Ијан Бостриџ, тенор: Зашто бисте игнорисали тако велико достигнуће људског духа као што је класична музика?

У петак, 15. новембра, Београд је захваљујући Београдској филхармонији био привилегован да на концерту у Коларчевој задужбини слуша једног од најцењенијих вокалних уметника на интернационалној сцени – тенора Ијана Бостриџа.

Са хорнистом Николом Ћирићем, а под диригентским вођством Хауарда Грифитса, Бостриџ је у Коларчевој задужбини извео Серенаду Бенџамина Бритна. 

Рођен у Лондону 1964. године, Ијан Бостриџ је професионално почео да пева у 27. години, након студирања филозофије и историје на Универзитету у Оксфорду и двогодишњег ангажмана на телевизији. Данас се његово име везује уз композиторе попут Бенџамина Бритна и Франца Шуберта, за реситале на којима интерпретира соло песме, али са друге стране ту су и оперска и сценска дела којима посвећује значајан део свог времена.

Након једне од проба уочи београдског концерта дао је ексклузиван интервју за Радио Београд 2 и емисију Време музике.

МАЈА ЧОЛОВИЋ ВАСИЋ: Да ли је неговање два вида музицирања – реситали и концерти с једне, и опере и сценска дела с друге стране – нека врста равнотеже која вам је потребна у каријери? Како доживљавате та два различита типа уметничког ангажмана?

ИЈАН БОСТРИЏ: Мислим да сам у просеку, током каријере која сада траје већ тридесетак година, радио барем један сценски пројекат годишње. Није увек била опера, а и опере су се дешавале сасвим случајно. Јер ако нисте део те оперске машинерије, онда је тако…

Али, ја и не желим да певам 3 или 4 опере годишње. Учествовао сам у неким дивним стварима у оперским кућама и у музичком театру, са одличним редитељима. Недавно сам завршио сценску поставку, тј. снимање Бритновог дела Curlew river са предивном редитељком Дебром Ворнер. И то је било веома узбудљиво. Позоришни ангажман је веома важан. А такође мислим да је и концертни наступ својеврсно позоришно искуство.

Али у опери имате колеге, сценографију, режију. Када наступате концертно, сами сте – поред клавира или испред оркестра. Да ли некада осећате да сте на било који начин лимитирани?

Не. И то је театарско представљање. Ви оживљавате дело театарски. Али динамика је другачија. Уколико учествујете у оперским представама ви сте у свету који је одсечен од публике. Ту је оно што у позоришту зовемо „четврти зид“. Толико је светла да не можете да видите публику. Када певате реситал или концерт са оркестром заправо гледате у људе у сали. И то даје сасвим другачију динамику. Ту је реч и о некој врсти индивидуалне размене, јер можете да видите посетиоце појединачно током реситала.

А како заправо певање лида утиче на ваше креације у опери? И обрнуто, наравно.

Мислим да је велико откриће већ у раним годинама моје каријере било управо то имплементирање у оперу онога што радим током реситала, а да се не осећам непријатно и ограничено, да могу да будем врло емотиван и веома „у самом лику“. Да, мислим да је то главна ствар. А открио сам то радећи са неколико заиста веома добрих редитеља, попут Дејвида Олдена и потом много тога са Дебром Ворнер. С њом сам управо завршио и поставку Зимског путовања у малом позоришту у Бату коју ћемо представити и на другим местима.

Шуберт има посебно место у вашој каријери. Култни статус има филмска верзија Зимског путовања са пијанистом Џулијусом Дрејком из 1997. године. О овом делу сте написали и књигу, редовно држите предавања посвећна Шуберту, изводите и снимате његове песме. Шта је то што сте открили пре толико година, а због чега вам је музика овог композитора толико привлачна и инспиративна?

Први пут сам певао Шуберта у школи, када сам имао 12 година. Наравно, допало ми се, волео сам то, али оно што ме је дефинитивно привукло била је песма Вилински краљ коју сам чуо када сам имао 14 или 15 година, и то делом због музике, због драме, али делом и због певача. Дивио сам се Дитеру Фишеру Дискауу и интелигенцији коју је он донео певању лида; интелигенција, плус драма, плус емотивна повезаност. Све то ме је освојило.

И све ове године тај осећај је и даље присутан?

Да, али наравно, ту се увек може пронаћи још нешто. Неке ствари откријете током концерта, па их заборавите. Ментални процес током извођења је чудан, јер понекад као да гледате себе са стране и помислите: „Боже, то је било нешто ново“, али онда на то заборавите. (Смех)

До следеће прилике!

