Рађање италијанске Mаргарет Tачер: Ђорђа Мелони - жена, мајка, хришћанка štampaj

Четрдесет и кусур година после Велике Британије, три деценије после Француске и 17 година после Немачке, Италија се пита да ли је коначно спремна за прву жену премијера, Ђорђу Мелони?

Не, Ђорђа Мелони није италијанска Марин Ле Пен како ју је представио Фајненшел тајмс, она је италијанска Маргарет Тачер, односно католичка конзервативка. Другим речима, Мелони се разликује од Ле Пенове таман колико се разликују Италијани од Француза.

Није случајно да је Мелонијева партија - Браћа Италије - у Европском парламенту у посланичком клубу који су основали британски конзервативци пре него што су извели Велику Британију из ЕУ, а не међу суверенистима и популистима где седе Ле Пеново Национално окупљање и Лига Матеа Салвинија заједно са аустријским и холандским слободарима и Алтернативом за Немачку. 

Тврда католичка линија

„Ја сам Ђорђа, ја сам жена, ја сам мајка, ја сам хришћанка", скандирала је Мелонијева пре две и по године, на митингу испред базилике Светог Јована у Риму који је био нека врста прекретнице за њену странку Браћа Италије и њен политички успон. 

Тај њен перформанс је овековечен бројним мимовима који су се појавили на интернету а музичка обрада са насловом „Io sono Giorgia" је чак постала хит у дискотекама и ноћним клубовима, од Алпа до Сицилијанског канала. Међутим, он је и сублимирани политички програм Мелонијеве: борба за тзв. традиционалне вредности испод чије кринке се крије хомофобија.

Британска Челична леди јесте гласала за депенализацију хомосексуалности, али је њена влада усвојила тзв. „члан 28" по којем је јавним установама наређено да не промовишу хомосексуалност а у школама је забрањено да се хомосексуалност представља као прихватљива у оквиру породице. „Деца треба да се уче у школама традиционалним моралним вредностима а не да имају неотуђиво право да буду геј", грмела је на партијском конгресу 1987. године Тачерова правдајући своју кампању против објављивања књига и материјала са геј тематиком у Великој Британији. 

Баш као некада Тачерова, и Мелонијева одбија да прихвати чињеницу да је позиција LGBTQ заједнице питање права и слобода а не морала и сексуалности. Штавише, Мелонијева је на тврдој линији Римокатоличке цркве, односно Опус Деија, по питањима породице и права сексуалних мањина. Ушло је у антологију и њено исмевање новог правила да се у јавним документима родитељи не ословљавају као отац и мајка, већ као „родитељ 1" и „родитељ 2" како би се избегла дискриминација родитеља који припадају истом полу. 

Конзервативни смисао за хумор

Осим конзервативизма, Мелони са Тачеровом дели и избор да буде комплетно окружена мушкарцима, почев од Гвида Крозета са којим је основала партију Браћа Италије и који јој је и дан данас најближи сарадник, до читаве плејаде политичара из бившег Италијанског социјалног покрета и Националног савеза.

Такође, попут Тачерове и Мелонијева не дозвољава солирања у странци а једини ко може да јој противречи, чак и јавно, је Крозета. Још једна сличност Мелонијеве са Тачеровом је дрвеност, укрућеност у јавном простору и наступима, као и одсуство аутоироније и смисла за хумор. Превише озбиљно схвата себе и политику, али то није нужно мана, историја је показала да то често није била препрека многима да се докопају власти.

„Бог, отаџбина и породица" је слоган на коме су јахали и јашу ка власти бројни конзервативци, на свим меридијанима. Мелони није ни прва ни последња која га раби а њена срећа је да су њени савезници на италијанском десном центру или на заласку каријере (Силвио Берлускони) или у вртоглавом паду (Матео Салвини). Практично, Ђорђа не треба ништа да ради, Берлускони и Салвини бројним погрешним потезима сами терају воду на њену воденицу.

Изборни систем у Италији је такав да се странкама апсолутно не исплати самостално појављивање пред бирачима будући да се три четвртине парламента попуњава већинским системом а само 25 одсто пропорционалним, испарцелисаним по регионима.

Прва и можда највећа препрека за Мелони до Палате Киђи је су управо њени коалициони партнери, Берлускони и Салвини, који тврдоглаву одбијају да јој признају лидерску улогу и поред тог што њена партија ужива подршку бирача колику заједно немају Форца Италија и Лига већ дуже времена.

Берлускони и Салвини покушавају да пронађу формулу како да избегну правило у коалицији које су сами неметнули - да партија са највише гласова кандидује премијера у случају победе десног центра - а истовремено вагају да ли би уједињење Форца Италије и Лиге омогућило новом политичком субјекту да освоји више гласова од Браће Италије.

С друге стране, под слоганом „Доста је било диносауруса, време је за нове патриоте", Мелони је организовала велики конгрес партије на Салвинијевом и Берлусконијевом терену. Она је у Милану окупила 4.600 делагата из целе Италије показујући да је у претходних десет година формирала и партијску инфраструктуру која по масовности не заостаје много за великим странкама из Прве републике.

Мелони жели да на националном плану примени рецепт из ЕУ, то јест да формира снажну коалицију конзервативаца која би у будућности могла да постане и Конзервативна партија. Највећи ризик с којим се суочава Мелони јесте замка да изгуби кредибилност код европских и америчких партнера јурећи додатне гласова, или да остане без гласова у тежњи да стекне легитимитет и кредибилитет код савезника у Вашингтону, Бриселу и Франкфурту.

