Чиме се тржишни инспектор Хинић поред свирања саксофона још бавио

1.

Нешто у људима кврцне, и они почну да пишу. Неки грађевински инжењер, годинама живио као човјек, годинама радио као инжењер. Ништа није указивало да ће склизнути. Тек одједном, у низу многих дана, почео је ударати тастатуру. Он, који је некада био шампион у трчању на свеармијском такмичењу, написао је седам романа за седам мјесеци. Један роман о мајци и шест историјских романа. Његова упорност је несумњива. Његов циљ је зацртан. Досад није желио да објави ни пасус, ни ред... Тражи контакте. Лирски је расположен. Пише ми у писму: „Одбијао сам да изађем у јавност као што цура одгађа губитак невиности. Сада је час!“

2.

Џевад, предавао географију у сеоској школи. Стасао за женидбу, стасао за живот. Испросио цуру. Дигао кредит да би подигао кућу. У некој баналној свађи, Џевад је убио тетку. Коцем по глави. И сви се чудили, како тако миран човјек... И Новости су јављале о том убиству. Али су грешком објавили како је тетка убила Џевада. Добро, нема везе. И, добио Џевад петнаест година и одлежао свих петнаест.

Миран је на робији био, али немир му у души. Током петнаест година, прије подне би, у затворској фабрици, правио шпорете, а поподне би, у ћелији, писао прозу. Руком је написао око три хиљаде страница романа који је назвао Крезубе игре.

Уочи изласка на слободу, неки робијаш, из чистог зезања, спалио је Џеваду све папире. Тако је у дим отишао роман Крезубе игре. У растројству, Џевад је пререзао себи вене. Али није скончао у затвору. Изашао је убрзо на слободу којој се није обрадовао. Очајавао и очајавао, јер народ неће прочитати његов роман.

Џевад и његов отац су дошли к мени. Не знам ни ко им је предложио да се посавјетују са мном, али дошли су, врло озбиљни. Ја нисам могао Џеваду предложити ништа друго него да пише роман испочетка. Чак сам скренуо пажњу како би било добро да роман буде много краћи него у првобитној верзији.

„Ја нећу моћи опет написати тако добар роман“, јадао се Џевад, чупао косу...

Отац га смиривао, чак је био спреман он да записује роман, а Џевад само да диктира...  Поздрависмо се. Изађоше из моје канцеларије, али отац је, ваљда намјерно, заборавио наочаре на мом столу. Вратио се да их узме, и тихо ми рекао:

„Брате слатки, испаде тежа књига од робије.“

3.

Скрибомани живе на много начина, а умиру на исти начин, као скрибомани. Једна скрибоманка, пише овакву причу. Возила кола. И, ударила краву. Крава одмах цркла на путу. Али, скрибоманка показала хуманост. Позвала касапина који је заклао мртву краву. Она и касапин подарили су месо дјеци без родитеља која се зачудише овом поклону, „јер одавно нису окусила месо“.

Ову причу препричао сам на једном састанку гдје се дискутовало о читанкама. Већина је, сасвим демократски, била за то да ова прича уђе у читанку. Драо сам се! Како се може месо цркнуте краве поклањати дјеци без родитеља? И како се може јести цркотина? И како ће дјеца спремати јело од цркотине у смраду цркотине? Ништа ми нису рекли. Подигоше руке и прича уђе у читанку.

Демократија је најгори облик владавине.

4.    

Антологије су обично пуне лоших стихова. Кад год уђем у књижару, приђем полици гдје је поезија и одмах листам антологије. Листам и чудим се – колико лоших стихова на једном мјесту. Недавно, у књижари, нађе ме један доброћудан и насмијан скрибоман. Док сам листао те ужасне антологије, скрибоман је пришао, промрмљао своје име и питао ме, да ли желим једну дебелу антологију. Поезија о језерима. Да. Он је купио ту антологију и поклонио ми.

