Човек којем Немци не смеју да кажу да je persona non grata: Украјински амбасадор у Берлину

Када је пре непуне две године Ричард Гренел напустио Берлин, немачка политичка елита је била уверена да се у скорије време неће суочити са неким новим „дипломатским булдожером", који ће их пропитивати о томе где ће ићи новац немачких пореских обвезника, јавно критиковати министре и држити придике о томе који спољнополитички или унутрашњополитички потез би требало да повуче Немачка. Међутим, још тада је у дипломатском кору у Берлину био својеврсни наследник „малог Трампа" али је његова недипломатска шок-терапија дошла до изражаја тек ове године.

Украјински амбасадор Андриј Мељник је у Берлину истовремено омиљен и омражен.

Код већине новинара је омиљен због својих јасних и убојитих речи. А код већине политичара је, пак, омражен управо због својих јасних и убојитих речи.

А тих убојитих речи протеклих месеци било је прегршрт у јавности, при чему су им незаобилазна мета били безмало сви водећи немачки политичари. Премда је Мељников притисак постојао још од његовог доласка у амбасаду у Берлину 2014. године, напад руске војске на Украјину утицао је да његове јавне критике изгубе скоро сваку дозу уобичајене конвенције и дипломатског бонтона.

Аплауз „гњаватору"

Руски напад на Украјину шокирао је Немце, натеравши канцелара Олафа Шолца на драматичну промену спољне и одбрамбене политике. Специјално заседање Бундестага на којем је Шолц обнародовао „крај једне епохе" обележио је још један преокрет - украјински амбасадор је добио аплаузе и безмало овације. И то од истих оних људи који само неколико дана раније нису желели ни да се састану са њим, оцењујући да је „гњаватор".

И сам Мељник признаје да је био изненађен апалузом немачких министара и посланика. За нешто више од седам година на месту амбасадора у Берлину, он не само што је наилазио на бројна одбијања захтева које је упућивао немачким властима, већ је неретко наилазио и на затворена врата кабинета званичника.

Будући да је дошао у Берлин након што је Русија анектирала украјинско полуострво Крим а у Донбасу се разбуктали сукоби, Мељников главни задатак био је да осигура да Берлин одобри да се Украјина снабде немачким наоружањем. Безуспешно.

Који месец касније, дочекао га је следећи хладан туш: канцеларка Ангела Меркел је одобрила да Немачка са Русијом уђе у пројекат изградње гасовода Северни ток 2, који заобилази Украјину те иде дном Балтичког мора.

Изузев врата кабинета тадашњег председника Јоахима Гаука, Мељнику су постепено почела да се затварају врата канцеларија немачких званичника, нарочито због тога што је на течном немачком увек био веома речит у критикама руско-немачке сарадње, а нарочито Северног тока 2.

Колико је за немачке високе званичнике Мељник постао „гњаватор" сведочи и то да дипломатски извори наводе да се председник Немачке Франк-Валтер Штајнмајер приликом два сусрета са украјинским председницима Петром Порошенком и Володимиром Зеленским жалио на амбасадора Мељника.

Кијев, пак, није одустајао од Мељника.

А Мељник није одустајао од притисака. Штавише, гомилање руских снага на границама Украјине је само појачало његову реторику, која је полако губила дипломатску обланду.

„Неподношљиви" притисци

Међу првим недипломатским критикама из уста украјинског амбасадора стигла је у јануару ове године. Тада су у јавности откривене изјаве тадашњег првог човека немачке морнарице Кај-Ахима Шенбаха о томе да се Крим „неће вратити и то је чињеница", а да Путин „само жели поштовање и - Боже мој - исказивање поштовања према некоме мало кошта, ништа не кошта".

Шенбах је био принуђен да понуди оставку што је Мељник назвао недовољним, оценивши да је овде у питању „немачка бахатост и мегаломанија" код једног од „највиших шефова Бундесвера".

