Дан када је Аргентина спасла фудбал: Играло се онако како треба да се игра, како би требало да се игра

Ништа специјално није могло да се каже о Светском првенству у фудбалу, осим да га је велики новац отео, и да је Дијего Армандо Марадона мртав.

Подељена је најважнија игра на четвртине, премрежена дроновима, накрцана лед екранима, набијена селебритијима, и сви који су то гледали знали су да је цео тај спектакл прављења пара, и још пара, и још пара, и ничег другог него пара; ипак, не вреди, јер – Дијего Армандо Марадона је мртав, да не причам и да су Фокланди енглески.

Сам фудбал претворен је у видео игрицу, утакмице се припремају као Насине мисије у свемир, све пршти од анализа, снимака, система, поставки, тренери дипломе добијају на Институтима за квантну физику а не у тренерским школама, играчи су технички савршени због тактике а не због игре, судије носе камере, офсајд прешао у дигиталну сферу, и док то гледаш сасвим ти је јасно оно основно: да је Дијего Армандо Марадона мртав, и да више нико не игра за напуљску сиротињу, за рају, за бедни народ и мучене пролетере.

Све се свело на хајлајтсе, секвенце за тик-ток, милиони аналитичара, све са компјутерима и шемама запосели су јутјуб, публика прави селфије, лова се врти, а теби дође да свиснеш, јер знаш – Дијего Армандо Марадона је мртав, а није баш јасно ни шта се десило са оним другим Богом, пошто га нема, свакако.

И заиста сам хтео да прекинем мучење, да престанем да гледам оно што сам цео живот гледао, а онда сам на неком порталу, сасвим случајно, налетео на снимак лудих аргентинских навијача који певају, у трансу, о Дијегу, Малвинима и Леу, и помислио сам: Господе, ипак ће да се деси!

Фудбал. Оно што он јесте, и оно што сам играо, „на мале голиће“ испред зграде, и оно што сам видео када је Партизан изгубио, у Београду, са 6:1 од Хајдука, и после, када је Дијего добио помоћ директно са неба, па смо сви у Павиљонима викали: Mano de Dios!, и онај који је играо Кројф, са цигаром у углу усана, као да га је Хуго Прат правио, и онај Еузебија, Гаринче, и увек мамурно генијалног Џорџа Беста, и истог таквог Сократеса, и њиховог парњака Чаве Димитријевића, нека им је лака земља. 

Е, тај фудбал, помислио сам, десиће се. Сведен на своју суштину, голи фудбал, сиротињски, фудбал који се не игра него живи, фудбал састављен од мана, од пораза, блата, удараца, пљувања, псовки, промашаја: фудбал за који се не дају паре, него сам живот.

Зато сам и сео да погледам полуфинале између Аргентине и Енглеске, и одмах сам знао како ће се завршити, без обзира на резултат.

Просто, они у плавим дресовима, луди и навучени на супстанце које им је са неба сам Дијего послао, нису певали химну.

Не, они су је извикивали, као Стеван Филиповић слободу, ономад у Ваљеву, спремни да заврше на вешалима, за циљ, за идеал, за фудбал, али само да им добри Бог допусти да, пре тога, поломе по неку непријатељску ногу, главу, или шта већ.

И нису се спремали да играју само са Енглеском; били су апсолутно спремни да изађу на терен на којем их чека сама Смрт. И да је пљуну. Да јој стану на црту, да је победе, па шта год после да буде.

И када је почела утакмица, када су и једни и други, неких педесетак минута ипак пристали да се поклоне на олтару тактике и бесумучног надмудривања, ни једног трена нисам сумњао да ће крај бити величанствен.

И био је. Енглези су дали гол, и онда је фудбал, онај фудбал, могао да почне.

И могу сада да причају о грешкама енглеског тренера, или о изменама аргентинског тренера, о померању Месија на десну страну, о аутоматизмима, понављањима, кондицији... И јесте све то паметно и стручно, али, извините, није то – то.

Не. Него је била, изнад свега, Страст. И била је Смрт. И били су призори из оних Борхесових крчми у којима севају ножеви. И био је Танго. И били су Малвини. И био је Дијего, на Леовим раменима. Био је живот фудбал, и фудбал је био живот, онај сиротињски, који играш да преживиш, да убијеш, да волиш, и да умреш.

И као да је онај стадион био измештен, кроз време, неких четрдесет-педесет година уназад, у оно доба у којем је сваки клинац знао да мора да игра по блату, да удара и да буде ударан, да гине да би преживео, да пада и да руши, да побеђује и да губи, и да све то неизмерно воли, као Стеван Филиповић слободу, до самог краја, на којем је важно да су ти руке подигнуте, а не да ли си жив.

Последњих тридесет минута играло се као у време без компјутера, џојстика, игрица, паметних телефона, вештачке интелигенције, система, реклама, селебритија, селфија, ВАР-а, дронова, анализа и аналитичара, без квантне физике и тренера.

Играло се онако како треба да се игра, до краја, без изговора, без реклама, без пара, а на све или ништа. Енглеска то није преживела, али фудбал јесте.

Захваљујући репрезентацији Аргентине, која је била спремна, пре утакмице, да погине. И да излети на терен као да јуриша на бункер и на бодљикаву жицу, и да гризе себе, противника, траву, да поломи своје и туђе кости, отвори сопствене јужњачке вреле вене, и оне са севера, хладне, да игра ђон на ђон, кост на кост, да дâ и да узме живот.

За Малвине, за Дијега, и за фудбал.

Зато су победили. Пре финала. У којем их, надам се, чекају они Лоркини Цигани, са наоштреним ножевима, мрачни и меланхонични, који знају да Дијего није мртав, него да је само Бог.

У сваком другом сценарију тог финала, оном у којем нема крви и смрти, љубави и страсти, бола и чежње, танга и фламенга, победиће Шакира, што стварно не бих могао да поднесем. А ни Дијего.