Судбина Европске уније у огледалу немачко-пољских односа: Прошлост која никако да прође

Никад се, заиста, није догодило да се у Варшави, дан за даном и у одвојеним посетама, нађу прве личности немачке спољне политике: канцелар и шефица дипломатије. Пољска јесте високо међу приоритетима Берлина, али није, није бар била, у равни традиционално „прве адресе" - Париза. Када је у питању Француска, та традиција, истина, није ни овај пут прескочена. Јесте, међутим, у најмању руку необично то што је немачки двојац, не предахнувши, одмах затим посетио и први источни комшилук.

Та упадљива и демонстративна „офанзива шарма", готово дипломатски „десант" и (пре)јако дозирање политике, нису били случајни. У политици, посебно спољној, ништа није случајно.

У одгонетању те говорљиве хитње прве немачке државничке гарнитуре, превагу, наравно, имају спољнополитички разлози, иако не треба искључити ни оне унутрашње природе. У новој, тробојној владајућој коалицији, различитих програмских приоритета и персоналних амбиција, у току је, очигледно од самог старта, сондажа позиција, превасходно у спољној политици.

Уздржани и искусни Олаф Шолц је, нимало случајно, поручио да ће се немачка спољна политика водити из владиног канцеларског уреда и министарства спољних послова, напоредо.  То је могло, и требало, да делује умирујуће за домаћу, а поготово за међународну јавност, с обзиром на питања која су се и на једној и на другој страни минулих дана ројила: колико ће наглашено амбициозна зелена Аналена Бербок, у спољној политици још „зелена", немачку спољну политику обележити, и обележавати, реским страначким рукописом из изборне кампање, а колико ће у тој политици, упркос свему, превладавати оно што се означава као реал политика, надстраначки немачки државни резон.  

Мраз који усијава политичку атмосферу

У сваком случају, посета Пољској, учињена у наглашеној хитњи, ма колико деловала протоколарно била је, посебно по ономе како је у оба случаја протекла, најмање протоколарна. Околности у којој су се ове две синхронизоване посете десиле нису то дозвољавале: ледени, мразни ветрови који дувају на релацији Варшава-Берлин и још олујније на линији Варшава-Брисел, усијавају политичку атмосферу која све више, и све драматичније, потреса саме темеље европске куће.

Фронт који је отворен унутар Европске уније између једног броја земаља с наглашеним суверенистичким, национално обележеним тенденцијама и конкретним захтевима, и бриселске наднационалне (по многима бирократске) конструкције, могао би, заиста, да буде драматичнији и разорнији од брегзита, не само зато што се све учесталије спомиње могући „полегзит". Спорење између европског и националног права око надлежности и превласти удара у саме темеље европске грађевине. Од начина на који ће бити окончан тај унутрашњи сукоб, зависиће не само природа европске заједнице, него и, у коначном, њена судбина.

За сада у том превлачењу конопца нико не одустаје. Напротив. Ситуација бива све експлозивнија. Европска комисија прети оштрим, превасходно финансијским али и другим мерама. Пољској је, на пример, наређено да месечно плаћа казну од милион евра што властима у Варшави не пада на памет. Из Варшаве узвраћају да је реч о злим намерама, уценама и „правној агресији Брисела и Берлина". 

Старе алергичности и нови страхови

„Алергичност" на Брисел у Пољској је новијег датума (Пољска је у Европску унију ушла 2004), али она према Берлину је (далеко) старијег датума: овде мразни ветрови скидају „прашину" с прошлости која никако да прође: у питању су трагична пољска искуства и незалечене ране које почну да „крваре" понекад и без јачег повода и разлога.

Парадоксално звучи: најближи суседи, Немачка и Пољска почели су да се упадљивије удаљавају у заједничкој европској кући, посебно од када је у Варшави на власти конзервативна странка Јарослава Качињског Право и правда. Немачки медији, а и политичари, примећују како Качињски „не пропушта прилику" да критикује и оптужује Немачку.

Лидер пољске владајуће странке био је, на пример, својевремено наглашено искључив и енергичан у одбијању идеје о расподели миграната. Пољска, рекао је, не може да плаћа данак због „немачке (мигрантске) кривице и кривице Ангеле Меркел". Њему је, кажу, довољан и најмањи повод да „насрне на Немце". Нашао га је, тако, и у једној речи из немачког коалиционог споразума: да ће се коалициони партнери залагати за „федералну" Европу. Према писању немачких медија, Качињски је, наводно, на затвореној седници парламентарне групе своје странке у тој речи „прочитао" најаву немачког „Четвртог рајха".

Било је то резолутно упозорење које у ушима његових земљака лако може да изазове асоцијације на зверства која су нацисти починили у овој земљи. Готово да нема породице у Пољској која није изгубила неког свог током дуге немачке окупације. Од 1939, када је 2. септембра нападом на Пољску Хитлер и започео разарајући Други светски рат, до 1945. године Пољска је изгубила шест (највероватније и више, тачан број никад није утврђен) милиона својих грађана, укључујући и три милиона „својих" Јевреја. 

