Из мемоара Влаха Буковца: На српском двору код краља Милана и на црногорском код књаза Николе

Живот поморца

Од будућности нијесам се ничему надао.

На сликарство сам гледао као на врло угодну игру, ал ни на крај памети ми није било да се одметнем у умјетнике. Хтио сам у свијет да не будем на терет својим родитељима.

Одлучих се за поморца, да једном, ако Бог да, будем капетаном. Мој ћаће је одобрио моју намисао и дао ме је одма у Антуна Касиларија да ме приправи за наутику. Госп. Ан­тун Касилари није био поморски капетан, али могу ријећ да је био ваљан учитељ. Ходио сам у њега неких осам мјесеци и памтим да је био задовољан мојим напретком.

У то је доба био је поринут у Гружу нови брод, „Осми ду­бровачки“ барк, од 2.400 тона. С радњом били су скоро готови, па сви су чекали на скори му одлазак.

Мој ћаће се побринуо на вријеме и било му је обећано да ће ме као кадета узети на брод. Сањарења и говора о мо­јој будућности било је доста у нас. Свакако одлучих да ћу, чим свршим „практику“, положит испит за „шкривана“ (поткапетана), а онда касније, буде ли среће, и за капетана. Имао сам наде да ћу и ја једном управљати бродом, па да виде они у Америци (гдје сам четири године био) што ми скривише.

Дубровачко је друштво узело још једнога малога из Цавта­та, Петра Павишића, кога су такођер именовали кадетом.

Оба смо имали собицу на крми, уз ону од шкривана и ка­петана. Али смо обављали службу „камарота“ (слуга на броду) оба заједно, бесплатно, за двије године дана. Мој се ћаће тим увјетима задовољио, јер је вјеровао у моју будућност.

Једно поподне, кад је дунуо лаки вјетар, одједрили смо пут Цариграда. Наш капетан звао се Антун К. из Дубровника; шкриван Н. Пендо, такођер, из нашег краја. Ја и мој друг Павишић измјењивали смо се у послу. Били смо марљиви и настојали смо да угодимо нашим капетанима.

При отварању једара показивали су нам морнари како се вежу једра и куд да при послу ноге ставимо и за који коноп  руком да се ухватимо. На тај начин научили смо имена свих ко­нопа, као и њихових упораба и све остале морнарске вјежбе.

Сунце је гријало, а хладни и доста живи вјетар надимао сва наша једра и брод је чинио неких 8 миља а „mezza nave“ (на по лађе).

Наједанпут један кормилар из Котора угледа јастријеба на „папафигу“ (име једра) да сједи и то рече капетану.

Капетан му заповиједи да се полагано успне на „арбуо“ (јарбол), те ако може да ухити птицу, па да је донесе живу.

Кормилар се дошуња као мачка и тихо се успне до испод птице. Онда изненада пружи руку и зграби јаднога јастријеба који се врло добро бранио кљуном и крилима. Ал не дао се кор­милар, јер му се морнари одоздо ругали да ће је пустит прије него буде на по пута од палубе. Али је кормилар јунак био, донио је птицу грабилицу, која се бранила великом силом и одлуч­ношћу. Од јада што је заробише најрађе би му очи ископала.

Капетан јој свезо ноге ужетом и тако свезану је спустио на касар. Смотао јој некако крила и онда ножицама пробадао јој очи док нису посве искапале.

Шкриван и сви ми гледасмо то барбарство с великим гњуша­њем, али капетану није нитко смио писнут.

Од тада било ми је јасно да ме срећа не чека с таквим бесћутним човјеком.

Кад је птица била сва искрвављена и слијепа, ухитио ју капе­тан за ноге и онако живу измучену баци је у море, гдје се јад­ница заувијек смирила.

(...) Сутрадан стигли смо у Цариград. Госпођа капетанова, Талијанка родом из Млетака, дошла је да посјети свога мужа и остала с нама. За неки дан били смо превезени у Бујукдере да онамо искрцамо угљен.

Буле у Цариграду сједиле су у колу, на трави, под омбре­линима. К мени су се обраћале, а више би се пута и откривале и махале ми руком. Иако сам био у 17. години, добацивале ми љубезне погледе.

Преко дана је капетан с госпођом остајао у граду, а кад би се на вечер вратили на брод, госпођа капетанова би ми свеђ донашала по коју наранчу или слаткише.

Разумјела је она да мени није било весело. Сви се измјенице забављали на копну, једини ја сам свеђ остајао на броду.

Изишао сам први пут с капетаном Лујом, који ме је повео у некога мог ујка Антуна Борића, а други пут да купим чаја, цукора и разних других ситница. Иначе сам био свеђ на броду. 

