Судница, ријалити, литература: Крај суђења за масакр у Батаклану и тајна самоубилачког прслука Салаха Абдеслaма

Крајем сваке школске године, Мића Јовановић и маркетиншки тим Универзитета Мегатренд потенцијалне бруцоше обрадују новом вицкастом рекламом. Тако је било и овога јуна: Мегатрендов правни факултет је рекламиран на билбордима слоганом: „Добар адвокат зна закон. Док паметнији води судију на ручак."

И док су породице свршених средњошколаца бројале новац потребан за упис на „званично најбољи приватни универзитет у Европи", део јавности се још једном згражавао над транспарентношћу светоназора који без било какве потребе за знацима навода представља суштину новоуспостављеног система вредности. На питање новинара откуда му идеја да младе људе „мами" на студије права отвореним позивом на корупционаштво, Мића Јовановић је изјавио како наведене речи није рекао он, него амерички писац Марк Твен, како је и наведено у потпису спорне економско-пропагандне поруке.

Овом нушићевском заменом теза и пребацивањем одговорности на великог пријатеља Николе Тесле, популарни ректор (не)популарног универзитета само је потврдио извесност своје генетске блискости са неким од Твенових несташних дечака са Мисисипија. А шта је Твен заиста мислио о правосудном систему у САД, може да се прочита и на страницама његовог Тома Сојера. Сетите се: суд за убиство на месном гробљу прво осуди невиног човека, да би правда била задовољена тек након што се расплету све авантуристичке заврзламе овог романа који надлежни инквизитори школских програма још увек нису избацили из лектире.

Игоови Јадници нису те среће, утолико што се у целоме свету много чешће гледају и слушају као мјузикл него што се читају као један од најбоље написаних романа. А и Иго се у својој прози бави судовима, или тачније судницама, које у наслову дела једног поглавља назива: „Место где се долази до убеђења".

Два „Степеништа"

Твен и Иго су тек двојица од ко зна колико писаца који су судске процесе преточили у књижевни текст. О броју филмова и телевизијских серијала у потпуности или делимично сниманих у правим или грађеним судницама и да не говоримо. Међутим, крај двадесетог века нам је телевизијским праћењем суђења О Џеј Симпсону донео ријалитизацију како правде, тако и њеног драмског представљања.

Од пресуде бившем играчу америчког фудбала прошло је већ четврт века. У међувремену смо, у Хашком трибуналу, и сами били изложени мерачима гледаности, а све је кулминирало директним преносом самоубиства Слободана Праљка, који је смртоносни отров - као на филму - испио усред хашке суднице.

Потом се клатно вратило, па је холивудизација правде довела до процесуирања Холивуда, чијем смо апсурдном завршном чину „присуствовали" пратећи друштвене мреже током парничења између Џонија Депа и његове бивше драгане.

Негде у исто време дошло је и до спора аутора две ТВ серије истога назива које се баве истим злочином. Француска документарна серија Степениште Жана Ксавијера ла Страда премијерно је приказана 2004. године, да би овога маја ХБО МАКС почело емитовање игране ТВ серије Степениште Антонија Кампоса, у којој главне улоге тумаче Колин Фирт, Жилијет Бинош и Тони Колет.

У средишту оба серијала је суђење писцу Мајклу Питерсону, оптуженом за убиство супруге. Али док се Ла Страдов документарац бавио суђењем, можда и кључни део Кампосове верзије јесте управо однос чланова филмске екипе са главним протагонистима приче којом су се бавили, јер је Ла Страдова монтажерка једно време заиста била у љубавној вези са окривљеним Питерсоном. Необјективно приказивање ове везе био је само једна од примедби француских документариста на играну верзију Степеништа.

Суштина Ла Страдове огорчености почива у његовом осећању како је Кампос грубим фалсификовањем чињеница злоупотребио његово поверење, које се пре свега огледало у спремности да млађем колеги омогући да види сав снимљени материјал.

„Разумем процес драматизације", рекао је Ла Страд новинарима, „али када тиме нападате кредибилност мога рада, онда је то за мене неприхватљиво. Према ономе што је приказано у играној ТВ серији, ми смо наводно наш материјал монтирали с намером да тиме помогнемо Питерсонову жалбу."

