Момчило Моца Вукотић, најомиљенији играч Партизана икада: Љубимац и Душка Радовића

Пре годину дана, 3. децембра 2021, заувек смо се опростили од фудбалског великана Момчила Моце Вукотића, за ког је давно написано да би имао звање велемајстора да у најпопуларнијем спорту, као у шаху, постоји таква титула. По ретком играчком умећу и спортском витештву, Моца ће остати упамћен као легенда српског и југословенског фудбала, али, пре свега, као симбол верности његовом Партизану, у ком је, како једном рече Милутин Шошкић, „био најомиљенији играч икада".

„Њега су сви волели и зато није чудо да је наш Партизан, кад га је Моца предводио, придобио највише навијача", казао је Шоле, некадашњи „голман света".  

Црно-бели дрес

Имао је 12 година кад га је отац Александар, партизан из славне Прве пролетерске бригаде, заљубљен у играчко мајсторство Милоша и Бобека, повео на фудбалско јутрење на Стадион ЈНА, да провери реалност личне жеље да му наследник понесе црно-бели дрес, који је волео као и своју официрску униформу. Био је бескрајно срећан кад му је тренер Партизанових пионира Бруно Белин, бивши репрезентативац, рекао да његов син „има оно нешто" што обећава да ће постати добар фудбалер.

Такву оцену мали Моца је чуо и нешто касније, и то од фудбалских учитеља из Црвене звезде, који су га запазили на једном турниру београдских основних школа и позвали да дође код њих. Кад се тиме похвалио оцу, добио је одговор који никада није заборавио: „Ако одеш тамо, кући не мораш да се враћаш."

Разумео је поруку, па епизоду са позивом звездаша више није помињао.

Учио је од најбољих: од тренера, некадашњих репрезентативаца, и чувене генерације „Партизанових беба", коју је гледао на тренинзима и утакмицама. Да ће постати прави фудбалер понадао се кад су почели да га пореде са репрезентативцем Владицом Ковачевићем, „пословођом" шампионског састава црно-белих, маштовитим градитељом игре и голгетером. Били су слични по грађи - онижи, и врло „јаки" на лопти, што је значило добри техничари.

„Пријало ми је поређење са Владицом, он је био раритет, а не фудбалска конфекција", рекао ми је док сам писао књигу о њему, под насловом Моца.

Кад поменух књигу, да кажем да сам Моцин пристанак да је напишем добио прихвативши његов строги услов - да у књизи не буде вређања или омаловажавања његових спортских ривала. „То су све моји пријатељи", нагласио је.  

Антизвезда

На пут фудбалске славе Моца је закорачио као осамнаестогодишњак, кад је прикључен првом тиму на чијем је челу био Стјепан Бобек, играчка па тренерска звезда црно-белих. Није играо пуно, али је научио много. Што од тренера што од неколико саиграча који су „у ногама" имали и финале Купа европских шампиона.

Тада је разрешио и дуго присутну животну дилему - школа или фудбал? Моца „вуковац" предност је дао Моци перспективном фудбалеру. Кајање због тога, срећом, никад није стигло. 

У двадесетим годинама Момчило Вукотић је постао ослонац и капитен Партизана, репрезентативац, интернационалац у француском Бордоу, супруг, отац два сина, цењен и као спортиста и као човек. Касније је био директор црно-белих, тренер, челник Омладинске школе, годинама једне од најбољих у Европи.

Током играчке каријере са Партизаном је освојио три шампионске титуле у првенствима Југославије, а као тренер Куп на који су црно-бели чекали пуне 32 године. Као фудбалски стручњак радио је у Грчкој, Румунији и на Кипру, где је водио и државну репрезентацију. На „Рајском острву" штампа је писала: „Вукотић - странац, а наш". 

„Моца је људина каква се ретко рађа", описао га је Миљан Миљанић, док је његов сплитски колега Анте Младинић говорио да је Момчило Вукотић „фудбалско суво злато". Познати спортски новинар Владанко Стојаковић, као особено признање асу црно-белих, изговорио је реченицу: „Моца је био врхунски фудбалски мајстор, али увек скроман, антизвезда".  

Залепити лопту за копачку

Осим „гробара" који су га обожавали, Моцу су, због маштовите игре и фер плеја, веома ценили играчи и навијачи других клубова као и новинари. Његови фанови и пријатељи били су и људи из света уметности - Душан Ковачевић, Бора Тодоровић, Бата Стојковић, Раде Шербеџија, Петар Божовић, Емир Кустурица, музичари Влада и Бајка... Био је љубимац Душка Радовића, за ког се није знало да ли је већи песник или партизановац. Доказ томе су и следећи Радовићеви стихови:

Моца игра и главом и телом
нема равног овом нашем дечку
лупи лопту оним челом умним
и смести је где треба - под пречку.

Играч ког је он највише ценио био је Јохан Кројф, холандски мршавко увек укључен у струју високог напона. Међу тренерима најбољим је сматрао Младинића, али је Милош Милутиновић био његов - најдражи учитељ. „Зато што никада није имао држање које је 'говорило' да је био великo фудбалскo име, по многима и највеће у историји југословенског фудбала", објаснио је Моца. 

Према врло раширеном уверењу, Момчила Вукотића су недовољно уважавали само селектори репрезентације Југославије. Доживео је судбину Моке Славнића у кошарци и фудбалског колеге Слободана Сантрача, чији несумњиви квалитети нису „оверени" већим бројем наступа за најбољи национални састав.

Невероватно звучи податак да је Моца уписао само 14 наступа за државни тим и постигао свега четири гола. Један од тих погодака има посебну вредност: реч је о голу из двадесете секунде меча са Велсом, одиграног 1974. године, који је још „најбржи" у историји репрезентације Југославије, па и њене наследнице, националне селекције Србије. 

Заштитни знак Моцине игре био је неухватљиви дриблинг чија је суштина била у муњевитом мењању правца кретања и „лепљењу" лопте за врх копачке одакле му је ривали нису могли скинути. По томе му је данас сличан Меси, с том разликом што је омалени Аргентинац левак. 

Две Моцине куће

Осим фудбалских вредности, Моцу су красиле и најлепше људске особине - искреност, поштење, пожртвованост, дружељубивост, спремност да помогне. 

„Био је прави пријатељ и прави капитен", каже његов дугогодишњи саиграч у Партизану Никица Клинчарски. „Кад сам из Берова у Македонији дошао међу црно-беле, Моца ме је прихватио као пријатељ и брат."

А Вукотићеву ретку приврженост породици, Душан Ковачевић је овако описао: „Моца има две куће - дом своје породице и Партизанов дом на Топчидерском брду. Ако није ни у једној од те две куће, онда је сигурно на путу између њих". 

Мање је познато да се Моца потврдио и као врло даровит сликар. Тиме је верификована тврдња астролога да рођени у знаку Близанаца - што је и његов хороскопски знак - имају дара за широк спектар активности, од спорта до уметности. 

После Моцине смрти, чуло се да црно-бели планирају да свом стадиону или бар некој трибини на њему дају име Момчила Вукотића. Та идеја, иако одмах подржана од бивших и садашњих играча и, наравно, навијача још, нажалост, није реализована.