(...) Једног дана пронијела вијест у Цавтату да је једна жена до­била од свога сина 100 ливра стерлинга. За годину дана, што је ра­дио у Перуу, заслужио мали иметак, па и мени и брату не дао враг мира. Прохтјело нам се да и ми окушамо срећу у Америци. Брат молио ћаћу да му прибави новац за пут. Он ће да се опоштени, „а не као Влахо да се врати гô и на пô гладан из Америке!“

Мој ћаће није био образован човјек, али је био надарен од природе здравим разумом и неизмјерно добрим срцем. Осјетио је да су ме братове ријечи увриједиле, па у трен одлучио да ћемо оба у свијет. Ја сам скочио и изљубио га и његова ме пра­ведност ганула до суза. Одлучих поновно да тражим срећу, а та срећа овога пута била је: Сликарство!

У оно доба спремало се 25 Дубровчана у Јужну Америку, а у Цавтату ми тројица (ја, брат ми и неки Влахо Р.) одлучисмо да ћемо с њима.

На дан одласка ходили ми тројица од куће до куће да се с нашима опростимо. Свак нам је препоручио да морамо у сви­јет као три рођена брата. Буде ли један другоме од помоћи да ћемо све запријеке и потешкоће лако пребрдити. Морали смо и на­шим родитељима да то свечано обећамо.

На путу пратило нас весеље и разбибрига, те вјечне пратилице младости. Било је смијеха и шале, а како и не би, кад нас је било 28 чилих, здравих, одлучних момака! И на пакао би голоруци уда­рили! Путовали смо преко Хамбурга. Били смо пуних 30 дана на мору. Кад смо стигли у Колон, одлучисмо да ћемо одмах преко Панаме у Каљао.

Прије одласка јавише нам да је у Панами револуција. А шта сада? Још у Бечу платили смо пут у Каљао, па, хоћеш-нећеш, били смо присиљени да кренемо преко Панаме. Оно мало ситниша на путу смо потрошили и тако другога излаза није било, него лаву у жвале. Били смо очајни и сузе нам од јада навријеле на очи. У влаку је било мноштво војника. Кад смо се приближавали Пана­ми, чули смо пуцање топова и већ смо се љубили, мислећи да не ћемо бити међу живима. Дочекале нас црвене заставе! Кад се влак зауставио, случај нас намјери на капетана Јова Бронзана, који је баш са једним другим Конављанином из Каљаа путовао у Сан Франциско. Први му је поздрав био: „И ви јадници идете да у оној несретној земљи оставите кожу!“ Ал и ту нам срећа била од помоћи, па здрави и нетакнути дочепасмо се брода. За нама звиждала танета, ал и та нас погибао убрзо минула. Били смо већ далеко од краја, а наш брод засјекао бразду пут дебелог мора.

Осам дана бродили смо мирним оцеаном! Прошли смо Екватор и нашли се у најтоплијем појасу наше земље. По дану велика врућина и тек у ноћи се понешто љепше дисало. Над нама красно јужно небо, а на њему велики Јужни криж, који вјечно сјаје и не запада.

Видјели смо и друге звијезде, што једино блијеште над јуж­ном хемисфером. Наш је пароброд тицао главне градове. Кад би се брод зауставио, долазило је мноштво лађица, у којима су урођеници продавали воће и „стријаче“ (клобуке од сламе). Свак је куповао, само ми тројица не, јер нам понестало пара.

Радник у Каљау

У Каљау се наш пароброд није на крају приближио. Путници су се искрцали лађицама, али ми нијесмо ни паре имали да плати­мо провоз. Од муке смо плакали, а на наше сузе смиловао се неки бродар и бадава нас одвео на крај. Пребацисмо пртљагу преко рамена и, онако окисла перја, упутисмо се да идемо у град. Кад наједном, ко да ме неко на то упозорио, угледах енглеску таблу и пун уфања да је ваљда газда Енглез, уђох у дућан. Ја сам газду поздравио и реко му енглешки да смо из Далмације, да смо нетом приспјели у Америку и да шпањолски не знамо. По занату да сам сликар, а брат ми и пријатељ да су трговци. Сва тројица да смо дошли трбухом за крухом. Госпо­дин ми одговори на то да је и његов господар из Далмације и да може сваки час банути на врата.

За мало уђе врло отмен господин, који нас, чим се испод гласа поразговорио с намјештеником, ослови по нашки. У очи­ма нам засјале сузе. Био је и он родом из Конавала, а звао се Мекиш. Рече да не може одмах да намјести сву тројицу, ал да се нада да ће за сликара бити одмах посла. Имаде пријатеља, који је равнатељ творнице, па нека равно с његовом препоруком кренем к њему. Остало ће он уредити и смјестити нас у недалеки „bordinghaus“.