Да, можда се врати, а можда нестане! Можда је то нешто само у том једном одређеном извођењу.

Ваше извођење Зимског путовања је нагнало једног критичара да напише да је након слушања вашег извођења овог циклуса најзад поверовао да заиста постоји та особа која приповеда причу. Да ли је то заправо ваша идеја? Да испричате причу?

Не бих рекао да је то моја идеја. Мислим да је то одувек мој начин интепретације. Причао сам о томе, јер људе то интересује, а и ја покушавам да схватим (смех).

По мом мишљењу, велики певачи лида (не мислим сада на себе), без обзира шта се дешава, прихватају то поетско прво лице у потпуности. Није то само – стојим и певам. Волим певаче лида као што су Матијас Герне или Ангелика Киршлагер… Ту заиста осећате да је реч о нечем аутентичном, да се нешто дешава. Једноставно верујете у то.

Поменули сте извођачку аутентичност. Ви сте један од уметника препознатљиве интерпретације. Али, како се то постиже, а да се не изневере идеје и замисли композитора?

Мислим да увек треба радити на композиторовом тексту. Понекад сам имао сасвим екстремне идеје, које се људима нису допадале. Али, вратимо се омиљеном Шубертовом певачу, Јохану Михаелу Воглу, на кога су се жалили да је био превише екстреман.

Такође и та идеја, која се касније развила, да морамо да будемо верни тексту! Ми нисмо одговорни према композитору. Наравно, дивно је што смо имали ствараоца попут Шуберта, задивљујућ је његов композиторски, не много дугачак живот, али наша одговорност није усмерена ка њему, већ према садашњости, према публици, да учинимо да то функционише, да делује најбоље могуће.

У контексту аутентичности то је заиста тешко, јер ето, ја, на пример, много предајем. Ту је низ правила којима можете некога да подучите, да охрабрујете људе да раде, али они морају да нађу свој сопствени пут, сопствени начин и аутентичност, а то их не можете научити. И притом, то је нешто што се не промишља. То се једноставно деси.

На пример, ја могу да сугеришем да се слободно више крећу на сцени, али не могу експлицитно да кажем: крећите се више. Или, обрнуто, мирно стајање може бити аутентично, али понекад тако делују превише стегнуто, па их ја подстакнем да се више крећу. А онда то кретање не буде аутентично, па изгледа лоше и онда користе руке. И то је у реду, све док у то верујемо. (смех)

Оригиналност се огледа и у избору програма. Како бирате песме који ћете извести на реситалу? И да ли мислите да реситал треба да има карактеристике циклуса, у смислу драматургије, атмосфере и томе сличних ствари?

То је оно што увек покушавам да остварим. Посебно са Шубертом. Током година снимио сам четири таква реситала, али имам их сигурно шест или седам само са његовим песмама у којима покушавам да остварим не бих рекао причу, већ један емотивни лук какав постоји у Зимском путовању. То је оно што покушавам да направим. Четири таква реситала сам снимио у Вигмор холу.

Са Шуманом се на пример не мора нужно то радити, јер нам је он сам дао циклусе. Постоји један Брамсов циклус који врло добро функционише. Његове песме груписане на тај начин су фантастичне. И то је опет нешто што се учи делом од композитора, делом од примера као што је Фишер Дискау. Дефинитивно нисам превише наклоњен оним реситалима на којима се изводи 15 различитих композитора, а то је данас уобичајено.

Као уметник сте остварили фантастичну међународну каријеру, наступали сте на најважнијим концертним подијумима широм света. Данас је уобичајено да се реситали одржавају у великим дворанама, а некада је то био врло популаран вид такорећи кућног музицирања. И то је веома интересантна промена улога и атмосфере, како за извођача, тако и за публику.

Да, заиста је невероватно како се ствари могу променити. Како се важна питања везана за културу и аутентичност мењају од локалног до глобалног. Класична музика је почела са само неколико људи. Не мислим ту само на Шуберта који је некада извођен пред шачицом људи а сада у Карнеги холу, већ и на опере попут Бритновог Сна летње ноћи, који је првобитно извођен пред пар стотина посетилаца у малом позоришту у Сафлоку (до кога никоме није лако да дође), а сада је на програму Метрополитена. То је та веза између локалног и глобалног.