„Овим снисходљивим ставом, Украјинци су се несвесно подсетили на страхоте нацистичке окупације, када су Украјинци третирани као нижа људска врста", рекао је Мељник.

Ово поређење са временом нацизма је шокирало јавност, али амбасадор није ту стао већ је одмах реторички ударио на канцелара Шолца, рекавши да Берлин не пружа довољну финансијску подршку Кијеву и захтевајући да Берлин испоручи Украјини ратне бродове и системе противваздушне одбране.

Осим тога, он је рекао да Немачка сноси исту историјску одговорност за Украјину као и за Израел, док је за то што Шолц одбија да прекине немачко куповање енергената од Русије рекао да представља „нож у леђа Украјини".

Након што се Украјинац обратио канцелару захтевајући од њега да постави ултиматум Путину, шеф посланичке групе социјалдемократа у Бундестагу Ролф Мицених је рекао да је Мељник „прешао границу", док је социјалдемократски посланик Серен Бартол на Твитеру написао да је амбасадор „неподношљив". Ипак, Бартол је брзо избрисао овај твит и извинио се. Мељник није.

Либерали чекали пад Украјине, а Зелени да јој пошаљу оружје

Рат је само учинио да његове критике и напади на немачке званичнике буду чешће. Председници Бундестаговог одбора за одбрану Мари-Агнес Штрак-Цимерман је рекао да ће немачка савезна влада „једноставно прихватити убиство стотине хиљада људи", а ова утицајна политичарка из редова либерала је изразила разумевање за велику забринутост Украјине, али је Мељниково понашање назвала „чудним" и „претераним".

Њега то није зауставило па је недавно прозвао и њеног партијског шефа и актуелног министра финансија Кристијана Линднера. Према Мељниковим речима, на дан када је руска војска напала Украјину имао је разговор са Линднером, молећи га да утиче да немачка влада одобри испоруке наоружања Украјини. Како тврди Мељник, Линднер је тада „уз учтиви осмех" поручио амбасадору да то нема сврхе јер је пораз Украјинаца одавно запечаћен.

„Преостало вам је још само неколико сати", рекао је тада Линднер, тврди Мељник и додаје да му је то био најгори разговор у животу после којег су му потекли сузе низ лице.

Ипак, уочљиво је да Мељник ипак има и утицајне савезнике у немачкој влади. А то су, нема сумње, министри из редова Зелених. Штавише, чини се да му је најјачи савезник вицеканцелар Роберт Хабек и та сарадња траје још од прошле године када је Хабек баш у сарадњи са Мељником посетио Украјину и још тада из опозиције заговарао „наоружавање Украјине одбрамбеним оружјем".

Извори тврде да је управо Хабек први обавестио Мељника када је Шолц одлучио да направи преокрет и одобри снабдевање Украјине немачким оружјем.

Штајнмајерова „паукова мрежа контаката са Русијом"

Немачка промена курса није ублажила Мељникове недипломатске иступе, а врхунац је дошао оног тренутка када је после неколико недеља рата немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер организовао концерт солидарности са Украјином. На концерту је обновљена Берлинска филхармонија изводила дела пољских, руских и украјинских композитора, а свирали су белоруски, немачки, руски и украјински музичари.

И док је Штајнмајер концертом хтео да покаже солидарност свих са патњама Украјинаца, за амбасадора је то била провокација, истичући да су обојица солиста - пијаниста Јевгениј Кисин и баритон Родион Погасов - Руси.

„И то усред рата против цивила! Увредљиво. Извините, али ја не долазим", написао је амбасадор на Твитеру, тврдећи да је то можда и Штајнмајерова порука Путину да Берлин и даље држи проруску страну.

Узалуд је портпаролка немачког председника покушала да истакне да централно место у програму има дело украјинског композитора Валентина Силвестрова, те да и он лично изводи дела и то она које је компоновао бежећи из Украјине у Берлин.