Чим смо спремили пртљагу, отиђох у творницу жељезница. Равнатељ је саслушао моју жељу и одмах ме примио. Рече ми да је почетак рада у 6 сати, а ко закасни четврт сата да губи цијели дан. Одвео ме у сликарски одио и представио ме тамошњем главару. Договорили смо се да ћу сутра (тј. у четвртак) започети своју работу. Кад се вратих у „bordinghaus“, моји ме сапутници од радости изљубише. Срећа по ме, рече ми касније Мекиш, што сам умио енглешки и тако се одмах сјетих да први мој бора­вак у Америци није био узалудан. Сутрадан у 6 сати нађох се у творници, гдје је работало барем 500 људи. Тамо се градиле жељезнице.

Оне прве суботе не дадоше ми плату, већ како је био оби­чај, задржали ми 2 наднице, ваљда као јамчевину. Једва дочеках другу суботу, јер бијах извједљив каква ће ми бити плаћа. Рачунах долар на дан. Посао ми ишао од руке, а и како не би, кад је моја поглавита работа била цртање слова, бројева и по који цвијетак.

Уто осванула субота и кад је благајник узео моју таблицу и број, почне да броји банке, и то 1 долар, 2, 3, 4, 5, 6, 7, уто га за­уставих и рекох да се зовем Фађони – 8, 9, 10 – од узбуђености лица ми планула – 11, 12, 13, 14, 15, 16 – већ поцрвених као рак, а благајник броји даље – 17, 18, 19, 20, 21! Од узрујаности тресле ми се руке и једва покупих тај грдни новац. Једва сам дисао и у мени је врела крв. Брат ми и друг полудит ће од радости. Бјежах, што ме ноге носиле, да их чим прије развеселим. Ни кола нијесу брже јурила, и вас задихан дотрчах у нашу собу. Из џепа изву­кох згужван новац. Рекох, то је моја плата за 6 дана и онако изнемогао бацих се на постељу да одахнем. Стала их вика и уз вику су бројили новац. Од радости изљубили се и кад смо се малко умирили, поштено раздијелих новац у три једнака дијела. Држах се нашег обећања. Надарили смо и оног доброг бродара и придо­дали му мјеру ракије. Нека се напије у наше здравље. И другови му помогли, тако да је пуна чаша ишла од уста до уста, док и задња кап није била иструшена.

Од тога дана смо сваки за себе плаћали храну и собу. Ја сам унајмио једну собу близу фабрике да ми не буде далеко. Ручао сам у некој гостиони, гдје су служили и кухали Кинези, а вечерао с братом и с другом Влахом. Брат ми и друг Влахо два су пуна мјесеца узалуд тражили намјештење и тако сам кроз цијело то вријеме дијелио плату с њима. Кад се напокон намје­стише, било ми је врло драго јер тако се свом вољом бацих на штедњу. Чувао сам се сваког трошка, па и на забаве нијесам ходио. Једина моја разбибрига у Перуу била је што сам отишао 3 пута на „la corrida de los toros“.

Никад нећу заборавит то ужасно позориште. Мучили су јад­ног бика, тјерали га у бијес, а гледаоци су уживали у тој окрутној, варварској игри. Кад је „la Spada“ једноме бику утјерао дуги мач до балчака у живо месо, жене су и људи од весеља полудили и као награду за јуначки чин, бацали му у арену златне новце, наушнице, брилијанте и наруквице. На тај се начин многи „спада“ одметнуо у богатуне. На милијуне су иметка неки заслужили, а све јер умију на особити начин да убију бика!

Чар домовине

(...) Наше је путовање до Хамбурга трајало преко двије седми­це. Кад смо напокон угледали крај, проникла нас чврста нада да ћемо, ако бог да, за неколико дана загрлити наше миле.

Чим нас искрцали, не губећи времена, одјурисмо пут Беча. У Бечу смо се опскрбили одјелима и рубенином. У јутро рано отиђосмо у један велики дућан, наручисмо све потребито, а уве­че је била готова и наша одјела. Исте вечери влак нас носи пут Трста.

Мој стриц, кад смо приспјели у Трст, нашао се у свом еле­менту. Све га је помало опило: море, сунце и лађе и наши љу­ди, а надасве добро вино и домаћа храна. Купили смо и неке скромне дарове за наше и чекали на одлазак лађе за Далмацију. Петог дана били смо у Гружу, одакле смо преко Дубровника с колима равно ударили пут Цавтата.

Ко пројури оном цестом неће је лако заборавити. На сва­ком кораку достигнеш лијепе Жупчице, које се враћају с града. Читава Крајина мирише као кита цвијећа. Ту и тамо расијане ку­ћице, по којима се пење лоза и прозоре им кити. Раштркане овце брсте по који стручак траве а рудасти јагањци од радости да су живи, скачу за мајкама. Само краве спокојно леже, прежваћући траву и гледајућу на пролазника мирним великим оком.