Граница на Одри и Ниси

Међу страховима који су уграђени у ментално (и политичко) пољско биће, дуго је немир изазивало (несигурно) питање границе на Одри и Ниси. Милиони протераних Немаца, охрабривани политиком конзервативних западнонемачких влада, почев од Конрада Аденауера и његових наследника Лудвига Ерхарда и Курта Кисингера, никад се нису помирили с губитком источних делова Пруске. Увек су, претећи, узвикивали: Шлезија је наша...

Први (западно)немачки канцелар који је, својим потписом, признао да је та граница дефинитивна и коначна био је социјалдемократа Вили Брант (споразум из 1970, почетак његове чувене „источне политике").

Та чињеница је могла да делује умирујуће све до пада Берлинског зида и поновног уједињења Немачке. У Пољској су тада букнуле стрепње и отворени страхови од новог „џина у срцу Европе" и његових нараслих амбиција и аспирација (па и могућих захтева за ревизијом границе на Одри и Ниси!).

Варшава је тада желела, и захтевала, да се то питање нађе на дневном реду међународне конференције о такозваним спољним околностима немачког уједињења у формацији „два плус четири" - на којој су 1990. учествовале две тада још формално одвојене немачке државе, западна и источна, и четири ратне победнице из Другог светског рата, Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска. 

Колова и Геншерова уверавања

Извештавао сам за „Политику", као њен стални дописник, тада са „сесија" које су се одржавале у Бону, „селећи" се потом све до Москве. Тадашњи домаћини у Бону, канцелар Хелмут Кол и шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер, и пред новинарима су тврдили да ту „неће и не може бити проблема", да Бон не доводи у питање границу на Одри и Ниси. И да ће се то решити, билатерално, у разговорима са Варшавом. Неповерљивим и узнемиреним Пољацима то није било довољно. Желели су и гаранције четири моћне силе. И имали су је.

После свечаног потписивања споразума којим се гарантује „западна пољска граница" на Одри и Ниси - а том чину је, с немачке стране, поред актуелног канцелара Кола присуствовао и бивши канцелар Вили Брант - шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер је поручио оним суграђанима који су гневно реаговали против овог споразума: „Ми Немци смо свесни да се споразумом који је данас потписан не уступа ништа што већ одавно није изгубљено, као последица једног злочиначког рата и криминалног режима".

А међу последицама тог „злочиначког рата" и „криминалног режима" остало је питање ратних репарација. На то питање званична Варшава је подсетила новог немачког канцелара Олафа Шолца приликом његове прве посете Пољској, која је и повод овом тексту. Тиме је стара и у односима две земље политички (наглашено) варничава тема додатно актуелизована. 

Контроверзе око ратних репарација

То је још једна од тешких заоставштина прошлости која, кад је реч о суседима на Одри и Ниси, рекосмо, никако да прође. Лансирана је посебно изричито 2015, кад су је на дневни ред демонстративно ставили гневни Грци (било је то у време њихове фамозне дужничке кризе и ригорозних ставова канцеларке Ангеле Меркел и Волфганга Шојблеа, тада немачког министра финансија). У Атини се у том часу баратало са бројком од 280 милијарди евра, колико би, тврдило се, требало да им на рачун ратне одштете плати Берлин.

Грцима су се промптно придружили Пољаци. У Берлину је почео да расте страх од „грчког вируса". Ако би се пустио дух (репарација) из боце, богата Немачка би се нашла у крајње незавидном положају: Хитлерова Немачка ратовала је против шездесет и две земље које би, у том случају, тражиле оно што „нико не би могао да плати". 

Пољски парламент, Сејм, формирао је посебну комисију која треба да сачини коначан захтев који би се испоставио Берлину. Већ сада се лицитира с бројком од 740 милијарди евра. Колико би тек требало да тражи, у том контексту, Москва, узвикнуо је, с уздахом, један немачки професор економије!

Канцелар Олаф Шолц је поновио оно што су говорили и његови претходници: неорочену немачку одговорност за злочине почињене у немачко име. Не више од тога. За званични Берлин је питање репарација „политички и правно" решено и окончано. Захтеви се глатко одбијају и одбијаће се.

Немци се у образлагању овог изричитог одбијајућег става, позивају на више докумената. Први је онај из Лондона, потписан 1953, да ће питање репарација бити решавано (тек) по потписивању мировног уговора. Пошто такав уговор минулих деценија није потписан, Немци су одбијали да о томе уоште и разговарају.

Канцелар Хелмут Кол се плашио да би та тема могла да се нађе у завршном документу раније споменуте конференције „2 плус 4" о немачком уједињењу. Учинио је све, и у томе успео, да до тога не дође. У међународном споразуму који су потписали представници четири силе победнице и две немачке државе репарације заиста нису уопште споменуте.

Довољан основ за званични Берлин да сада, и до даљег, одбија питање репарација као тему. Пољаци, ипак, не одустају...