Нацрт могућег друштвеног поретка за еру вештачке интелигенције: Сувишан капитал, сувишан рад, сувишни људи

Масовна примена вештачке интелигенције (ВИ) доводи економисте у можда јединствену ситуацију у последњих пет или шест деценија. Вештачка интелигенција је технологија опште намене, а њене ефекте је, из тренутне перспективе, прилично тешко или чак немогуће предвидети.

Ако се питамо да ли ће увођење вештачке интелигенције довести до веће незапослености, нема много смисла обраћати се економистима који се баве тржиштем рада. Они би можда могли да одговоре на питања попут тога да ли ће нека одређена технологија довести до незапослености или да ли ће повећање минималне зараде учинити неке људе вишком радне снаге, али не могу да одговоре на питање о ефектима нове технологије опште намене, јер су и обим примене такве технологије и њен утицај на потражњу за радном снагом једноставно непознати.

Нова технологија опште намене би могла, попут електричне енергије, да буде примењена у 90 одсто свих делатности, или би могла и да доживи неуспех, при чему би се наде – као и страхови – које данас везујемо за вештачку интелигенцију могли показати неоснованим.

То, дакле, захтева не да тражимо конкретне одговоре – за које сматрам да их је у овој фази немогуће дати – већ да формулишемо смислен скуп питања о могућим последицама вештачке интелигенције и да скицирамо нови свет који би она могла да створи.

Прво смислено питање јесте да ли ће ВИ довести до повећања укупне производње или ће она остати мање-више иста, али ће се променити улоге машина (укључујући и саму вештачку интелигенцију, која се такође може сматрати машином) и живог рада. Другим речима, да ли ће ВИ бити технологија која повећава обим производње или технологија која прерасподељује однос производних фактора – односно замењује живи рад капиталом, али не доводи до стварања великог броја нових добара и услуга, нити до повећања производње већ постојећих добара и услуга.

Већи део овог текста сам издиктирао; нисам га писао у програму Word као што то иначе чиним, нити сам га писао руком као што сам то радио пре двадесет година. Али у овом примеру ни програми за обраду текста ни технологија претварања говора у текст нису довели до тога да напишем више текстова. Вероватно је дошло до одређеног побољшања продуктивности, у смислу да је читљив текст настао за краће време, али не много више од тога. 

Па ипак, технологија опште намене проистекла из информационе револуције учинила је овај текст доступним много већем броју људи. У том смислу, дошло је до повећања општег благостања (под претпоставком да читање овог текста не изазива бес и незадовољство код многих читалаца).

Друго, с тим повезано питање, јесте да ли ће вештачка интелигенција довести до повећања продуктивности, дефинисане као производња по јединици живог рада. И ту нам и здрав разум, који указује на то да вештачка интелигенција замењује људски рад, и претходни пример говоре да можемо с приличном сигурношћу претпоставити да ће она повећати производњу по јединици живог рада. У неким случајевима то повећање могло би бити и веома велико.

Да бисмо дошли до супротног закључка, морали бисмо да претпоставимо да ће се укупна производња, услед примене вештачке интелигенције, смањити у истој мери у којој се очекује смањење употребе живог рада. То делује крајње мало вероватно. Стога можемо с приличном сигурношћу предвидети да ће однос између укупне производње и укупне количине живог рада – односно продуктивност рада – порасти.

Треће питање јесте да ли ће вештачка интелигенција створити значајну сувишну популацију. Више волим израз сувишна популација него неутралнији израз већа незапосленост, јер он боље одражава могуће последице технологије опште намене.

Она би могла да створи људе који су у суштини незапошљиви и чија знања и вештине припадају једном прошлом добу. То могу бити људи чије су вештине и знања у потпуности учињени сувишним применом вештачке интелигенције, или они чије вештине захтевају темељно преквалификовање за потребе нове привреде, што би могло да потраје пет или више година. У оба случаја, такви људи током средњег, па и дужег периода представљају сувишну популацију.