Двојац Мелони-Крозето

У Италији није довољно освојити највише гласова да бисте владали земљом. И поред тога што је Италија чланица Г7 и једна од најважнијих држава ЕУ, свака власт у Риму поред унутрашњег летитимитета (изборна воља грађана) мора да ужива и међународни легитимитет, то јест да буде на основним линијама спољне политике Вашингтона и економско-монетарне политике ЕУ и Европске централне банке (ЕЦБ). Јавни дуг Италије је толико велики да она не може себи да дозволи луксуз избора владе која би била против ЕУ и ЕЦБ, а везаност за Вашингтон је и после 80 година толико јака да није могуће имати антиамеричког премијера у Палати Киђи, не само због постојања осам америчких база на тлу Италије.

Мелони је уз помоћ своје сиве еминенције Гвида Крозета то веома добро схватила и у последње две године интензивно ради на изградњи кредибилитета и поверења међу партнерима у Вашингтону али и у Бриселу и Франкфурту. Њена основна порука је да она као премијерка не би радила на томе да извуче Италију из ЕУ или еврозоне и окрене је против НАТО-а, већ да управља Италијом и спроведе неопходне реформе за боље функционисање државе.

У историји обе италијанске републике никада се једна жена није налазила на челу најјаче странке. Мелони је за мање од десет година постојања своје партије прешла пут од лидерке странке која је освојила мање од два одсто гласова на парламентарним изборима до политичке формације која, по свим анкетама, ужива подршку између 22 и 25 одсто бирача.

Као што иза сваког успешног мушкарца стоји једна жена, тако и иза моћне жене по правилу фигурира поуздани мушкарац. У случају Мелонијеве то је Гвидо Крозето који је и визуелно и политички и светоназорно - антитеза Мелонијеве.

Њих двоје је ујединио Силвио Берлускони пре десет година, када је отказао прелиминарне изборе у тадашњој главној политичкој формацији десног центра Народ слободе, на којима су се кандидовали обоје: Мелонијева као кандидаткиња тврдог конзервативног крила и Крозето као представник либералне струје.

Симболични моменат симбиозе двоје дијаметралних политичара било је изненадно Крозетово узимање у наручје Мелонијеве на једном од скупова на коме су бранили право на одржавање прелиминарних избора у оквиру десног центра. Политички противници су их крстили, базирајући суд на изгледу, као „Шрек и Фиона".

Мелонијева и Крозето су основали Браћу Италије спајајући две различите политичке породице на италијанској десници: Ђорђа је долазила из политичке фамилије Ђорђа Алмирантеа и Ђанфранка Финија, лидера Италијанског социјалног покрета (МСИ) и Националног савеза, а Гвидо је у младости био демохришћанин а затим је постао либерал у Берлусконијевој Форца Италији.

Више од 90 одсто чланова Браће Италије били су бивши чланови или симпатизери Националног савеза и МСИ, односно дугогодишњи саборци Мелонијеве, а Крозето је са својим политичким курикулумом служио као нека врста громобрана од инструментализованих напада и оптужби за носталгију према фашизму и Мусолинију.

Десни атлантизам

Мелони је прилично напредовала у последњих пар година и њена политичка еволуција је видљива, што се посебно односи на осетљива питања која се тичу односа према европским институцијама, Европској централној банци и спољној политици.

Мелонијева је за разлику од Матеа Салвинија схватила да није могуће стићи до Палате Киђи изазивајући и супротставаљујући се Сједињеним Америчким Државама и намигујући Русима и Кинезима.

По савету Крозете, Мелонијева је све изненадила избором да у Европском парламенту уђе у фамилију „конзервативаца" са пољском владајућом партијом Право и правда Јарослава Качињског. Сви су од ње очекивали да полети у заграљај Марин Ле Пен, али је Ђорђа исправно закључила да је много исплативије бити у друштву главног америчког савезника на истоку Европе.

Кључна разлика Мелонијеве у односу на добар део суверениста и популиста је у њеном атлантистичком ставу. Италијанска политичарка није велики фан Сједињених Америчких Држава, али у избору између Москве и Пекинга на једној страни и Вашингтона на другој, њен избор је недвосмислен.

Такође, следећи драгоцено суфлирање Крозета, Мелонијева није градила преференцијалне односе са Доналдом Трампом и његовим окружењем већ са тзв. естаблишментом Републиканске партије због чега је била и први лидер једне италијанске партије која је била позвана на конвенцију ГОП-а.

Крозето је у својству „адвоката" врло добро објаснио и однос Мелонијеве према фашизму и Мусолинију, пошто добар део јавности и даље сматра да она није направила довољно јасан и децидиран отклон од Дучеа и његове дводеценијске владавине. 

„Ђорђа је веома кохерентна особа: она је одрасла у политичкој породици у којој је једна страна долазила из постфашистичког миљеа. Она сматра да нема сврхе да се после 25 година проведених у политици некоме правда да није фашиста. Ђанфранко Фини је то урадио и није му много помогло, кад год би се загрејала политичка позорница он је за своје противнике био обични фашиста. Мелони се као министарка заклела на одбрану Устава, била је и потпредседница Камере (Доњи дом Парламента), дакле она је на делима показала да није фашиста."

У сваком случају Италија је спремна за прву жену премијера. У Риму, у готово три миленијума историје, последњег и јединог женског владара (папесу Јовану) имали смо у деветом веку. Истина, звали су је Јован VIII.

Право питање је да ли је десни центар вољан да стане иза Мелонијеве као кандидата за Палату Киђи и да ли је Ђорђа спремна да дода свом списку: жена, мајка, хришћанка, Италијанка (када наступа у иностранству, као на митингу Вокса у Мадриду) и - премијерка? Одговор на прво питање је непознаница, а на друго је очигледно потврдан.