Мало другачији спортски јунаци 2022. године: Од Ејлин Гу до Сеаде Буфал

1. Олександар Абраменко и Илија Буров су freestyle скијаши. Први је Украјинац, други је Рус. Обојица су освајачи медаља на Олимпијским играма у Пекингу. Осам дана пре него што ће Русија напасти Украјину, њих двојица су били заједно, загрљени, на победничком олимпијском постољу. Били су огрнути у украјинску заставу а разговарали су, шалили се, храбрили  и навијали један за другог на руском. Гледајући фотографије двојице спортиста post festum, љубитељима поезије Пабла Неруде није могла а да не дође у мисли дефиниција рата великог чилеанског песника: „У ратовима се убијају особе које се међусобно не познају за интересе особа које се познају али се не убијају". 

2.  Фахимех Карими, Амир Наср-Адани и цела иранска фудбалска репрезентација, Елназ Рекаби и Сара Хадим ал-Шарија. Фахимех Карими је одбојкашки тренер и осуђена је  на смрт јер је током демонстрација због убиства Маше Амини шутнула припадника паравојних формација Басиџ. Фудбалер Амир Наср-Адани је завршио у затвору и чека суђење због учешћа у протестима, док су репрезентативци Ирана који нису певали химну на Мундијалу због солидарности са људима који се боре за људска права и равноправност полова изложени бројним шиканирањима. Елназ Рекаби је такмичарка у дисциплини слободно пењање. Пажњу светске јавности је привукла када је без вела наступила на Светском првенству у пењању. По повратку у Техеран је оправдала свој гест заборавношћу. Није било довољно уверљиво, теократски режим је сравнио са земљом кућу њених родитеља са којима иначе живи. Сара Хадим ал-Шарија се такође појавила на Светском првенству у шаху у Казахстану без традиционалног вела и после претњи из Техерана је добила азил у Шпанији. 

3. Сеада Буфал је постала „мама Мароко", али и мама свих мама спортиста које се боре за своју децу, у сваком моменту и на сваком месту. Мајка мароканског репрезентативца Софијана Буфала је знала да је фудбал најбољи инструмент да држи свог сина далеко од, како се то у жаргону каже, лошег друштва. Када је Софијан био избачен из петлића француског клуба Анжера због недисциплине, мама Сеада је долазила сваки дан да чека председника клуба и да га моли да врати малог Софијана у тим. Када је коначно у томе успела, она и њен син су од среће одиграли плес који је цео свет видео 15 година касније у Катару након  историјске победе Марока над Португалом и пласмана у полуфинале Мундијала.

4.  Ејлин Гу је двострука олимпијска шампионка у freestyle скијању са последњих игара у Пекингу. Она је изабрала да наступа за Кину и поред тога што јој је отац Американац, а она рођена и одрасла у Сан Франциску. Ејлин је постала икона и симбол нове Кине на Олимпијским играма у Пекингу. Кинеске власти су то искористиле да покажу снагу „меке моћи". Међутим, у мају месецу Ејлин Гу  је постала будиста што се властима у Пекингу није свидело. Ејлин је политички врло активна у САД, подржава покрет „Black Lives Matter", право жена на абортус и бори се против расизма упереног против особа азијског порекла, али о кршењу људских, мањинских и верских права у Кини не говори. И то је слика Америке, где живи Ејлинг, али и Кине под чијом заставом наступа. 

5. Бинијам Гирмеј је бициклистички Абебе Бикила. Да се Еритреја није одвојила од Етиопије били би и земљаци. Гирмеј је први Африканац и први тамнопути бициклиста који је победио на једној класичној трци у оквиру Светске турнеје (World Tour) Гент-Вевелгем и на једној етапи Круга око Италије (Giro d'Italia). Успеси Гирмеје имају епохалан значај јер уводе Африку у спорт који је, до сада, сматран као неадекватан за Африканце. Гирмеј је нека врста родоначелника афричке лозе бициклиста, баш као што је босоноги Бикила отоворио врата афричкој доминацији на дугим пругама и маратону у атлетици. Гирмеј ће остати и упамћен као први победник етапе на „Ђиру" који умало није сам себи избио око са чепом од слављеничког спумантеа. Штавише, морао је да напусти Ђиро после великог тријумфа јер му је све око ока било надувено. 