Рече: „Ја сам сачинио антологију, али немам примјерак при себи, зато сам је сада купио и поклањам вам.“

„Хвала.“

Саберимо губитке овог скрибомана. Он је губио вријеме сачињавајући лошу антологију, губио је новац улажући у узалудан посао, опет је изгубио новац купивши своју антологију, изгубио је примјерак поклонивши га мени, изгубио је још пар минута у причи са мном, јер у мени пријатеља није стекао.

„Све најбоље вам желим“, рекао сам скрибоману.

„Пријатно, довиђења, никада нећу заборавити овај сусрет“, рекао ми је скрибоман.

Зачуђен, изашао сам из књижаре. Али зачух кораке. Наравно, скрибоман је трчао за мном.

„Морам вас питати, мада ми је непријатно, прича се да сте повезани са службама, са тајним центрима моћи, да ли је то тачно?“

Угнуо сам раменима...

„Да, јасно ми је зашто не можете ништа рећи на ту тему.“

Увече сам листао скрибоманову антологију Поезија о језерима. Скрибоман је антологију посветио својој жени за коју тврди да се утопила у језеру, а он није могао да је спаси. Склон сам да повјерујем – скрибоман је усмртио жену потопивши је, а потом је, као закаснели алиби, сачинио антологију и посветио је жртви. И набацио осмијех инфантилног мушкарца. Не вјеруј скрибоману ни кад ти поклоне носи.

5.

Појавио се једног поподнева. Био је сигуран у себе. Кравата свезана у дебео чвор, а сунчане наочаре наврх главе. Носио је дебелу фасциклу на којој је писало „2014“.

„Господине Хинићу“, упитах га, „ви, као тржишни инспектор, радите одговоран и тежак посао... Како сте написали чак петсто пјесама за само годину дана?“

„Е, друшкане... свирам ја и саксофон.“

6.

Давно, у доба комунизма, један скрибоман је уобразио да је много важан, те га тајна служба прати и прислушкује. Чак је носио цедуљице и писцима у писаној форми објашњавао да су му преко агента, стоматолога, инсталирали минијатурни микрофон у зуб; зато је говорио само оно што је држави драго да чује.

У том лудилу замишљен је утопијски примјер друштвене симбиозе: државне уши у пишчевим устима.

7.

Преко педесет писама добио сам од неког скрибомана. То су непотписана, кратка писма, а слова у њима крупна и пажљиво исписана. Обично се писмо овог скрибомана састоји из само једног стиха:

Лешинари, лешинари су свуда око нас!

Али пар пута сам добио и поруку:

„Не кажем љубичицама, вама кажем! Све се може издржати. Али чувајте се људи који најављују почетак нечега, почетак било чега.“

8.

Један манијак ми је послао поезију и наредбу да објавим све у часопису. У биографији, умјесто године рођења, написао годину смрти. Имао је план да дигне руку на себе.

9.

На приморју ме нашао неки скрибоман, бивши риболовац којем је досадило да лови рибу. Хвалио се како баца динамит и бере мртве рибе на морској површини. Дао ми је рукопис романа Туђа хоботница на петсто страница. Знао је да држи причу, али није знао да стави тачку.

Прелистао сам рукопис и предложио му, да исту причу исприча на сто педесет страница и биће то роман за објављивање. И још му рекох да то учини до наредног љета. Али већ почетком зиме поштом сам добио Туђу хоботницу на хиљаду триста страница. Поздравља ме у пропратном писму и каже:

„Желим брзи одговор.“

10.

Радници који су ископавали глину зачудише се кад угледаше кости. Био је то огромни мамут. Грубом руком багер га трже из сна након петсто хиљада година. Научници су утврдили да је тај мамут био женка и да се најмање једном порађала.  Висока четири и дугачка седам метара, са кљовама од преко три метра, тежила је око седам тона. Гдје је пронађена – ту је и угинула, заглибила се у мочвари. Стара и болесна, није имала снаге да се извуче. Што се више борила, дубље је тонула...

Данас се женка мамута чува у Кикинди, у музеју, ка њој су очи упрте, а блицеви милују њене кости. Сваки скрибоман је свестан свог пропадања, али се нада да ће једног дана бити откривен као нешто огромно.