Мељника то није разуверило па је иронично одговорио: „Мој Боже, па зар је толико тешко за председника да схвати да док падају руске бомбе на градове а хиљаде цивила се убија даноноћно, ми Украјинци немамо жељу за 'великом руском културом'".

Али, његова рафалну паљбу према Штајнмајеру је тек уследила, оптужујући га да не жели озбиљно да одустане од своје деценијама дуге политике према Русији.

„За Штајнмајера однос са Русијом био је и остао нешто фундаментално, чак и свето, штагод да се догоди", рекао је Мељник у интевјуу за берлински дневник Тагесшпигел, додајући да руски председник Владимир Путин верује да не постоји украјинска нација, језик, култура, па тако ни држава: „Чини се да Штајнмајер дели идеју да Украјинци нису народ".

У овом интервјуу, који је продрмао немачку политичку сцену, Мељник је оптужио Штајнмајера да је као шеф кабинета канцелара у време Герхарда Шредера, а потом као шеф дипломатије и вицеканцелар у Меркелиним владама, делимично крив за то што Немачка и даље има превише интереса у Русији, као што су зависност од руског гаса, нафте и угља.

„Штајнмајер је деценијама развио паукову мрежу контаката са Русијом. У њу су били укључени многи људи, који су сада на функцијама у владајућој семафор-коалицији," рекао је он, прозвавши притом Јенса Плетнера, саветника за спољну политику актуелног канцелара Олафа Шолца, као и Андреаса Михелиса, државног секретара Министарства спољних послова.

Немачка влада је одмах одбацила критике на рачун председника, али је Штајнмајер иступио и признао да је његова „приврженост Северном току 2 несумњиво била грешка".

„Држали смо се мостова у које Русија више није веровала, а наши партнери су нас на то упозоравали", рекао је он. „Нисмо успели да направимо заједничку европску кућу с Русијом. Пропао је и наш приступ укључивања Русије у заједничку безбедносну архитектуру."

Истичући да је за рат одговоран Путин а не Немци, он је додао да то „не значи да не морамо да преиспитујемо ствари у којима смо погрешили". Према његовим речима, његова процена је била да Путин неће хтети да прихвати потпуну привредну, политичку и моралну пропаст своје земље због своје „империјалне заблуде".

„Погрешио сам, као и други", рекао је Штајнмајер, додајући да са Русијом на чијем је челу Путин „неће бити повратка на статус кво од пре рата".

За амбасадора Бандера је херој

Упркос томе што већина немачких медија не оспорава Мељникове потезе и политичке ставове, немачким владајућим политичарима су они били спорни још од почетка његовог амбасадорског мандата. Конкретно, 2015. године Мељник се на свом Твитер налогу похвалио да је у Минхену положио цвеће на гроб украјинског националисте и нацистичког колаборационисте Степана Бандере, назвавши га „нашим херојем".

Бандера је у многоме контроверзна историјска личност. Наиме, он је у току две године Другог светског рата био у нацистичком логору, али је такође био и нацистички колаборациониста који је организовао украјинске националисте за борбу против Пољака и совјетских војних снага. Њега су агенти КГБ-а убили у Минхену 14 година после Другог светског рата, а украјински председник Виктор Јушченко му је постхумно 2010. доделио орден Хероја Украјине.

Европски парламент је тада осудио Кијев због давања овог одликовања, баш као и Русија и бројне пољске и јеврејске организације. Бандерина историјска улога је и даље предмет подела и сукоба. Тако да је он за поједине Украјинце, Русију и Пољску фашиста и ратни злочинац чији су следбеници криви за масакре над пољским цивилима и холокауст у Украјини. Насупрот томе, за многе Украјинце Бандера је ослободилац који се против совјетске, пољске и нацистичке државе борио за успостављање независне Украјине.

Немачким историографима је добро познато да је Бандера у току рата био сарадник нацистичке тајне службе, али и да је после рата у Западној Немачкој његово присуство толерисано након што је он направио договор са немачком спољнообавештајном службом БНД.

