Најмање милијарду људи верује у вештице, има ту нешто: Зли дуси у просветитељској врећи стоје на путу човековој срећи

Веровање у хтоничне силе је преживело удар Просветитељства. И више од тога, учврстило се на нивоу од 43 одсто светске популације. То тврди америчка студија „Глобално веровање у вештичарење" (Witchcraft beliefs around the world), настала у сарадњи Истраживачког центра „Пју" (Pew Research Centеr) и Америчког универзитета у Вашингтону. За аутора студије Бориса Гершмена, вера у вештице је паразит економског развоја. За разлику од економа Гершмена, културолози-фаталисти су попустљивији, јер мисле да се Просветитељство ионако примило само код елита, а и ту пунктуално по глобусу. Чему онда узбуђење, кад и просвећени свеједно заврше у браку с вештицом или вешцом? Срби уплашени испод глобалног просека.    

Пуних 10 година, од 2008. до 2017. сарадници познатог америчког Истраживачког центра „Пју" скупљали су податке о веровању у ниже силе, хтоничне снаге, телуријанске моћи и све друге персонификације непознатог, потенцијално подмуклог и пакосног. Разговарало се телефоном или уживо, из Америке или преко локалних агенција за испитивање јавног мњења, на узорку од 140.000 испитаника у 95 земаља.   

Сада су Гершмен и његов тим са вашингтонског универзитета обрадили тако скупљене статистичке податке и сложили их у глобалну мустру. Закључак: више од 40 одсто испитаника, или добре две петине и преко, верује да вештице постоје.

По Гершмену, та би бројка била и много виша да људима није непријатно да слободно говоре о тој теми. Има смисла. Зове непознати глас на телефону, каже да ради за некакав маркетиншки центар чије име прогута, и док се испитаник још није ни снашао, слушалица га већ пита да ли верује у вештице, уроке и клетве. Мало је храбрих који ће се у тако хладној технолошкој атмосфери усудити да одговоре потврдно.  

„Пју" и Гершмен се хвале репрезентативношћу студије и сматрају да квантитативна обрада емпирије дозвољава повратне закључке на ставове половине одрасле светске популације. Оно што се међутим на основу њихове мапе види јесте да фале Индија, Кина и југоисточна Азија. Нема ни Саудијске Арабије, једине земље на свету у којој је прогон „вештица" део позитивног правног система, дан данас. Али чак и без белих тачкастих подручја, аутори студије тврде да барем једна милијарда људи, плус минус, верује да нечисте силе постоје, да их некако треба умилостивити, те да то не могу и не знају ни црква, ни држава.

Што су зелена поља на мапи коју су израдили тамнија, то се дубље верује у неверу. Државе су распоређене на лествици од бледо жућкастих 9 одсто у Шведској, до дубоко зелених 90 одсто у Тунису. У Аустрији 13 одсто верује у постојање вештица, у Грчкој и Летонији чак две трећине популације.

Србију (узорак: 1.500 испитаника) треба тражити у резедо-зеленим пољима, које дели са Румунијом, Босном, Шпанијом или Мексиком, где по студији између петине и четвртине популације верује да су Баба Јаге демографска категорија.  

Зелено, волим те зелено 

Распоређеност феномена унутар националних држава је релативно спужваста. Иако образовање, старост, благостање, рурално-урбано, географија, религија имају извесног утицаја, они не корелирају сигнификантно са вером у вештице. Једина кристално јасна корелација се односи на стање државних институција - што су оне јаче, стабилније и буде поверење, у тој се нацији мање верује у нечисте силе; што су оне слабије, више.

Треба напоменути да студија, као и разговор о њеним резултатима, захтева извесну дозу појмовне толеранције. Питања која су анкетари постављали испитаницима нису била увек иста. Постојало је само једно које се понављало код свих: „Да ли верујете да извесни људи знају и користе клетве и магичне речи којима могу да штете другима?" Мисли се на штете нечистог типа, не на оне које у доброј намери чине лоше и манипулативне владе.

Правих вештичјих вештица је у студији мало, као оних Магбетових, које су на пустопољини код Фориса у котлићу крчкале жабе, змије, пуноглавце, длаку од шишмиша, псећи језик, кишне глисте, гуштерову ногу, крљушт змаја, зуб вука, есенцију мумије, жуч козе, зрно ражи, јетру Јеврејина, нос Турчина, усне Татара и прст бебе задављене при рођењу. Али и тако физички претеће, оне су најављивале амбивалентност постмодерне кад су певушиле: „Fair is foul, and foul is fair"; у слободном преводу: „Добро је лоше, лоше је добро".

