Аналгетици породице Саклер и епидемија зависности од опиоида: Фармацеутске компаније, рат против бола и смрт од очаја

Рајан Хемптон је 2003. повредио зглоб на планинарењу. Како би се опоравио од досадне болне повреде, били су му преписани опиоидни (наркотични) аналгетик дилаудид (Dilaudid) па оксиконтин (OxyContin), два од многих опиоида које су у то време Американци користили да им помогну са сличним бољкама.

Тада двадесетдвогодишњи политички активиста, који је учествовао у кампањи за реизбор Била Клинтона и радио у Белој кући, Хемптон је развио зависност од опиоида и пошто је као многи у сличној ситуацији, „прешао" на хероин, 2014. завршио је као бескућник у Лос Анђелесу.

Хемптон је један од неколико милиона жртава опиоидске кризе која већ више од двадесет година хара Америком и до сада је однела више од пола милиона живота. Упркос сада већ вишедеценијским напорима, криза је у последњих неколико година кренула да се погоршава: током 2020. број смрти од предозирања порастао је скоро 30%, што значи да је прошле године у просеку сваког дана од предозирања у САД умирало око 250 људи. 

Одштета за смрт

У атмосфери већ пољуљаног поверења у институције у Сједињеним Државама, оптерећеним дубоким политичким поделама, недавним неуспехом у Авганистану, као и све већом неједнакошћу у земљи додатно погоршаном током пандемије, Рајан Хемптон је недавно дошао у жижу јавности када је 11. септембра у оштрој колумни у Њујорк тајмсу окривио цео државни систем, а не само стандардне кривце попут корпорација, да се огрешио о жртве опиоидске кризе. Непосредан повод његовом тексту била је нагодба којом је окончан судски поступак против фармацеутске компаније Пурдју фарма (Purdue Pharma), произвођача медикамената чија је жртва и сам био.

Наиме, после опоравка од болести зависности, Хемптон је постао један од најгласнијих активиста у борби против система који је довео до опиоидске кризе и огромне трагедије. Године 2019. постао је копредседавајући Званичног одбора неосигураних поверилаца у поступку против Пурдју фарме, компаније која је постала синоним за опиоидску кризу због безобзирног манипулисања системом како би продавала оксиконтин, свој најпознатији производ, који је од 1995. продат у вредности од око 35 милијарди долара.

Према одлуци судских власти којом је 1. септембра процес окончан, компанија треба да исплати накнаде оштећенима, а власници компаније, породица Саклер, ослобођени су одговорности за приватне тужбе у вези са стварањем зависности од Пурдјуових производа.

Иако су укупна потраживања свих оштећених у почетку износила преко два билиона долара, договор је да одштета коју Пурдју оштећенима мора да исплати буде око 10 милијарди долара, од којих би Саклерови исплатили 4,5 милијарде. Од укупне суме, око 750 милиона, дакле мање од 10%, биће исплаћено признатим жртвама које су поднеле тужбу за штету изазвану коришћењем оксиконтина, а којих има преко 130.000. „Вредност" појединачне штете од смрти од предозирања које се могу повезати са оксиконтином процењена је на 48.000 долара, док је „вредност" штете од болести зависности изазване истим медикаментом, попут оне коју ју искусио Хемптон, процењена на 3.500 долара.

„Жртве ће примити само око 7,5 одсто од укупне одштетне суме. Осталих 92,5 одсто отићи ће корпорацијама и владама. Жртве су заслужиле боље - и заслужиле су више. И нису заслужили да породица Саклер буде заштићена од било каквих грађанских парница", написао је Хемптон.

Хемптон је непосредно пред закључење поступка дао оставку на своје место у Одбору пошто је, по његовом мишљењу „победио новац, а не - правда".

Он сматра да су интереси жртава били брутално занемарени у односу на интересе не само корпорација, адвоката и државног апарата САД, већ и интереса породице Саклер, власника Пурдјуа, а која је одлуком суда заштићена од тужби за сопствену одговорност у кризи.