Међутим, када је Мељник назвао Бандеру „нашим херојем" најпре су реаговала опозициона Левица да би потом посланици Бундестага притисли и заменика министра спољних послова Михаела Рота да реагује. Рот је посланицима рекао да је амбасадор обавештен да немачка савезна влада осуђује злочине које је над пољским, јеврејским и украјинским цивилима и званичницима починила Организација украјинских националиста, делимично под управом Бандере, при чему је свесна да је значајан део ових злочина почињен у сарадњи са немачким окупационим снагама.

Седам година касније, немачка влада не реагује на ову тему, а амбасадор на друштвеним мрежама иде и даље од промовисања Бандере па осуђује новинаре, међу којима и дугогодишњег уредника политичке рубрике дневника Зидојче цајтунга Хериберта Прантла што се усудио да оспорава да нацистички колаборациониста може да буде херој.

„Ни Руси, нити Немци немају право да одређују кога ће Украјинци да проглашавају херојима. Степан Бандера и стотине хиљада мојих сународника борили се се против Хитлера, али и против Стаљина, за украјинску државу. Оставите нас на миру са својим придикама, Хериберте Прантле и екипо", поручио је амбасадор на Твитеру.

У одбрану пука Азов

Не само што је величао Бандеру, већ Мељник није презао ни од тога да директно у јавности напада немачке медије због тога што су се дрзнули да ултранационалистички пук Азов, чије поједине вође имају неонацистичку идеологију, а сам одред био оптуживан да је починио ратне злочине и кршио људска права.

Поједини немачки медији су известили о томе како је Азов, као паравојни добровољачки батаљон, формиран 2014. углавном од украјинских крајњих десничара и неонациста и то за борбу против проруских сепаратиста у источној Украјини. Овај добровољачки одред је касније укључен у састав Националне гарде Украјине.

Украјински амбасадор је посебно захтевао да либерални недељник Цајт у својим изјавама не „демонизује" борце, док је на Твитеру првом каналу немачког јавног медијског сервиса АРД поручио да „оставе пук Азов на миру", питајући новинаре колико дуго намеравају „да служе овом лажном руском наративу сада усред руског рата и истребљења цивила, жена и деце у Мариупољу?"

Да парадокс буде већи, АРД је био „крив" зато што је известио о томе како је Азов, који је претежно стациониран у Мариупољу, добио подршку немачких десничарских екстремиста.

Ова подршка није много изненадила познаваоце прилика, будући да је стигла од минијатурне немачке екстремно десничарске партије Трећи пут, која је дуго била присталица пука Азов па је на друштвеној мрежи Телеграм тражила и смештај за „украјинске националисте", под мотом „Националисти помажу националистима". Конкретно, Трећи пут је описао Азов као „оружано крило националног покрета" у Украјини, који води „херојску борбу за слободу своје земље".

Осим тога, немачки јавни сервис је пренео да је подршка Азову стигла и од десничарско екстремистичког Идентитарног покрета, а амбасадор је само истицао да је „Мариупољ храбро брањен, и то баш од пука Азов". Он је истакао да Кремљ „шири одвратну пропаганду" о Азову коју, тврди он, „Немачка такође радо преузима".

Ипак, ови амбасадорови притисци нису утишали медије, попут лево оријентисаног дневника Франкфуртер рундшау, који је ову тему исцрпно анализирао, указавши да да би Мељник требало да прочита причу о погрому над једним ромским насељем у Лавову 2018. године, који су починили припадници екстремно десничарске групе „Трезна и љута омладина", која је касније постала део пука Азов.

„Сви Руси су непријатељи"

И док је Франкфуртер рундшау указао амбасадору да би више информација о овоме могао да прочита у извештају канцеларије високог комесара Уједињених нација за људска права, конкурентски и много читанији на националном нивоу дневник  Франкфуртер алгемајне цајтунг објавио је на насловној страни интервју са Мељником под насловом „Сви Руси су непријатељи".

