најнасилнијим срединама (црнци, латино) нису чешће заступљени међу масовним убицама од белих и привилегованих.

Већ смо поменули да масовна убиства углавном не обухватају обрачуне банди. Међу одраслим починиоцима масовних пуцњава у САД, нешто је већи проценат Азијаца, иначе најпитомије етничке групе када је реч о другим врстама насиља и криминала.

Шта је то што у нашем веку увећава ове некада незамисливе злочине? Гледвел закључује свој чланак у Њујоркеру мрачним речима: „Проблем није у томе да постоји бескрајна залиха дубоко поремећених младих људи спремних да замишљају ужасне злочине. Горе је. Ствар је томе да млади људи више не морају да буду дубоко поремећени да би смишљали ужасне злочине.“

Неки доводе у везу масовне пуцњаве и недостатак заједништва. САД предњаче и по порасту самоубистава. Занимљиво је да је број америчких ветерана који су извршили самоубиство по повратку кући четири пута већи од броја погинулих Американаца у Ираку и Авганистану. Да ли се може размишљати о томе да су осамљивање и отуђење чиниоци у стварању масовних убица и самоубица? Или је то нестанак традиције?

Најнаоружаније друштво у Европи је острво Крит. На Криту има 100 до 150 комада оружја на 100 становника. Жртве толиког оружја су не само саобраћајни знаци, већ се често страда од пуцњаве на свадбама, али и у свађама и крвној освети. Међутим, нема масовних пуцања у америчком стилу. Смрт од ватреног оружја на Криту јесте проблем за грчку државу, али је та смрт у оквиру традиције. Смрт у школским пуцњавама је нешто ново, везано за наше доба. Некада су људи убијали због вере, државе, народа, користи, породице. Који је циљ данашњих школских убица? Осим ворхоловских неколико минута злогласности?

Френк Мајнхајм са универзитета „Џорџ Мејсон“ помиње аномију као могући чинилац у масовним пуцњавама. О аномији је први писао Емил Диркем. То је друштвено стање у коме су срушене све друштвене норме и осећање заједништва. Ерик Хобсбаум повезује аномију са принципима неолиберализма. Он у својој књизи „Доба екстрема“ наводи речи Маргарет Тачер: „Нема друштва, постоје само појединци.“ У духу ултраиндивидуализма, моје жеље су једини закон коме се повинујем. Једно истраживање Универзитета Мичиген, рађено деценијама на 14.000 студената, показало је како је ниво емпатије опао за 40% од 1980. године. Пад је био нарочито оштар после 2000. године. Окренутост себи и изолација су неки од фактора. Нема верских принципа, нема друштвених правила, нема одговорности према заједници. Желим да истакнем самог себе по сваку цену, која може да подразумева и бол и патњу других, чак и смрт.

Отуђење од других људи је можда један од чинилаца. Мали К.К. је побио своје другове са истим недостатком емпатије са којим би распорио жабе. Ту можда имају улогу и друштвене мреже. Можда треба проучавати нарцизам тих мрежа као мање видљив извор опасности.

Ипак, никакво промишљање и предзнање не може да предвиди такву ерупцију зла каква се излила из тога дечака благог лица. Крајње зло понекад измиче сваком разумном објашњењу, као и велико добро. Можда нам у таквим случајевима остаје да се присетимо стиха с краја Оченаша: „Но избави нас од злога“.