Рајан Хемптон није сам у процени да је оваква нагодба, а поготово заштита коју уживају Саклерови, накарадна. Она је изазвала бурну реакцију јавности са свих страна политичког спектра, као и бројне жалбе укључујући и ону америчког Министарства правде, које може да одлучи да ли ће овакву нагодбу одобрити.

Међутим, као што Хемптон закључује у својој колумни, чињеница да је до овакве нагодбе уопште дошло, као и чињеница да је систем најмоћније државе на свету дозволио стварање опиоидне кризе која је тако брутално уништила живот не само њених грађана већ и читавих заједница, захтева не само обештећење него и дубоку реформу односа државе, корпорација, правосуђа, културе и здравственог система. 

Опиоидска епидемија

Опиоидска криза је можда најстрашнији показатељ великих проблема у политици САД од деведесетих година до данас, и тога колико цело друштво може да пати када се фаворизују интереси корпорација које у својој глади за профитом доводе до труљења институција које би требало да служе грађанима: од политике и правосуђа до здравственог, културног и научног система.

Иако свака криза која може да доведе до смрти пола милиона људи и штете од више од пола билиона долара (по процени Банке федералних резерви из Сент Луиса из 2019), сплет најразличитијих актера и околности у праћењу успона и пада Пурдју фарме, њихових сарадника и власника, даје добар увид у разне патологије система које су довеле до катастрофе.

Корени овога проблема сежу чак до хладноратовске Америке, која је своју економију све више ослањала на способност продаје и маркетинга. 

Наиме, иако су тројица браће који су основали династију Саклер - Рејмонд, Мортимер и Артур - школовани лекари, тачније психијатри, они су од почетка свој успех темељили више на занатском савршенству у продаји, него на напредним истраживањима у медицини и фармацији.

Мортимер Саклер, пре него што је с млађим братом Рејмондом педесетих година преузео Пурдју, свој први новац наводно је зарадио тако што је рекламирао цигарете у часопису своје средње школе, док је Артур Саклер, најстарији брат, постао познат као неко ко је променио свет медицинског маркетинга. Поред тога што је био пионир фармацеутског маркетинга, који је у продаји медикамената фокус ставио на лекаре који их преписују и препоручују, Артур Саклер је увео још једну значајну - и врло контроверзну - иновацију: да фармацеутске компаније крену у финансирање медицинских часописа који би „обавештавали" стручну јавност о предностима њихових лекова. Један од његових највећих успеха јесте ангажман за фармацеутски гигант Хофман ла Рош, чији је валијум постао хит током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Овакав агресивни маркетиншки приступ постао је кључан у великом „успеху" оксиконтина.

„Качећи" се за растући тренд третирања бола као „петог виталног знака" (pain as the 5^th vital sign), који је део здравствене струке промовисао од средине деведесетих - наравно уз помоћ фармацеутске индустрије - Пурдју је 1995. лансирао оксиконтин и рекламирао га као сигурно оружје у борби против хроничног бола.

Његов активни састојак - оксикодон -  хемијски је „рођак" хероина, опијума и морфијума, и до тада се користио само за третирање најтежих случајева, попут акутног бола услед карцинома или у палијативној нези, зато што може да створи јаку зависност и релативно лако доводи до предозирања. Међутим, Пурдју и Саклерови су тврдили (и донекле настављају да тврде), да је њихов лек сигуран због наводно спорог испуштања активне компоненте. 

Нешто против болова

Почетак „рата против бола" уз помоћ оксиконтина коинцидирао је с повећањем моћи фармацеутске индустрије у САД, што можда најбоље илуструје чињеница да је бивши и неуспели републикански кандидат за америчког председника на изборима 1996. рекламирао познат и изразито успешан Фајзеров производ вијагру, када је она лансирана 1998. године. Деведесете у САД биле су и доба Прозак нације, хит романа Елизабет Вурцел о депресији и спасу од ње кроз лекове, те и све већег ослањања на фармацију у регулисању душевних болова.