Иако је у интернет издању овог текста наслов био употпуњенији - „Сви Руси су тренутно наши непријатељи" - ова изјава је шокирала многе у Немачкој који свесрдно подржавају Украјину.

За неке је било срамно то што је овакву русофобну изјаву Франкфуртер алгемајне цајтунг штампао на насловници, док је за друге та изјава била недопустива за амбасадора и да не може да се оправда ни свиме што је урадила руска војска у Украјини. 

Штавише, у самом интервјуу је Мељник тврдио да никад није ни имао пријатеље међу Русима те да је уверен да ће и после рата Русија остати непријатељска држава.

„Видите, ми немамо илузија, чак ни о такозваној руској опозицији. Зато што не можемо очекивати ништа добро од господина Наваљног, који, нажалост, сада мора да буде у затвору. Без обзира да ли је на власти или у опозицији, Украјина је била, јесте и вероватно ће остати непријатељ руског друштва још дуго времена.", рекао је Мељник за Франкфуртер алгемајне цајтунг, додајући да је то последица тога што је од анексије Крима веома активна руска пропаганда: „Свако ко познаје Русију зна да су пропагандисти Кремља имали једну тему на свим каналима: приказивање Украјине као највећег непријатеља број један".

Негодовање дела немачке јавности, али ни петиција да се Мељник прогласи personom non grata, нису умањиле бројност амбасадорових контроверзних изјава. Па је тако на прве призоре проруских протеста у Берлину на којима у се виројиле руске и совјетске заставе, амбасадор Мељник позвао немачку владу да „забрани јавно ношење свих симбола руског агресора".

На овакав захтев, немачке власти су једноставно прећутале, али су поједине немачке покрајине забраниле јавно приказивање слова „Z", који је симбол руских војних трупа у Украјини.

Истински лидер опозиције

Иако су неки амбасадорови потези и изјаве били директно кршење члана 41 Бечке конвенције, који каже да дипломате „имају обавезу да се не мешању у унутрашње послове" земље домаћина, чини се да у Берлину нико не сме да му каже да је persona non grata.

Штавише, званични Берлин засад гута кнедле у грлу. Чак и када немачком председнику од украјинског колеге Зеленског дипломатским каналима стигне порука да је непожељан у Кијеву, и то дан пре него што ће са пољским и балтичким председницима кренути на планирани пут у украјинску престоницу да покаже европску солидарност са Украјинцима.

Додуше, покоји посланик Бундестага јавно каже да је то увреда, нарочито због тога што се одмах огласио украјински амбасадор речима да је, пак, канцелар Олаф Шолц добродошао у Кијеву и то како би разговорао о испоруци немачког оружја Украјини. 

Од тога што амбасадор на пожељне и непожељне дели немачке највише званичнике, и то стицајем околности двојицу из исте странке, у Берлину засад не планирају да праве велики скандал. Додуше, шеф посланичке групе социјалдемократа Мицених је истакао да „уз сво уважавање егзистенцијалних претњи које Украјина има од руске инвазија, очекујем од украјинских представника да се држе минимума дипломатских конвенција и да се не мешају неприкладно у домаћу политику наше земље".

Али, више од тога се не очекује. С једне стране, због тога што је и сам Мицених заправо један од највише проруски оријентисаних политичара владајуће коалиције. А с друге стране, вероватно и због тога што су немачки медији знатно критичнији према домаћим политичарима па чак на известан начин имају разумевања за кршење Бечке конвенције.

Тако је један од уредника Франкфуртер алгемајне цајтунга недавно у коментару истакао да је „истински лидер опозиције украјински амбасадор, који се усуђује да на потпуно недипломатски начин вређа највише представнике немачке државе", што је, сматра он, последица тога да су немачки политичари годинама затварали очи пред стварношћу.

Циници би рекли да, ако је то тако, шта им је тешко да затворе очи још који пут. У овом случају на потезе и речи једног амбасадора.