Геополитички пораз Америке и наставак рата другим средствима: Авганистан сутра

Сви смо били помало затечени. Америчко потпуно напуштање Авганистана до 11. септембра било је најављено још почетком године, и заиста нико није очекивао да ће се оно претворити у баш овакав медијски фијаско. Паралеле са ратом у Вијетнаму и са совјетском неуспешном окупацијом Авганистана 1979-1989. последњих месеци биле су толико учестале, да су сви некако очекивали да ће Американци предузети извесне, макар „пиаровске" мере да њихово повлачење из земље не подсети светску јавност на панични бег из Сајгона 1975. године. Нико, међутим, није очекивао да ће се кула од карата „легалних власти" и „владиних оружаних снага", коју су Американци брижљиво градили двадесет година уз улагање милијарди долара, тако експресно урушити, и да ће толико пута отписивани Талибани преузимати контролу над авганистанским великим градовима практично брзином која им је потребна да се колима превезу из једног у други.

И док су талибански борци без испаљеног метка освајали (већ испражњену) председничку палату и друге државне институције у Кабулу, светски медији преносили су грозничаву евакуацију америчке амбасаде у граду, стампедо на аеродрому, и огромне колоне на излазима из града. Док су хеликоптери слетали и узлетали са крова амбасаде, око ње су се ширили ретки облаци дима - од спаљивања документације која није стигла да се изнесе из зграде, као и свих предмета који би могли да буду искоришћени за антиамеричку пропаганду у наредним данима, укључујући и - америчке заставе. Призори грозничавог бекства из авганистанске престонице пред очима целог света учинили су додатно трагикомичним тврдње америчког државног секретара Ентонија Блинкена да то што гледамо „није Сајгон", и да је Америка у Авганистану „своју мисију успешно завршила".

Заиста, налик на своје претходнике из СССР, и америчка војска се повукла из Авганистана уредно и у борбеном поретку, повлачећи се из рата у коме није претрпела ниједан озбиљан војни пораз, али који је на крају изгубила, препустивши земљу непријатељу којег деценијама није успевала да искорени. И истинске жртве ове убрзане „бежаније" из Кабула и других градова нису ни амерички војници, ни дипломатски и корпоративни персонал, нису чак ни припадници „легалних власти", који су или већ напустили земљу са својим породицама, или су претрчали у талибански табор и дочекали их као ослободиоце. Највеће потенцијалне жртве рата остају „мали људи" који су годинама живели од сарадње са америчким окупатором - њихови преводиоци, водичи, службеници (и поготово жене међу њима) - који нису довољно битни да би завређивали да хеликоптером буду изведени из земље у којој Талибани већ контролишу све граничне прелазе.

Велика игра нема крај, само полувреме

Без икакве сумње, ово је крупан пораз САД у Централној Азији, и нема те бодре изјаве из Стејт департмента која може да опере бруку коју ових дана гледамо у директном преносу. Муњевито освајање градова практично истовремено са повлачењем америчке војске показало је целом свету колико су плитки домети америчке спољне политике мимо непосредног војног ангажмана и директне примене физичке силе, моментални колапс „демократских институција у Авганистану" показао је колико су крхки амерички „политикотворни" (policy-building) пројекти, док је стампедо хиљада престрашених локалних сарадника на излазима из Кабула послао упечатљиву слику о дугорочној исплативости колаборације на америчким империјалним пројектима. Без икакве сумње, Америка напушта Авганистан као поражена страна, и у неупоредиво лошијем стању него што је била пре 20 година, када је још могла по жељи да поставља владе, доноси уставе, и мења политичка устројства (и границе) где год им се прохте у свету.

Да, у питању је крупан пораз, али пораз који је далеко од националне катастрофе каквом покушавају да ја прикажу неки злуради коментатори. Американци нису „најурени" из Авганистана, нити њихово повлачење из ове земље најављује распад земље и економски колапс као што се то догодило у СССР пре 30 година. Десило се, једноставно, нешто што се редовно догађа када су у питању америчке прекоморске геополитичке операције - окупација Авганистана је почела на системском нивоу да троши више новца него што зарађује, па је тако цело окупационо „предузеће" послато у стечај. Наравно, новац који је трошен долазио је из буџета и од америчких пореских обвезника, а новац који је зарађиван ишао је у приватне џепове корпоративних „Паса рата" - профитера, лифераната, и трговаца оружјем, па је велико питање о каквом је тачно „националном интересу" претходних 20 година била реч, и да ли су ти интереси довољни да оправдају хиљаде живота америчких војника који су изгубљени у овој земљи, да не помињемо десетине хиљада мртвих цивила и милионе избеглица које је „предузеће" произвело.