У том оптимистичном добу, када се сматрало да нови, постхладноратовски свет може да оствари све утопије уз помоћ технологије, Пурдју се свом снагом бацио на дистрибуцију свог магичног лека уз подршку маркетинга и рафинираних техника продаје.

Поред сада већ стандардних пракси као што су позивање лекара на раскошне конференције, запошљавање бивших регулатора и објављивање de faкto промотивних текстова у научним и „озбиљним" часописима, Пурдју и његови партнери стално су се довијали како да повећају продају лека на креативне начине.

На микронивоу ту је, на пример, било слање хране из најбољих ресторана лекарима у замену за кратке састанке с продавцима, док се на макронивоу радило о слању огромних количина лекова у делове САД с релативно либералном регулативом везаном за преписивање јаких медикамената. На крају, ту је и било и лобирање за либералнији законски третман компанијских производа, чак и под плаштом борбе против опиоидске кризе.

Иако је менаџмент Пурдјуа 2007. признао да је компанија обманула лекаре и пацијенте у вези са сигурношћу оксиконтина, он је 2013. активно учествовао у лобирању за законе који би омогућили да њихов нешто промењен оксиконтин буде третиран као „сигурнија" врста опиоида, иако се на крају испоставило да је једнако проблематичан.

У уносан посао „борбе против бола" између 2004. и 2019. укључио се и Мекинзи (McKinsey & Company), водећа светска консултантска кућа. Тужба против учешћа Мекинзија у стварању опиоидске кризе, која је у фебруару 2021. завршена нагодбом у вредности од око 600 милиона долара (додуше без признања кривице), открила је да су Мекинзијеви саветници не само помагали свом клијенту да идентификује лекаре који су највише преписивали оксиконтин и да им повећа пошиљке, већ и да су 2017, тада увелико свесни опасности од предозирања, предложили да се једном ланцу апотека понуди „повраћај новца" у износу од око 15 хиљада долара по сваком процењеном инциденту предозирања, како би наставио да продаје контроверзни лек. Поред тога, Мекинзи је наводно саветовао Пурдју како може да се одбрани од „емотивних" негативних кампања које су против лека покретали зависници и њихове породице.

Изградња репутације

Наравно, и без Мекинзијевих савета, свест о важности перцепције компаније је, као и код свих успешних трговаца, била присутна и код Саклерових. Њихово име је до пре пар година код већине више повезивано с великим филантропским акцијама и на пољу образовања и уметности, него с фармацијом, а камоли са опиоидином кризом.

Међу многим донацијама којима је био циљ да за „вијек вијекова" сачувају име Саклер, можда је најпознатије „Саклер крило" Метрополитен музеја у Њујорку, где се од седамдесетих чува Дендурски храм из Египта. Поред Метрополитена, њихове издашне дарове су примили и Лувр, Британски музеј, Тејт галерија, Музеј Викторије и Алберта, Серпентајн галерије у Лондону, Јеврејски музеј у Берлину, али и Бруклински музеј, који има и Центар „Елизабет А. Саклер" за феминистичку уметност. На широку руку Саклерових нису били имуни ни Харвард, Јејл, Оксфорд, Колумбија, Кембриџ, нити универзитет у Тел Авиву. 

Године 2017. Њујоркер je у једном од првих значајнијих чланака који су довели у питање директну одговорност породице Саклер за опиоидску кризу навео и случај ћеркe Мортимера Саклера, Марисe, која себе сматра „друштвеном предузетницом" и која кроз један од својих подухвата подржава и Малалин фонд (Malala Fund) за образовање девојчица, а који је основала пакистанска активисткиња Малала Јусафзаи, најмлађа добитница Нобелове награде за мир 2014. године.