Битна је штета, не вештица

С обзиром на то да су питања, културе и државе варирале, јасно је да тајна Гершменове студије не лежи толико у емпирији, колико у њеној интерпретацији. Као економисту, њега занима економски напредак и у том контексту он идентификује кочничаре напретка, као веру у вештице, гоблине, коболде, уроке, урокљиве очи и остала ситнија пакосна бића која прече пут човека ка благостању. Главни појам тако и није „вештица", већ „штета".

Ко наноси штету једној заједници организованој у државу? Да ли су штеточине нечисте силе или људски фактор на власти? Врло битно питање које захтева прецизан одговор, јер су тактике како их умилостивити различите, код једних чарање, код других апели.        

Ипак, тврдња да милијарда људи широм света верује у вештице, а да при томе земље у којима се „вештице" по закону или култури прогањају нису ни питане...? Храбар закључак, академски гледано.

Интересантан је и моменат објављивања студије, крај 2022, треће године у низу која је глобално потресла осећај безбедности и стабилности. Најпре пандемија с друштвеним ефектом средњевековне куге, затим прогнозе краја антропоцене с револуцијом „последњих генерација", па уништавање културног сећања преко агресивног „канцеловања", онда претња глобалним ратом, а у Европи на све то још и аутохтони процес осиромашења које невиђеном брзином спроводе властите владе „зато што је Путин напао Украјину".

Све то рађа атмосферу да се присуствује, са категоријалним апаратом све удаљенијим од рационалног, обрачуну хтоничних сила са традицијом просветитељства.

Реч године: Зашто?     

Студија о вештичарењу није само једна референцијална тачка изгубљена у амбивалентној матрици ре-хероизоване постмодерне. Да је на делу читав ретроградни феномен непријатељски расположен према цивилизацији просветитељства, показују и неке речи године.

„Зашто" би по мом личном избору била анти-реч за 2022. годину. То је актуелно врло непопуларна реч под политичком анатемом уздуж и попреко Европе. Зашто се чини да су ЕУ власти омађијане, вештичјом маглом зачаране, уроком опструисане, укратко, да делују комплет с оне стране рационалног? Зашто се на сваком скретању упорно одлучују за пут у сиромашну прошлост? Зато што није разумно питати зашто, ето зато. Само се у просвећеним културама пита зашто и има ли алтернативе, иначе је довољно - зато.    

Свака година одлази у архиву обележена речима које су је одредиле. Оне су речи-знакови, слика и писмо у једном, распоређени на старој години као украси на јелки којој се сви диве док испод декора једно дрвце умире у мукама. Реч године је печат у пасошу, који једној години допушта да се повуче у историју, мирна јер више ништа не зависи од ње, а опет свесна хаоса који оставља. За неке „зашто", за друге „зато".  

Речи године наравно не значе ништа конкретно. Оне не дају утеху, нису за јело, не носе се, не гарантују ресет набоље, већу памет или више знања. Оно што оне међутим чине, јесте да добро сумирају атмосферу старе године, чак уз мало вештине код интерпрета отварају поглед на нову годину, допуштају прогнозу. Тек ту долази до изражаја референцијално богатство речи године, њихова особина да су старе и нове, јаје и кокошка, мамац и риба.

Прогноза будућности, вештичји посао? Да, између осталог, било некада. Магбет никада не би постао ни масовни убица, ни краљ без подршке три вештице. Данас се та специјализација зове „истраживач трендова".     

Brexit - Hexit

Институције које бирају реч године су у свакој земљи друге. У Великој Британији су то два најпознатија издавача речника, „Оксфорд" и „Колинс". Први је за Стару 2022 годину изабрао појам „Гоблин модус", терминус за понашање које се у Оксфордском речнику описује као „бескомпромисно саможиво, лењо, шлампаво и похлепно, типично у томе да на одређени начин одбија поштовање друштвених норми и очекивања".

Ствар је и гора него што изгледа на прво читање, јер издавач није сам крунисао тај појам, већ је на својој интернетској страници понудио неколико могућности, од којих је већина одабрала манире гоблина као најпрецизније.