Ако би сувишна популација постала бројна – на пример, достигла 15 или 20 одсто радне снаге – то би створило озбиљне политичке проблеме. Питање ће тада бити како решити овај политички проблем. Једна могућност била би да се он решава у оквиру постојећег система накнада за незапослене, с тим што би, у случају сувишне популације, те накнаде морале да се исплаћују годинама, а не шест или девет месеци, као што је данас уобичајено. Друга могућност је, како многи предлажу, увођење универзалног гарантованог дохотка.

Оба решења захтевала би промену начина на који је организован и финансиран систем социјалне заштите. Морали бисмо да прихватимо могућност да ће постојати људи који током читавог радног века никада неће радити или ће радити веома кратко време, и то на слабо плаћеним и подређеним пословима.

Међутим, новчани трансфери сами по себи не отклањају политички проблем велике сувишне популације. Било би наивно веровати да ће људе једноставно усрећити то што ће добијати довољно новца за преживљавање. Сувишна популација могла би да створи трајан слој незадовољника којима би било тешко политички управљати – масу људи подложну манипулацији и злоупотреби од стране политичких оперативаца. Само постојање велике групе људи који немају шта да раде и који располажу обиљем слободног времена да планирају побуне било би само по себи политички дестабилизирајуће.

Следеће питање односи се на профите. Мало ко сумња да ће се, са широм применом вештачке интелигенције, укупан износ профита повећати. Вештачка интелигенција је, као и сваки други облик капитала, средство које доноси приход, па ће они који је поседују, наравно, зарађивати новац. Постаће богатији. У неким случајевима могли би постати изузетно богати и стећи огроман политички утицај.

Таква огромна концентрација богатства и политичке моћи у рукама малобројних, у комбинацији са постојањем бројне сувишне популације, створила би изузетно опасан политички коктел.

Није, међутим, нужно да ће нови технолордови увек деловати као јединствена класа. Неки међу њима могли би имати амбицију да стану на чело војске незадовољника и потисну друге технолордове са њихових положаја. Пад Римске републике представља један историјски пример за такву врсту сукоба, а борбе између различитих олигархијских кланова у посткомунистичкој Русији други.

Међутим, моје питање је да ли ће профитна стопа порасти или не. Већа маса профита захваљујући вештачкој интелигенцији не мора нужно значити и вишу општу профитну стопу, јер би износ новог капитала уложеног у вештачку интелигенцију могао бити толико велики да надмаши раст укупне масе профита. Другим речима, однос профита и капитала (π/K) могао би пасти. Тако бисмо могли да се суочимо са ситуацијом која на први поглед делује парадоксално: просечна профитна стопа у привреди у којој је вештачка интелигенција широко примењена могла би да опадне.

Међутим, постоје и супротстављене силе. Шумпетеровска стваралачка деструкција (израз потиче од економисте Џозефа Шумпетера и означава процес у којем иновације стварају нове производе, технологије и пословне моделе, док истовремено потискују или уништавају старе, прим. прев.) подстакнута вештачком интелигенцијом, могла би да уништи вредност великог дела капитала који више не би био употребљив. 

Вештачка интелигенција би, према томе, за капитал учинила исто што и за рад: створила би сувишан капитал, као што је створила и сувишан рад. Такав сувишан капитал више не улази у обрачун просечне профитне стопе; именилац K у формули за профитну стопу био би смањен, па би просечна профитна стопа могла да порасте.

Треба, међутим, имати у виду да креативна деструкција која одржава стопу профита на високом нивоу истовремено подразумева велике капиталне губитке за власнике „погрешног“ капитала, односно капитала који је постао застарео и економски безвредан.

Због тога незадовољници не морају бити само радници који више не могу да се запосле, већ и некадашњи капиталисти који су у међувремену осиромашили.

Шта добијамо када све ово спојимо? Готово сигурно би дошло до повећања удела националног дохотка који иде власницима капитала, јер би се количина уложеног капитала повећала, а просечна стопа профита би остала мање-више иста. Насупрот томе, удео рада у националном дохотку ће се смањити.

Пошто већину капитала, као што емпиријски знамо, држе људи који се налазе у горњим слојевима расподеле прихода, повећање удела капитала додатно ће повећати неједнакост у дохотку и богатству. То је врло вероватан, али не и извесан исход.