Једну од првих иницијатива да се Саклерови директно позову на одговорност за опиоидску кризу и да се њихово име уклони из престижних уметничких институција, галерија и музеја, покренула је Нен Голдин, америчка уметница позната по фотографијама које се баве људима с маргине друштва, и сама жртва оксиконтина.  

Неврли нови свет

Економисти Ен Кејс (Anne Case) и нобеловац Ангус Дитон (Angus Deaton) књигом Смрт од очаја и будућност капитализма  из 2020. популаризовали су израз „смрт од очаја" како би њиме објаснили повећање смртности Американаца не само од злоупотребе дрога већ и од самоубиства и алкохолизма.

Овај тренд је посебно био присутан код белаца без високог образовања, старости између 40 и 50 година и из економски девастираних делова Америке, попут бивших рударских делова Апалачије, као и Арканзаса и Мисисипија, и годишње је од 2015. односио преко 150.000 живота.

Дитон и Кејс у свом истраживању истичу како је вишедеценијски тренд нестанка добрих и стабилних послова због глобализације и технолошког развоја један од главних узрока „смрти од очаја" и окретања дела популације лошим животним одлукама. Они посебност САД виде у томе што нарочито занемарује људе на дну лествице јер нема социјалне програме нити ниво здравствене заштите као европске земље, које су доживеле сличне промене у својим економијама. Они такође кривца виде и у недостатку друштвене кохезије која је постојала до пре пар деценија, али сматрају да је недостатак добрих послова - и довољних прихода - у заједницама које истражују оно што је крунило и друштвене институције попут брака.

Марксова популарна доскочица о религији као пацификујућем „опијуму за масе", као и Хакслијев изум опиодиолике „соме" као начина да се одржи дистопијско друштво Врлог новог света, показују схватање да је један од начина да се спречи озбиљнији бунт у нефункционалном систему да се из њега на неки начин елиминише бол, када је већ немогуће променити његово нељудско функционисање.

Микродозирање 

Упркос сада већ увелико доказаној опасности од опиоида и даље постоје гласови, попут Кевина Харта, професора на Универзитету Колумбија, који из личног примера сматра да рекреативно коришћење хероина може бити не само сигурно већ и добро. Ако се томе додају разни позиви, углавном из релативно елитних делова друштва, за декриминализацију слабијих дрога, као и све већа популарност „микродозирања" чак и јаким халуциногенима попут ЛСД-а, није сигурно да ли је порука коју треба извући из опиоидске кризе да треба да буде мање места за јаке дроге у легалном промету.

Међутим, чињеница да су Саклери и Пурдју успели да толико дуго имају подршку најмоћнијих делова друштва у свом настојању да у „рату против бола" на сваки могући начин извуку сваки цент, гурајући хиљаде у смрт од очаја, показује да је Америци потребно нешто доста другачије од анестетика.

Бизарност тренутног пословно-политичког система и вредности које он промовише можда је најбоље сумирала Лиз Франзак (Liz Franczak), која заједно с бившим зависником од опиоида Брејсом Белденом (Brace Belden) води утицајни амерички подкаст TrueAnon. У епизоди која се бавила опиоидском кризом, она је саветнике из Мекинзија који су помагали у продаји оксиконтина, адвокате који су бранили Пурдју фарму и лекаре који су прихватили да буду њихови сарадници коментарисала на следећи начин: „То је тренинг за елиту; то је оно за шта наша земља тренира људе [...] да смишљају идеје како да поврате новац за свако тело покопано због предозирања."

Иако је све вероватније да ће Саклери, Пурдју и њихови сарадници бити натерани да повећају одштету жртвама, као и да ће њихова имена бити уклоњена са светски познатих институција које су раније биле синоним за узвишене циљеве, дискутабилно је да ли је дубинска реформа система којој се Рајан Хемптон нада могућа онако једноставно као што је могуће променити број нула у уговору или избрисати донаторска имена на галерији. Са друге стране, штета коју су фармацеутске компаније попут Пурдјуа проузроковале свакако ће наставити да прогони Америку генерацијама.