Енглески „гоблин модус" се по аналогији добро уклапа у Гершменову корелацију пред-просветитељских бића и слабих државних институција. Поента није у томе да модерни енглески „гоблини" не дају никоме ништа, јер нису ни пре, него о повлачењу из јавности у приватност исфлеканих тренирки и подераних папуча. Јавно се презире јер је несигурно, карактерисано хаотичном променом влада и, као што све више излази на видело, директним лажима којима је купљен Брегзит.

Јавно, јавни послови, јавност - све су то благодети Просветитељства. Без њих се тањи слој рационалног. Одатле па до гнома, вилењака и покоје залутале вештице у властитој башти - мали је корак. 

Неке речи године чувају достојанство рационалног, барем у језику. Британски „Колинс" се одлучио за „permacrisis", перманентну кризу. Аустријска агенција АПА и Универзитет у Грацу, мешовити панел који сваког децембра бира реч старе године извукао је за победника „инфлацију". У Швајцарској кажу другачије, мисле исто, на пример „penuria" и „mancanza", које се преводе као „сиромаштво", на хрватском „бокчија", јако леп сигнификант за страшни сигнификат.

Неке речи године су претећи амбивалентне. Друштво за немачки језик из Визбадена изабрало је - ту је заиста било мало неизвесности - „zeitenwende", термин којим је канцелар Олаф Шолц прошлог пролећа најавио да је Немачка збацила све обзире којих се присилно држала због властите улоге у два светска рата, те да је сад спремна за нове изазове на том пољу. „Zeitenwende", „промена епохе", то је јасно, али на коју страну?

У Сједињеним Америчким Државама је „Меријам-Вебстер", најпознатији издавач америчко-енглеског речника прогласио „gaslighting" за реч године, специфичну форму психо-манипулације и емоционалне злоупотребе. Они који воле старе филмове знају да је термин преузет из филма Џорџа Кјукора „Плинско светло" (1944), где муж прави жену лудом тако што јој искључује плинске лампе, као ЕУ данас нама плинско грејање.

Избор се образлаже тиме да се ове године јако много људи жалило да их неко прави лудим, али нису сигурни ко.

Дискурс 1: Просветитељство је зауставило прогоне вештица

За неке од оних који су суделовали у анкети „Пју" центра „вештица" је метафора за „штету" која стоји ван контроле рационалних актера. Али не треба имати сумње да важи и обрнуто, да је за неке „штета" знак да негде у близини чучи вештица, или вреба пар урокљивих очију.

Имам чак и лична искуства. Због мојих интензивно зелених очију на пола пута до Марти Фелдмана, један колега својевремено није допустио трудној супрузи да се попне до нас у редакцију. Бојао се да не побаци због мог погледа! После се мусаво извињавао, рекао „дај разуми, молим те, то јој је трећи покушај", тако да сам заиста добила жељу да бацим чини на њега.

Тај тип анегдота којих би могла да се присети свака (жива) жена, барем с ове стране света, ван Саудијске Арабије, Кине и доброг дела Африке, рубни је феномен великог историјског дискурса о прогону „вештица". Већина етнолога и психолога који су се бавили том темом види проблем као страх од женског принципа, способног да магијом жање енергију телуријанских и хтоничних моћи. Историчари новијег доба (отприлике 1450-1750) специјализовани за ту тему бацају тежиште на фактицитет - на систем оптужница, процесе, тестове за „проверу" статуса, пресуде и егзекуције.

Да је сваки процес завршавао спаљивањем, католичка инквизиција, протестантски моралисти, осветници племените крви и сеоски добровољци одговарали би за смрт до три милиона убијених у Европи, махом жена, али и „малефиканата", наводних вештаца који под пакленим уговором држе на вези неколико „вештица", онако као што „М" води оперативце дупле нуле. Од тих три милиона заиста је убијено „само" 60.000 хиљада људи, највећи део у немачким земљама, где је бес према германским рођакама Баба Јаге био посебно вирулентан. 

Статистика је преузета из књига „Hexen"/„Вештице" Волфганга Берингера са универзитета у енглеском Јорку и немачком Хомбургу, и „Инквизиција и прогон вештица" Герда Шверхофа са универзитета у Дрездену.