А колико на вашу интерпретацију утиче управо место одржавања концерта?

Много. То је очигледно када је реч о публици, јер добијате повратну информацију од ње. Чак и када је не видите, осећате каква је. Увек се силно изненадим када схватим колики је утицај акустике на оно што ја осећам да могу да учиним са сопственим гласом. Акустика коју ја имам се разликује од оне коју има публика. Али у смислу онога што осећам да могу да учиним, чињеница је да је мој инструмент – мој глас плус акустика. И то је оно са чиме ја радим, стварам, располажем.

Да ли мислите да је потребно да на реситалима публика има и текстове песама које слуша?

То би вероватно био идеалан начин да доживите то искуство, али када се сетим како сам се ја заљубио у лид слушајући Вилинског краља и Дискауа, када сам тек почео да учим немачки у школи... Знао сам о чему се ради, и мада нисам могао да пратим текст, био сам потпуно опчињен!

Џеси Норман је једном рекла, коментаришући преслушавање оних кратких снимака на Инстаграму, да не морате нужно да разумете сваку реч, већ само да осећате да сте остварили комуникацију. То је оно што је важно. Слично је и са италијанском опером, на пример. Велики део публике не разуме ниједну реч, али разуме ситуацију.

Током каријере снимили сте велики број албума. Међу пијанистима са којима сте сарађивали су Џулијус Дрејк, Грејем Џонсон, Леиф Ове Андснес, Мицуко Учида, Томас Адес… Импресиван је и списак најпознатијих оркестара и диригената са којима сте сарађивали. Ваша су дискографска издања освојила заправо све истакнуте међународне музичке награде. Имате 15 номимација и 5 освојених Гремија. Да ли волите да слушате своје снимке?

Не. Увек сам, од самог почетка, волео снимање у студију, тај процес стварања, састављања нечега. И то не мора увек да буде савршено, али је нешто што се може изнова и изнова слушати. Када урадите много снимака са добрим сниматељем, он то склопи, и када слушате прву верзију, помислите како неке ствари могу да буду другачије… Један мој продуцент је то описао као низање бисера. Волим тај процес. Када завршимо монтажу, ја на све то заборавим. И, заправо, не волим жива снимања јер тада урадите много ствари које не желите да буду овековечене и да их чујете више од једном.

Осим извођењем музике, бавите се и писањем књига. У првој, наставку вашег докторског истраживања, бавили сте се вештичарењем и променом у схватању ове праксе у Енглеској крајем 17. и почетком 18. века, а 2014. године је објавили сте књигу под називом Шубертово зимско путовање: анатомија опсесије. Шта вас је подстакло на писање?

Знате, класична музика је на један начин већ толико опште позната, и има је тако много, а у другом смислу она је сасвим скрајнута, својеврсна ниша. А певање лида је тек ниша унутар нише. И желео сам да објасним људима, који нису нужно љубитељи или познаваоци класичне музике и лида, зашто је то дело – Зимско путовање – тако велико достигнуће људског духа.

Имао сам осећај да је, посебно у Великој Британији, једна образована особа свакако у стању да разговара о најновијим књигама или сликарству, али не нужно и да се повеже са класичном музиком. Имам утисак да, када је реч о музици, сви би волели да читају неку лаку литературу. Зашто бисте то желели? Зашто бисте желели да будете искључени из нечега тако невероватног?

Један занимљив коментар након читања књиге био је да она радикално мења идеју о том делу и његовој интерпетацији. Да ли је изазвала промене и код вас?

Мислим да не. То је заправо био део процеса. Нешто од написаног вероватно више не важи за оно што радим, али ту је било речи о приближавању дела и, такође, његовом повезивању са другим стварима.

Друга књига коју сте објавили 2023, Song and self, говори о вези између извођача и публике.

Она покушава да повеже три кључне ствари у формирању личног и друшвеног идентитета: прва је у вези са родом, друга је о раси у време колонијализма, а трећа је о смрти. Али све су врло специфичне. Посебно друга, која покушава да разуме једну од Равелових песама у контексту историје ропства и расизма.

За крај да се вратимо још једном вашем омиљеном Шуберту. Он је написао око 600 песама. Колико их ви знате?

Око 200. Али то није довољно! Међутим, тај се списак стално проширује. Лепо је то што предајем, па људи стално доносе неке песме које не знам. Једна од тих коју сам недавно у Риму подучавао је Die Mutter Erde и сада заиста желим да је певам!