Да ли то значи да је Америка „испала из игре" у Авганистану? Наравно да није. Као што је увијено подсетио секретар Блинкен, Америка није присутна „војничком чизмом" ни у Јемену, ни у Сирији, ни у одређеним земљама Африке, па је свеједно у стању да у тим земљама „штити своју националну безбедност". У преводу, увек има простора за нова бомбардовања дроновима. Али далеко од тога да је Американцима то једина опција на располагању, и наредних месеци ће бити занимљиво видети како ће се Вашингтон поставити према новим господарима земље. Легитимација Талибана као „нове државне администрације" притом уопште није искључена - сасвим је замисливо (и то не без историјских преседана) да нас наредних месеци амерички медији почну обавештавати како „ово нису они Талибани", ово су неки „нови клинци" који су „пресекли своје везе са Ал-Каидом" и који „немају симпатија" према фамозној ISIS (која на Блиском и Средњем Истоку искрсава и нестаје како затреба америчким медијима), па се са њима, зашто не, може и сарађивати. Уосталом, у овом тренутку то у великој мери и јесу они исти „лојални Авганистанци" које су Американци до јуче обучавали и наоружавали, само да би променили униформу и заставу оног тренутка када су гостима са запада видели леђа.

Постоје индиције да Американци већ припремају ову врсту медијског salto mortale - медијски извештаји наглашавају мирно преузимање власти, велики публицитет се даје изјавама талибанских портпарола како „неће бити освете", а што је најзанимљивије - један од главних преговарача са владине стране у процесу мирне предаје власти Талибанима није нико други, него дугогодишњи „амерички" председник Авганистана Хамид Карзаи, који је претходних година активно радио на „успостављању мостова" са Талибанима, критикујући притом „братоубилачку" политику свог наследника Ашрафа Ганија који је, за разлику од самог Каразија, са породицом већ утекао у суседни Узбекистан. Ово нам само још једном доказује да у геополитичким играма, па тако и у овој новој средњеазијској Великој Игри, нема коначних победника и поражених. Никада није крај, увек је полувреме, а у наставку има још да се игра.

Буре барута на новом путу свиле

Шта ће онда бити улог, и која ће се игра играти у „новој подели карата" у Средњој Азији? То пре свега зависи од тога кога ће Американци сматрати за главног противника у регији. Номинално је то Иран, против кога САД делују a priori и у свакој могућој прилици. Традиционални ривал је Русија, са којом су Американци једном већ успешно „натезали конопац" у Авганистану, која је свакако у дефанзиви у земљама тзв. „ближњег зарубежја" (тј. бившег СССР), али која тамо и даље представља доминантан геополитички фактор. Па ипак, највећи ривал свакако ће бити Кина, која не само да се директно граничи са Авганистаном преко уског Ваханског коридора, него и систематски истискује америчке компаније из региона преко повољних кредита и пословних уговора у оквиру свог инфраструктурног мегапројекта „Појас и пут". Кинези нису спавали док су се Американци у Авганистану играли рата - Кина је у међувремена постала један од највећих инвеститора у земљи (укључујући нафтна поља и гигантски рудник бакра, други по величини у свету), а ове године је имала већ неколико званичних састанака са представницима Талибана. Окосница кинеске политике у региону своди се на учествовање кинеских компанија као главних партнера у развојним процесима, и стога је стабилност и деескалација сукоба примарни интерес Пекинга.