Мимо оба „Степеништа", Питерсон се на крају нагодио са тужилаштвом и сада је слободан човек, иако ни данас није јасно да ли је убио своју жену или је невин.

Не ломите ми багрење

Ова извесна нејасноћа нас најзад доводи на домаћи терен, где једва можемо да се сетимо неке добре књиге, филма или ТВ серије чија се радња одвија у судници. Чини се да је за то највише крива компликованост и спорост и актуелног и ексјугословенског судског система. Отуда се, мимо монтипајтоновских сцена са рочишта за бракоразводне парнице из серија Синише Павића и фиктивних суђења класицима срспке књижевности Аце Ђорђевића, као ремек-дело судскога жанра у Срба издваја песма „Не ломите ми багрење" покојног Ђорђа Балашевића!

Као наличје овом петоминутном евергрину стоји дводелна ТВ драма Бомбашки процес Бранка Иванде, са младим Радетом Шербеџијом у улози младога Јосипа Броза Тита. Пуна идеолошко-драматуршких фаулова, ово поетички препознатљиво чедо Телевизије Загреб ипак нам је подарило антологијску сцену у којој Јосип Броз са оптуженичке клупе изјављује да не признаје буржоаски суд, већ само суд своје партије!

То нас враћа Игоовим Јадницима и већ помињаном одељку који почиње описом суднице у француској провинцији, онако како ју је својим очима видео главни јунак Јадника Жан Валжан:

   „Крочио је, затворио несвесно за собом врата, и остао на ногама посматрајући оно што је видео.
   Било је доста пространо одељење, слабо осветљено, испуњено наизменично жагором и тишином, где се читав апарат једног кривичног претреса развијао, усред гомиле, са својом бедном и гробном озбиљношћу.
   На једном крају сале, ту где је он био, судије расејана изгледа, у изношеним одорама, који су грицкали нокте или жмурили; на другом крају, гомила у ритама; адвокати у свим могућим позама; војници честита и груба лица; стари умрљани дрворези, прљава таваница, столови прекривени више жутом него зеленом чојом, врата замазана од руку; о клинцима закуцаним у украсе на зидовима кафанске лампе које су више димиле но светлеле; на столовима свеће у бакарним свећњацима; мрачно, ружно, тужно; и за свега тога се издвајао озбиљан и узвишен утисак, јер се ту осећала она велика људска ствар што се зове закон и она велика божанска ствар што се зове правда.
   Нико из гомиле није обратио на њега пажњу. Сви су се се погледи стицали на једну једину тачку, дрвену клупу прислоњену на нека мала врата, уза зид, лево од председника. На тој клупи, коју је више свећа осветљавало, налазио се један човек између два жандарма.
   Тај човек, то је био онај човек."

Два века касније, у једну потпуно различиту а опет исту судницу ушао је француски писац Емануел Карер. А човек коме се, између осталих, судило звао се Салах Абдеслам.

Од Лимонова до jоге - од луднице до суднице

Мишел Уелбек је једном изјавио како су он и Емануел Карер два највећа жива француска писца. Када су га недавно на то подсетили, писац Елементарних честица је рекао како се не сећа тих својих речи, али да стоји при тврдњи како Карер „зна када је понашање његових ликова процењиво, вредно дивљења, презриво, морално неутрално". „Он може да сумња у све остало", каже Уелбек, „али не и у то."

У истинитост ових Уелбекових речи може да се увери и домаћа читалачка публика. Прва Каререова књига преведена на српски јесте роман Лимонов, потом је објављено Царство, а однедавно нам је доступно и његово најновије дело Јога. Реч је о репрезентативном узорку најсавременијег књижевног израза.

Карер већ дуго не пише фикцију, али његова књижевност није ни документарна. Једноставно, варљива стварност у којој живимо писцу какав је Карер сасвим је довољна за стварање јединственог књижевног света. И док Уелбек пишући о садашњости увек помало залази у блиску будућност, Карер садашњост описује из те будућности. Тако су и један и други увек за корак испред осталих. Тај дар их чини читаним, али не и сретним.