Тај дискурс се темом бави углавном у контексту заосталости људи и времена, који су се мењали  како се дух епохе образовао, онако како је Макс Вебер описивао процес рационализације и размађијавања света (Entzauberung der Welt). Он је интересантан, али небитан за тему данашњег „вештичарења" у (релативно) развијеном свету. Небитан, анегдотални, превазиђен, не у статистици, већ као интерпретивна мустра.   

Дискурс 2: Приближавање Просветитељства је тек омогућило прогоне вештица

Ту је много сигнификантнија друга струја мишљења, више теоретска, мање заснована на фактицитету. Она се не бави вештицама као пре просветитељским или антипросветитељским феноменом, већ напротив уочава да је тек са културом просветитељства дошло до рационално и правно утемељеног масовног прогона наводних магичних бића.

Процеси су тек у 15. веку попримили кодификовану форму, а то је већ Ренесанса, истина само у Италији, али свеједно доба кад се човеков ум ослобађао служења наднаравним принципима.

Врхунац прогона у Европи пада између 1560. и 1650. године. Последње спаљивање „вештице", петнаестогодишње Веронике у Баварској, збило се 1756, у истој години кад је стотинак километара јужније, у Салцбургу, рођен Моцарт. Теоретско утемељење вере у вештице упада у очи пре свега виртуозним повезивањем ирационалног веровања и формалистичког разума.

Преведено: Врага заостали! Тек кад су постали просвећени, људи су кренули да јуре вештице!

Врло инспиративна штива о вештицама и просвећености нуде два француска аутора, етнолошкиња Жана Фавре (1934) и историчар Жил Мишле (1798-1874).

У чланку „Вештице и Просветитељство" (из књиге „Вештице Новог времена", 1978) Фавре пише да је скоро годину и по дана истраживала веру у вештице у француском региону Мајен и жали се, с обиљем духа, „како није наишла на вештичје трагове, али јесте на један жилави дискурс о вештицама".

Жил Мишле је писао историјске огледе о Француској револуцији, први увео појам „масе" као политичке и историјске категорије и први, пре Јакоба Буркхарта користио појам „Ренесансе" да би означио једну епоху. Због свог романа „Вештица" („La Sorciere", 1862) Мишле међутим не ужива најбољи статус у научној заједници, у којој се третира као „митописар", писар/ћата мита. Мита-ћата.   

У „Вештици" Мишле је вештицу портретирао као докторку за народ и борца против феудалног потлачивања, које се одвијало кроз заверу кнезова, правника, теолога и признатих доктора медицине. На крају, они су их прогањали и егзекутирали, док су их обични људи само пријављивали. Али више од свега Мишле користи „вештицу" као метафору и аналогон за рађање Просветитељства из митског наслеђа. 

Појам вештичарења је симбол за прекорачивања граница, преиспитивање затеченог реда, пробијање правила, једном речју, за напредак. „Наведите ми једну науку" писао је Мишле „од природних наука, преко опсерваторијума, музеја, ботаничких башти, медицинских факултета или свих модерних библиотека - која не би била измишљена директно од „Сатане", као гажење и пробој затеченог стања. Нема напретка који не би почивао на преступу."

Сажето: колевка науке нису они који су ишли у школу, већ они који су бежали из школе. „И Парацелзус је говорио да је све што зна о медицини научио од вештица". Све почива на разуму, праву и природи, то је истина, али, каже Мишле, да би те три ствари прорадиле у систему, потребна је „неразумност вештица и њихов уговор с природом". По томе би вештице биле преступ само у очима просветљених - за све друге оне су анимистички духови природе.

Вештичарење је преломни моменат, „цајтенвенде" без узора и предака, „јер вештица нема ни оца ни мајку, ни сина ни мужа. Она је једна и инокосна, метеор који је пролетео хоризонтом." Када? Па тамо негде између Ренесансе и Просветитељства.

За разлику од првог дискурса, овај други који ради преко метафора и аналогона изводи закључак  да се модерна наука није конституисала кроз одбацивање, већ напротив кроз преузимање вештичје страсти као дубоке чежње за упознавањем природе из природе, без дистанце, јер, како каже Мишле „и Тацит је у Риму видео само себе, али је то ипак био Рим". 

На основу тога произилази:

Наука је далеко надмашила амбиције вештица.

Наука је заправо вештица.

Спалимо је.