Имајући то у виду, даљи амерички ангажман у Авганистану у великој мери ће зависити од тога у коликој мери Кинезима буде полазило за руком да реализују своје амбициозне економске планове у региону. Да Вашингтон не бежи од додатне дестабилизације усмерене наменски против Кине могли смо да видимо у више наврата током претходних година, када су западни медији хорски отварали питање наводних кршења људских права ујгурске националне мањине на западу Кине, управо око границе са Авганистаном (Ујгури чине око 45% становништва покрајине Синђан). Уколико Американци процене да пролонгирање рата у Авганистану може значајно наштетити кинеским интересима у региону (уз потенцијалне додатне проблеме за Иран), за њих неће представљати проблем да наставе да доливају уље на ватру путем испорука оружја и бомбардовања дроновима. Ако, међутим процене да могу више да зараде од успостављања неке врсте партнерских односа са Талибанима, пре свега у смислу гарантовања послова за америчке корпорације у земљи која данас има скоро 40 милиона, а која ће до 2050. године имати преко 80 милиона становника, не треба уопште сумњати да ће пословично прагматични Американци наћи начина да „изгладе неспоразуме" и „закопају ратну секиру".

Притом се стручњаци слажу да ће се главни политички утицај на земљу остваривати преко Пакистана, чија политичка елита традиционално одржава везе са Талибанима. Пакистан се налази у америчкој спољнополитичкој орбити, али такође већ годинама јача економске односе са Кином, па се може очекивати да ће ова земља у наредном периоду бити главни полигон дипломатског и обавештајног такмичења двеју суперсила. Што се Руса тиче, они су на новонасталу ситуацију око свог некадашњег империјалног полигона реаговали тромо и конзервативно. Руски медији, наравно, не пропуштају прилику да Американцима натрљају на нос понижавајуће сцене колапса њихове авганистанске политике, али то је у већој мери део пропагандног рата у Европи и САД, него што представља део некакве јасне стратегије да се искористи новонастала ситуација у Авганистану на руску корист. Руско Министарство спољних послова је на смену власти у Кабулу реаговало штуро, најавивши да ће њихове дипломате остварити контакт са политичким представницима Талибана у Дохи. Истовремено, руска амбасада у Кабулу је саопштила да је ситуација у граду мирна, и да „нема никакве потребе за евакуацијом персонала, јер му не прети никаква опасност". Дозу апсурда у извештавање о овим догађајима уноси руски закон који обавезује медије да увек наглашавају ако је нека политичка или терористичка организација „забрањена у Руској Федерацији", па су тако и извештаји о новонасталој ситуацији у руским медијима звучали карикатурално: „Амбасади не прети опасност од Талибана (забрањени у РФ)", „Русија успоставља контакт са Талибанима (забрањени у РФ)" и сл.

Крај „политикотворне" епохе у америчкој спољној политици

Било како било, понижавајући завршетак „најдужег рата у америчкој историји" ставио је дефинитивну тачку на период америчке глобалне „политикотворне" делатности. САД појединачно остају глобални економски и војни хегемон, али инструменти утицаја који су им на располагању постају све несуптилнији, силеџијскији, и тупљи, а њихове политичке творевине колабирају истог тренутка када америчка војска престане да их придржава. Док је Америка пре 20 година могла потпуно самостално, и у складу са својим политичким хировима, да смењује и поставља владе, мења границе суверених држава, али и одлучује о њиховом унутрашњем економском и политичком устројству, данас су ти суптилни и многовекторски процеси сведени на директно уцењивање и грубу силу. А грубом силом се не може изменити политички систем једне земље, нити се може обезбедити трајна стабилност и просперитет једног региона - грубом силом се може само дестабилизовати, правити смутња, и перпетуирати конфликт. То је, међутим, слаба утеха за „објекте" овакве америчке империјалне политике, утолико пре што сејање хаоса и развлачење сукоба у недоглед савршено одговара америчком војно-одбрамбеном комплексу, који ратови и кризе „лебом ране".

Наравно, Вашингтон је досад небројено пута доказао флексибилност своје спољне политике у условима одсуства контроле над ситуацијом на терену. Америчке обавештајне службе су познате по томе да припремају детаљне сценарије за сваки могући развој догађаја у земљи за коју су оперативно заинтересоване, и да је пола посла - убедити светску јавност да се све одвија у складу са унапред разрађеним планом. Утолико је већи значај спектакуларних колапса система, попут овог у Кабулу: призори који нам стижу из овог града очигледно представљају потпуни распад система и губитак тла под ногама, и нема тог медијског спина којим ће Американци моћи да убеде свет да су „све баш тако и хтели". У питању је спољнополитички фијаско чије ће се последице пеглати годинама, ако не и деценијама.