Тако је и поменута Карерова Јога још једна прича о суочавању са депресијом, делимично изазваном и терористичким нападом исламиста на редакцију сатиричног листа Шарли Ебдо. У једном тренутку Карера подвргавају и електро-шоковима, да би на крају тужне књиге о покушају да напише веселу књигу и себи и читаоцима дозволио типичну мелодрамску сцену мимоилажења некадашњих љубавника на аеродрому.

У нападу на редакцију Шарли Ебдоа убијен је и један Кареров пријатељ, тачније, како се то данас каже, емотивни партнер његове добре пријатељице. Карер у Јоги приповеда како му је та пријатељица испричала да је током идентификације тела убијеног љубавника чула плач из суседне просторије. Полицајци су јој рекли да у суседној просторији лежи тело убијеног терористе кога су дошли да идентификују његови најближи.

Лудило у присуству Бога

Масакр у редакцији Шарли Ебдоа десио се на самом почетку 2015. године. Једанаест месеци касније, Париз је био мета новог напада исламиста. Овога пута, на неколико локација је што од експлозива који су активирали џихадисти-самоубице, што од метака испаљених из аутоматских пушака, погинуло стотину и тридесет људи, а теже или лакше рањено више стотина несретника.

Највише жртава је остало да лежи на поду концертне дворане „Батаклан", у којој је те вечери на програму био концерт групе Eagles of Death Metal.

Почетком јула те 2015. године, „Орлови" су свирали и на новосадском Егзиту, а у најближем комшилуку дворане „Батаклан" је и адреса на којој је живео Данило Киш.

Шест година након највеће трагедије која је задесила Париз од завршетка Другог светстког рата, у тамошњој Палати правде почело је суђење виновницима терористичког напада. Медији су овај догађај унапред прогласили за „процес века". За потребе суђења конструисана је потпуно нова судница, док је за бројне новинаре обезбеђена засебна просторија, одакле ће на екрану моћи да прате ток суђења, за које нико није могао да зна колико дуго ће трајати.

Међу акредитованим извештачима нашао се и Емануел Карер. Његова намера је била  да пише чланке за француски недељник Обс. Редакција је на суђење послала и новинара, чији је задатак био да читаоце извештава онако како то новинар и треба да ради. Карер није знао у шта ће се изродити његово присуство у судници и соби за новинаре. Једноставно - био је присутан.

„Зашто сам мојим пријатељима из Обса предложио да пишем ову хронику на дуге стазе?", објашњава Карер. „Да сам адвокат, или какав други актер велике правосудне машинерије, то би једноставно био мој посао. Иста ствар би била да сам новинар. Али бивајући писцем од кога нико ништа не тражи, писац је, како кажу лакановски психоаналитичари, једино властан над самим собом и над својим жељама. Ни на који начин нисам био повезан са нападима, баш као ни било ко од људи које познајем. Али ме занима та мистериозна људска активност да се инсистира на истеривању правде. У једној од својих књига сам већ писао о импотентном судском церемонијалу на суђењу првога степена. Оно што ће почети осмога септембра неће бити, како се увелико говори, Нирнбершки процес тероризму (у Нирнбергу је суђено високим функционерима нацистичког режима, а овде ће пред судију изаћи индоктринирани делинквенти, а не они који су их индоктринирали), али то ће ипак бити нешто велико, нешто што мало по мало тек треба да добије своја правила и драматургију. Ја желим у томе да помогнем, и то је први разлог што ово радим. И мада нисам ни стручњак за ислам ни арабиста, интересују ме религије и њихове патолошке мутације, из чега произилази питање: где почиње патолошко? Када почиње лудило у присуству бога?"

Последњу реченицу могао је да напише и Данило Киш.

Карер је почео да ниже своје чланке посвећене „процесу века", а његове текстове су ексклузивно преносили и шпански Ел Паис и римска Република.

Стотине сведока и два господина председника...

Пре него што се вратимо Кареровим текстовима, упутно је указати на оно што је аустријска новинарка Мадлена Шварц о овом суђењу написала у једном од скоријих бројева Лондонске књижевне ревије.

