Носталгија за светлошћу: Сунце се у најсрећнијим земљама света не подразумева

Врхунска шведска мудрост гласи: „Det finns inget dåligt väder, bara dåliga kläder“ – „Нема лошег времена, само лоше одеће“. И мени то беше прва лекција у школи шведског за дођоше. Учи се пре глагола бити. У почетку ми je било смешно. Снег, лед, ветар, мрак... и као нема везе. Лекцију сам научио. По ветру – с ветровком. По киши – с кабаницом. По цичи зими -  у дугачким гаћама. И пичим. У непромочивим ципелама.

„Па није зима овде баш тако страшна... Брзо ми је прошла“, похвалих се, будаласто, при крају моје прве шведске зиме „земи“, који их је до тада ту презимио близу 20. Оћута. Био му је потребан тренутак да смисли шта би ми рекао, а да не буде груб. После станке рече само: „Сачекај да прође која година...“ „Земине“ речи данас ми звуче као да их је изговорио древни антички мудрац.

Највећи „гушт“ северњачке зиме није зима, него мрак. Ни не раздани се, а већ се смркава. У децембру у Стокхолму сунце излази око пола девет, а залази већ око петнаест до три. Често, да не кажем баш најчешће, уопште се и не промоли кроз облаке. У просеку је 33 сунчана сата за читав месец. Дешава се да некад прође читав месец скоро без зрачка сунца.

Кад се од девет до пет ради у канцеларији или неком другом затвореном простору, под вештачким светлом, човек данима и недељама не види бела дана. На посао креће – око 7.30-8.00 – кад је још мрак; кад с посла излази, у пет поподне, увелико је ноћ. Природно децембарско светло, кад га има, чкиљаво је и муљаво, као сијалица од 20 вати... 

Глад за сунцем

Лапидарна истина да је живот дефинисан, и обојен, светлошћу, сунцем и мраком, на северу је дубински интериоризована. Свако је тога свестан, које год да је класе, расе, образовања... На југу Европе се такве лапидарности лако сметну с ума; сунце, светлост и дуг дан доживљавају се као богом дани. 

Кад сам (својевремено) потписао уговор за посао у Талину, у Естонији (који је на сличној географској ширини као и Стокхолм, само са друге стране Балтичког мора), уз гомилу папира добио сам и мали поклон-пакетић; у њему: мачје око (које се качи на јакну или капут) и наочаре за сунце. Мачје око је у јесењим и зимским месецима законом прописано; мрак је тако густ да возачи нису у стању да разазнају пешаке, уколико нису обележени. Лети је пак сунце тако бљештаво да без тамних наочара не може да се гледа, а може да буде и опасно по вид...

Најстарији празник европског севера је Мидсамер. Најдужи дан и кратка сезона плодности славе се „од искона“. Божић је дошао много касније. Лето на северу лепо је као сан. Пролети тако брзо да се питате да ли се стварно догодило. Мене подсећа на сцену из вампирског филма Тонија Скота Глад за крвљу (1983) у којој Дејвид Боуви, док седи у чекаоници, у року од неколико минута од младића постаје старац и метузалем.

Глад за сунцем и светлошћу је неутажива. Зими се утољује путовањима на Канарска оствра, Тенерифе, Тајланд... Највећа практична мудрост је разбити мрак са неколико таквих бегова. Лето се проводи напољу. Не сме да се изгуби ни часак.

Чак и невидљиви социјални притисак тера из станова и кућа. Људи се за сунцем окрећу као сунцокрети. После неколико година почео сам и ја... Инстинктивно, као и остали. 

Шта је срећа?

Моје најлепше лето на северу беше када сам радио као водич за бициклистичке туре кроз Стокхолм. Из дана у дан сам по цео дан проводио напољу, на бициклу. А град је леп, чист, пун зеленила, ваздух је „као на Жабљаку“... и има преко 1000 километара бициклистичких стаза. Бициклирање је дивота, један од ретких (могућих) хедонизама у дреновини атеистичког протестантизма.

Прва станица на тој мојој тури кроз Стокхолм било је Ридархолмен, једно од централних острва око којих је град „некад давно“ почео да расте. Ту бих, са погледом на језеро Меларен и Градску скупштину, гостима пожелео званичну добродошлицу. „You are the lucky ones“, рекао бих им. „Дошли сте у Стокхолм светла и дана... Зими је то други град. Није само овде зима дуга и хладна, али мало где другде се живи у оваквој светлосној ситуацији...“ Ту би обично почео жамор и коментарисање како је шест сати дана (пре)мало.

„Шест сати дана... уопште није мало“, јавили би се онда неки Норвежани из Трондхајма или Нарвика. Њима је Стокхолм југ. Шведска обала им је ривијера.

„Да ли је тачно да су скандинавске земље најсрећније?“, питали би Американци. Резултати Извештаја о светској срећи (World Hapiness Raport) Уједињених нација, по ком су Финска, Данска, Шведска и Норвешка у врху листе најсрећнијих земаља, рашчули су се по свету. Многи уплаћују туристичке аранжмане да би то проверили.