И управо ће врста медијског „пеглања" бити најсигурнији показатељ који су сценарио за Авганистан „извукли из фијоке" у Ленглију и Пентагону. Ако наредних месеци амерички медији буду неуобичајено отворени за „мишљење друге стране" везано за догађаје у земљи, ако буду наглашавали мирну примопредају власти и консензуалност прихватања талибанске власти у земљи, то ће бити знак да се иде на успостављање мостова са Талибанима, и њихово пребацивање из табора „лоших" у табор „добрих урођеника". Ако, уместо тога, будемо гледали наглашено проливање крокодилских суза за „секуларним Авганистаном", пре свега женама и сексуалним мањинама, који на наше очи постају жртве „религијских екстремиста и токсичне патријархалне културе" (а све то праћено доливањем саудијског новца у екстремне организације у земљи), можемо очекивати ново распиривање сукоба, а евентуално и кампање бомбардовања дроновима. Притом треба нагласити да ће стање на терену бити исто без обзира на то како западни медији одлуче да о њему извештавају - преузимање власти ће бити у највећој мери мирно (јер крупних идеолошких и религијских разлика између старог и новог режима и нема), а секуларни грађани, жене, и сексуалне мањине свакако ће бити изложени репресији и терору. Питање је само да ли ће тај терор бити геополитички употребљив, и на који начин. Биће нарочито смешно ако западна јавност истовремено почне да јадикује против завођења шеријатског права у Авганистану и против обесправљивања традиционалних муслиманских заједница у суседном кинеском Синђану, али ова врста пропагадне „двомисли" није ништа ново, нити неочекивано када су у питању њихови медији.

Мрачне перспективе за „најмлађу земљу ван Африке"

А шта ће бити са самим Авганистаном? Чему Авганистанци могу да се надају, вечито заборављени и занемарени у гигантомахији великих сила? Ту пре свега треба узети у обзир демографију. Након завршетка совјетске окупације, повратак традиционалном исламу изазвао је у земљи популациони бум, а њено становништво се повећало са 12 милиона почетком деведесетих до преко 37 милиона ове године, и то не рачунајући избеглице и дијаспору чији се број процењује на више од двадесет милиона. Са преко 40% становништва земље млађег од 14 година, Авганистан је званично „најмлађа земља ван Африке". Овом огромном броју младих људи у земљи углавном се нуде само три поуздане перспективе - да се придруже некој од оружаних фракција у увек актуелном рату, да се укључе у производњу и шверц опијума и деривата, или - да емигрирају и потраже срећу у некој од богатих земаља Запада. За коју год опцију да се одлуче, ови млади људи ће представљати фактор ризика све док им се не обезбеде јасне могућности за рад и пристојан живот мимо екстремистичких исламских организација које их најчешће врбују.

У нормалним околностима, јефтина радна снага у комбинацији са значајним рудним ресурсима и стратешким географским положајем могла би да буде рецепт за муњевити развој, под условом да се сви ти људи имају где упослити. Имајући то у виду, Авганистанци сигурно са великим занимањем прате кинеску иницијативу „Појас и пут", која за циљ име инфраструктурну и економску обнову Пута свиле, за чије време је ова земља уживала један од најдужих периода просперитета у својој историји. Нажалост, током претходна два века, њен просперитет увек је зависио искључиво од спољних геополитичких фактора. У којој мери је спољње мешање у стању да ишчаши унутрашњи политички, културни, и економски живот ове земље, гледамо ових дана уживо на улицама Кабула. Авганистанцима остаје само да се надају да ће геополитичко такмичење великих сила у региону наредних година створити привремену заветрину у којој ће земља моћи да бар мало предахне, и да се бар донекле развија под властитим условима. А свака помисао о сувереном и истински независном Авганистану мораће да сачека нека будућа времена, и неке нове генерације. Ако је ишта сигурно, тих генерација ће бити напретек.