Шварцова је о свом виђењу онога што се током десет месеци дешавало у специјалној судници у париској Палати правде за овај угледни левичарски часопис писала пре него што је почетком јула суд изрекао пресуде окривљенима. Ни њено писање није по сваку цену журналистичко, јер је сама драматургија догађаја којима је присуствовала као акредитовани извештач утицала на редослед тема које су привукле њену пажњу.

Тако на самом почетку текста „Устанеш и мртав си" награђивана аустријска новинарка објашњава како француски правосудни систем не познаје категорију транскрипта са самога суђења: „Оно што се деси у судници остаје између оних који суђењу присуствују."

Ипак, постоје изузеци, а суђење исламским терористима јесте такав изузетак, па ће записници са суђења бити доступни јавности - 2072. године!

Потом следи објашњење како француско правосуђе у оваквом случају дозвољава да се пред судом појаве не само сви који су се 13. новембра 2015. затекли на местима злочина, већ и чланови породица жртава. Због тога на почетку нико није могао да предвиди колико ће суђење трајати. Многи су предвиђали како би „процес века" могао да потраје и дуже од годину дана.

Међу онима који су сведочили напослетку се нашао и тадашњи председник Француске Франсоа Оланд.

„Господине председниче, добар дан", обратио се Оланду на почетку његовог сведочења судија Перије.

„Добар дан, господине председниче", узвратио му је Оланд.

Тадашњи председник Републике се у вечери напада налазио на стадиону „Француска", где се играла пријатељска фудбалска утакмица између репрезентација домаћина и Немачке.

Софино сведочење...

Тридесетосмогодшња Софи је била на концерту у Батаклану: „Памтим њихове повике, њихове осмехе. Памтим како су са осмехом убијали људе који би их погледали у очи. Сећам се младића који је умро поред мене."

Софи је у нападу лакше рањена, а у болницу се одвезла уберовим таксијем који је већ био заузет: „Возач и његова муштерија су ми спасили живот." Оперисана је тек у девет сати ујутру, а пре тога ју је испитивао нељубазни полицијац који јој је замерио што не носи наруквицу којом су у болницама обележавали жртве напада.

„Осећала сам се кривом што сам остала жива", сведочила је Софи. „Отишла сам у посету мајци у Провансу. Када сам се вратила у Париз, стално сам мислила да ћу бити убијена."

Потражила је психијатријску помоћ: „Позвала сам линију за хитне случајеве. Спустили су ми слушалицу јер сам исувише плакала. Рекли су ми да их поново позовем када се мало смирим. Отишла сам до психијатра који је заспао слушајући ме. Када се пренуо, хтео је да му причам о баки и деки."

За Софи је то био тек почетак трогодишњег сучељавања са психијатрима: „Један ми је препоручио да гледам Чаплинове филмове. Други је сваку сеансу започињао причом о француском систему здравствене заштите. Нека лекарка се потпуно распала када сам јој рекла због чега сам дошла, па сам онда морала да је тешим."

...Алиса и Астрид...

Ово сведочење пре вуче на Уелбека него на Карера, који је у тексту под насловом „Оно што остаје од живих" описао случај брата и сестре, који су се у тренутку напада налазили на улици.

Алиса и Аристид много личе једно на друго, она је тад имала 23 а он 26 година: „Она је циркуски професионалац: акробата. Њен посао се састоји у томе да лети кроз ваздух и да се онда ухвати за руке оног који ће је довести на другу страну, али она то описују другачије: 'Мој посао је да омогућим људима да сањаре'."

Аристид је професионални играч рагбија, који је живео у Италији. Нашли су се у Паризу и решили да оду на вечеру у ресторан „Мала Камбоџа", али није било места ни напољу, ни унутра.

„У том тренутку наишла су кола са затамњеним стаклима и зауставила се уз сами тротоар и из њих је изашао човек који је много личио на једног од најбољих Аристидових другара, само што је овај у рукама имао калашњиков из кога је почео да пуца", испричала је Алиса.

Аристид се попут рагбисте бацио на Алису и тако јој спасио живот. Меци које је примио ранили су и њу. Лекари Хитне помоћи су на лицу места прво констатовали Аристидову смрт, али обоје су преживели. Међутим, више не могу да се баве оним чиме су се бавили пре 13. новембра 2015.