„Зависи шта се подразумева под срећом“, одговарам. „Ако су пресудни општа уређеност и материјално благостање, онда Скандинавци без сумње јесу најсрећнији. Ако се рачуна и размера хроничне депресије, онда много ведрије изгледа у Грчкој... која је у банкроту.“

Одговор бих закључио финским штосом на рачун сопствене (највеће) среће: „Наравно да је Финска најсрећнија... јер сви несрећни су извршили самоубиство.“ 

Носталгија за светлошћу

Док су Саша и Урша живеле у Стокхолму имали смо редован „зимски ритуал“. Посећивали смо једни друге крајем недеље, припремили бисмо вечеру, а после ње бисмо са пројектора пуштали филм или два. Једне од тих вечери Саша је имала „еурека“ тренутак: „Јесте ви видели мој филм из Београда?“ Нисмо га били видели, иако смо у његовом снимању посредно учествовали.

Саша је „швајцарска Швеђанка“. Родитељи су јој Швајцарци, а она је одрасла у Лунду. Једне године „пре нове ере“ дошла је у Београд да волонтира, у Синема Рексу. Упознали смо се случајно – у „Максију“ на углу Таковске и Лоле Рибара. Ми смо те вечери правили журку и позвали смо њу и њено друштво да дођу. После тога смо се редовно сретали. У Стокхолму, годинама касније, били смо већ стари другари.

Саша је на основу (поред осталог) репортаже из Србије примљена на одсек за документарни филм Стокхолмске филмске академије. Репортажа је била о девојци из Србије која је перфектно говорила шведски, а да никад у Шведску није крочила – није могла да добије визу.

Кад је Саша једног лета, тада већ као студенткиња филмске академије, заједно са сниматељем долазила у Београд, одсели су код нас. Ми смо у то време били на мору; кад смо се вратили, они су већ били отишли. Нисмо имали појма шта су снимали. До те вечери у Роксти, на периферији Стокхолма.

Филм је био о неколико младих, из Београда и Србије, који чезну за нормалним животом, путовањима... Много више од саме приче „потресло“ ме је нешто друго – призори рађања, пењања и залажења сунца, снимљени са терасе нашег стана на десетом спрату у 27. марта. Гледао сам то уживо толико пута... Никад ме августовско београдско сунце није ошамутило као те вечери, у Роксти, на ободу Стокхолма.

Од тад знам за чим сам носталгичан.  

Туђината пуста да остане

Носталгија за светлошћу (2010) назив је документарног филма чилеанског синеасте Патрисија Гузмана. Гледао сам га крајем 2011. године на Филмском фестивалу у Рио де Жанеиру, где је била приређена ретроспектива скоро целокупног Гузмановог опуса. Са Гузманом сам тада и разговарао. Он је после Пиночеовог пуча цео живот проживео у егзилу, највише у Француској. 

Филм се зове Носталгија за светлошћу, рекао ми је, зато што кад погледа у небо, осети носталгију: „Светлост долази из велике даљине. Звезде које видимо су удаљене од нас више милиона светлосних година. Тако далеке стварају море прошлости које даје носталгију. Осећам, такође, носталгију према Чилеу какав сам знао кад сам био млад. Чиле је тада био веома либерална демократска земља. Могли смо да мислимо шта смо хтели, да чинимо шта смо хтели и ништа нам се због тога не би десило. Земља је касније прошла кроз страшну диктатуру која ју је потпуно променила. Данас је то друга земља. То је део носталгије...“

Иако је наш сусрет био кратак, Гузман је на мене оставио јак утисак – како речима, тако и својом појавом. Замишљен, као да је у неком свом паралелном свету, потпуно је одударао од фестивалске егзалтираности. Нисам тада успевао да пронађем речи којима би се описала та његова особеност. Тек касније, кад сам и сам искусио „дијаспорство“, назвао сам то у једном тексту „ауром неприпадности“.

Гузман је у новој средини прихваћен, афирмисан, „интегрисан“, поштован... али никад није пожелео да постане Француз, или шта год, остао је Чилеанац и читавог живота настојао је да прича чилеанску причу, и чилеанске приче, упркос томе што је Чиле који је знао постајао, и постао, нешто друго од онога што је он понео у памћењу кад је у изгнанство полазио.

Дијаспорска искуства су разнолика, свако је на свој начин особено; немогуће их је сводити на исту раван. Ипак, понешто им је и заједничко независно од епохе или поднебља. Распукнутост искуства, осећај подвојености, тешко ухватљива носталгија, која дође ниоткуда и стушти се као олуја... Мој новосадски пријатељ, који већ тридесет година живи под неким другим небима, каже да више осећа носталгију за временом, него за одређеним простором...

Ја нисам сигуран шта би било код мене. Неухватљиво ми је. Знам само да је светлост мој rosebud...