6. Џејни Касанавојд, бацачица кладива, је прва америчка Индијанка (припадница племена Команчи) које је освојила медаљу на Светском првенству у Атлетици. Куриозитет је да се то догодило 110 година после велике неправде према Џимију Торпу, алијас Светлој Стази (име на језику племена Сек и Фокс коме је припадао) коме су одузете две златне медаље у петобоју и десетобоју на Олимпијским играма у Стокхолму због мизерне надокнаде трошкова у једном бејзбол тиму из Северне Каролине у сезони 1909/1910. Тада су важила правила да само аматери могу да учествују на Олимпијским играма. У Торповом случају се више радило расизму него о стриктном поштовању правила. Зато је 1982. године био постхумно рехабилитован.

7. Роџер Федерер је после више од 20 година проведених у врху светског тениса окачио рекет о клин. На овој листи се није нашао због својих успеха већ због његовог „господског" држања свих претходних деценија и капацитета да са својим највећим ривалима буде у одличним односима, док је са најдуговечнијим, Рафом Надалом, више од пријатеља. Држање за руке двојице тениских горостаса и сузе у очима на опроштајном егзибиционом наступу са Новаком Ђоковићем и Ендијем Марејом дало је најдирљивију слику коју спорт може да пружи, односно да иза успеха, славе, богатства, стоје људи са истим осећењима, слабостима и квалитетима као милијарде других. 

8. Софија Гођа је „жена храброст". Италијанска смучарка, специјалисткиња за брзу вожњу, то јест спуст и Супер Г, прво је задивила спортски свет на Олимпијским играма у Пекингу. Само 23 дана после операције лигамената колена  Италијанка је освојила сребрну медаљу у спусту. Нормални људи не могу ни да ходају како треба после три недеље од интервенције на колену, а Гођа је отишла на други крај света да се окити олимпијском славом. Пре пар недеља је постигла још веће спортско чудо. Поломила је шаку у Сент Морицу, отишла је исто вече хитно хеликоптером у Милано на операцију а сутрадан је тријумфовала у спусту у Светском купу у престижном швајцарском ски центру. Славећи победу на циљу, видела се крв која је пробила завоје и осмех неуништиве девојке из Бергама. 

9. Анемик ван Влејтен је бициклистичка хајлендерка. У четрдесетој години је освојила све што се могло освојити, или  бициклистички  „Гранд Слем": Ђиро д'Италија, Тур де Франс, Вуелту и Светско првенство, и то возећи са микрофрактуром лакта. Анемик је велик фудбалски навијач и савршену годину су јој покварили Аргентинци који су на пенале избацили њену Холандију, на корак од полуфинала.

10. Шимон Марчинијак је први пољски арбитар који је судио финале Мундијала. Пољак, који више личи на бодибилдера него на фудбалског делиоца правде, је међу најзаслужнијима што је финале Аргентина-Француска дефинисано као утакмица века, а за неке и као најбољи меч свих времена. Када би сви судили као Марчинијак завршни меч Мундијала, ВАР не би био потребан и нико се не би свађао око одлука делилаца правде. Шимон је омогућио да се игра размахне примењујући исте аршине за обе стране, минимално прекидајући игру, а његово око соколово је у реалном времену регистровало и Тирамову симулацију у шеснаестерцу Аргентине. Марчинијак је потврдио усуд арбитара: када обаве одлично свој посао нико их не примети и сви их забораве, када погреше постају запамћени по злу за сва времена. Италијани никада неће заборавити еквадорског судију Бајрона Морена.