... и Салах Абдеслам

Човек који је пуцао из калашњикова није седео међу окривљенима у специјалној судници у Палати правде. Убијен је у ноћи у којој је на неколико локација у Паризу побијено стотину и тридесет недужних људи. Те исте ноћи прслуком са експлозивом разнело се и осам џихадиста. Тако су се на оптуженичкој клупи нашли само помагачи терориста, људи који се у тренутку напада нису ни налазили у Паризу.

Изузимајући једног.

Салах Абдеслам је те вечери носио самоубилачки прслук, али га није активирао. До краја суђења неће остати до краја јасно да ли је одустао од намере да га активира или је нешто кренуло по злу. Стручњаци су утврдили да је механизам био неисправан. То пак не значи да је Абдеслам покушао да га активира.

Шварцова каже какао су се многи након почетка суђења забринули како би Абдеслам могао да израсте у неку врсту звезде „процеса века", а онда додаје:

„Човек у боксу не личи на звезду; подсећа на ученика колеџа који је дошао на разговор за свој први посао. Носи белу кошуљу, црне панталоне и црну маску."

У питању је заштитна маска, јер не треба заборавити да се суђење одвија у јеку пандемија ковида 19, те да је неколико пута и прекидано због болести оптужених.

Абдеслам је на почетку давања свог исказа рекао како он никога није убио, да никоме није наудио, али да од почетка суђења не престају да га клевећу. Потом је цитирао Волтера, да би Фигаро у извештају са суђења подвукао како цитиране речи припадају Френсису Бејкону.

Карер је о Абдесламу писао у неколико наврата. Испод свега што се налази на површини његове појаве и наступа, један од двојице најбољих живих француских писаца није приметио неку нарочиту дубину. „Нема ту никаквог амбиса равних онима које је описивао Достојевски, из којих допире задах пакла."

Абдесламово последње сведочење на процесу трајало је пуна три дана. Говорио је својој мајци, о свему што је проживљавао током шест година проведених у притвору.

Карер пише: „Изговорио је и нешто чудно, рекао бих и нешто искрено, али у исти мах опсцено: 'Не знам да ли су жртве и даље зле воље према мени, али им кажем да не дозволе да у тој зловољи не изгоре.'"

Све што је о Абдесламу речено и све што је говорио Абдеслам тицало се, међутим, само једне ствари: да ли ће бити осуђен на доживотну робију без права на помиловање?

Одговор је стигао 29. јуна ове године.

Без извињења због прекида програма

Суд је ослободио оптужби само једног од окривљених, а Абдеслам је осуђен на казну доживотног затвора без права на помиловање. Ова казна се у Француској примењује од 1994. године, а правно ју је дефинисао онај исти Робер Бадинтер који је председавао оставинском расправом над још увек топлим телом умируће Југославије.

Киш би из ове правничке дигресије умео да формулише оно што ће у овоме тексту остати да лебди у ваздуху.

У ваздуху још увек лебди Абдесламово право на жалбу. Шварцова у свом другом тексту објављеном у лондонском књижевном часопису каже како се његови адвокати још увек нису изјаснили: „За сада нам остаје његова последња изјава дата пред судом. Неки ће га људи оптужити како није био искрен у своме жаљењу. Није успео да убеди судије када је рекао: 'Више од 130 људи је мртво и четири стотине рањено: ко може бити неискрен у тражењу опроштаја пред лицем толике патње?'"

Карер у свом последњем тексту, између осталог, пише и како су се усред читања сажетка пресуде, која је иначе образложена на преко две хиљаде страница, екрани у новинарској соби наједном зацрнели, а нестао је и тон:

„Напето смо чекали да се слика врати. Али није са враћала. Нисмо знали шта да радимо. Неки су остали скамењени, неки су изашли у ходник. И ја сам кренуо. Окупили смо се пред улазом у салу. Наравно да нам нису дали да уђемо, јер је унутра ионако било претрпано. Некако смо успели да их питамо хоће ли прекинути читање пресуде док проблем не буде решен. Не, рекао је један човек. Суђење се наставља."

Мали детаљ за судску праксу, али велики за књижевност.