Технолошке промене оваквих размера могле би, наиме, да повећају приходе од капитала не само најбогатијих, односно садашњих власника капитала, већ и људи који се налазе у средини расподеле богатства. У том случају било би мање извесно да ће раст удела капитала сам по себи нужно довести до повећања неједнакости у дохотку.

Али постоји и други чинилац који ће сасвим извесно повећати неједнакост. То је сувишна популација, чија ће нова примања, која би држава гарантовала, бити знатно нижа од зарада које су некада остваривали.

Коначно, долазимо до кључног питања које је у суштини друштвено питање: како ће изгледати нова расподела дохотка? То ће бити четворокласно (тетра) друштво, односно друштво састављено од четири класе.

На самом дну налазиће се сувишна популација – лумпенпролетаријат, или беспослени хелоти, људи без посла који немају шта да раде. Њих ће бити неопходно држати мирним и покорним помоћу савремене верзије политике „хлеба и игара“.  У данашњим условима то, наравно, значи неку врсту доживотне минималне накнаде за незапослене и непрекидно емитовање јефтине забаве, двадесет четири часа дневно, седам дана у недељи.

Затим би следила бројна радничка класа запослена у услужном сектору, у делатностима које (бар за сада) не могу бити замењене вештачком интелигенцијом. Њени припадници живели би од ниских до умерених зарада и били би трајно изложени претњи да ће их вештачка интелигенција заменити, што би их гурнуло у редове лумпенпролетаријата.

Трећу класу чинили би људи који би, као и данас, истовремено остваривали високе приходе од капитала и високе приходе од рада. То је оно што сам назвао хомоплутском класом, која данас чини око 3 одсто становништва Сједињених Држава: људи који истовремено спадају у 10 одсто најбогатијих по приходима од капитала и у 10 одсто најбогатијих по приходима од рада.

Та група би могла да се повећа. Чак и ако тренутно не поседују акције новооснованих компанија, њихови високи приходи од рада и високи приходи од капитала омогућавају им да повећавају своје власничке уделе у најпрофитабилнијим секторима. Тако не само да би задржали свој повлашћени положај, већ би га додатно учврстили и проширили круг људи који припадају хомоплутској класи.

На самом врху пирамиде дохотка налазили би се изузетно богати људи, какве већ данас можемо да видимо. То не би морало да буде само пет, шест или десет екстремно богатих плутократа; могло би их бити и на хиљаде – људи који располажу изузетним богатством.

Таква друштвена пирамида, и по наглом расту прихода како се приближавамо њеном врху и по уједначено ниским приходима великог броја људи при дну, личила би на пирамиде прединдустријских друштава која нису успела да створе довољно бројну средњу класу.

Скица се, наравно, односи само на најразвијенија и најбогатија друштва. Друга друштва – која нису толико одмакла у примени вештачке интелигенције – могла би да задрже познату друштвену и класну структуру.

Занимљиво је то што би управо развијенија и богатија друштва могла остати без средње класе и постати политички нестабилнија од мање развијених друштава. Једна од догми двадесетог века била је да економски развој (односно већи укупни доходак) и образовање стварају снажну средњу класу, која је затим гарант политичке стабилности.

Али можда је та догма важила само за један одређени тип индустријских, фордистичких друштава, а не и за сва друштва са високим нивоом дохотка.

Оно што би се у друштвима са широко распрострањеном вештачком интелигенцијом условно могло назвати средњом класом чинили би радници у услужном сектору, које вештачка интелигенција још није потиснула. Ипак, они се не могу у потпуности сматрати средњом класом, јер су њихови приходи релативно ниски у поређењу са приходима припадника две највише класе – хомоплутске елите и технолордова. Поред тога, њихов положај је несигуран, пошто су стално изложени опасности да изгубе посао и падну у редове лумпенпролетаријата.

Нема сумње да би тако друштво, какво смо овде скицирали, имало изразито дистопијска обележја. Утопијско обећање да ће машине преузети велики део послова које данас обављају људи и тако нам омогућити више слободног времена и доколице, у стварности би се могло претворити у друштво са много већим социјалним неједнакостима и знатно већом политичком нестабилношћу него што нас на то наводе данашњи заговорници доба изобиља које би, наводно, требало да донесе вештачка интелигенција.