Наједном сву ту тишину прекину шум наглог поточића, што се журно вере кроз камење као да се боји да неће на вријеме стићи. И млин се негдје јавио, па и женски гласови, што се издалека дозивљу. Не видиш их од пустих маслина, јабука и крушака, што су од обилног воћа сагнуте гране. Тамо на међама су љесе, а на њима се суше смокве. А са свих страна узврпољили се ради­ни људи што упријеше да у зноју лица отму плодове хранитељици земљи. Прођу ли мимо кола или осамљени путник, одупру се за час о мотику и надвину том руком дуго гледају за њим. Од жарког сунца под очницама скриле им се очи, али лице се смије и мјесто ријечима посмјехом нас поздрављају. Наши су то људи и осјећаш да се радују твоме доласку. Од ганућа мени и стрицу навријеше сузе на очи.

Кад смо се машили Обад-села, већ смо из висока угледали Цавтат, који се ко бијели лабуд купа у модром мору. Скочисмо из кола и клечећи пољубисмо рођену груду. Ријеч домовина стисла нам је сузом грло! Нашли се неки сиромаси, узели нам прт­љагу и носили је пред нама. А ми кораком за њима и за четврт сата већ смо били у Тихи. Свака међа, сваки камичак били ми стари пријатељи. Сусрећу нас познати, који се журе на објед. А сунце двоструко упрло, а птичице се од радости разглагољале. И оне као да нас поздрављају: „Циу-ци!... циу-ци!... Добро нам дошли! Добро нам дошли!“

А ко се то према мени упутио? А ко други нег рођени ћаће. Час стао да ме омјери и да ме се нагледа као да не вје­рује својим очима и онда се пожури да ме загрли и до сита изљуби. Стрицу се није надао. Ишли смо скупа. Мени навријеле ријечи као да се у брзини натјечу која ће коју да престигне. Ал наједном, ни не опростивши се с ујцем, затрках се уз улицу и залетих се рав­но у загрљај мами, која ме чекала на вратима од двора.

Ово је био највеселији дан мога живота.

Онај мој пâс одмах сам скинуо, јер ми је тежак био и радо показах родитељима оне златнише. Рекох им да би се с време­ном у Америци и обогатио, ал да моја сврха за сада није новац, већ наука. Мој новац сам с њима у три једнака дијела разди­јелио.

Сутрадан отиђох у посјете мајци В. Р-а. и дадох јој оних 40 ливра стерлинга у име њезиног сина. Много година касније исти је дома дошао, али близу ми не дође, јер ме се свеђ стидио.

У Дубровнику сам изложио једну слику коју сам из Аме­рике донио. Била је то „Туркиња у харему“. Ова се слика увелике свиђела и зачудила свакога. Нитко није могао појмити да је то дјело домаћег младића. Тако се онда није мислило код нас на умјетност! Од тог часа осјетих да је доба лутања и биједе прош­ло и да сам нашао пут, што ми га је Бог од порода забиљежио: Умјетност.

Нови живот почео је сада за мене (...)

На српском двору – Наталија и Милан

(...) Те исте године (1882) у буци мог највећег успјеха (са излагањем слике „La grande Iza“ у Салону у Паризу), позвао ме српски двор да насликам портрет Њ. Величанства краљице Наталије.

Прије мог одласка посјетих Кабанела да се с њим посавје­тујем, али уистину к њему ме још више водила друга намјера. Хтједох наиме да се пред њим малко баним својом новом срећом. Мој ме бивши професор врло љубезно примио и честитао ми на успјеху у Салону и рекао ми: „Млади људи, који су мар­љиви и љубе своју умјетност, много ми се свиђају и ви сте један од тих. Желим вам од срца још већи напредак!“

Ове ријечи из устију таквог умјетника биле су ми од велике утјехе. Био сам награђен за све моје муке. Са сузама одго­ворих своме учитељу да ћу настојати да будем достојан њего­ве похвале. На растанку стисну ми десницу и препоручи ми да у дојдућем Салону изложим краљичин портрет, а он да ће се за остало побринути. Тек сада осјетих да сам се препородио. Ријечи славнога сликара и учитеља могу рећи да ме у ономе часу по­светише „мајстором“.

Прије него отпутовах пут Србије, дође к мени француски пи­сац М. Молина да му испричам укратко мој живот. Хтједе изда­ти биографију свих поглавитих умјетника француских са њиховим аутопортретима.

Укратко је узео податке и предао сам му свој нацрт.

Био сам године 1882. опит од радости и срећа се посве окре­нула к мени, па ова посљедња почаст ме је веома обвеселила. Вјеровао сам у будућност.

На повратку из Србије већ је књига Nos mâitres par eux mê­mes била изашла. Имао сам радост видјети себе међу највећим умјетницима Париза а и свијета. Ту бјеше Leon Bonnat, Alex Ca­banel, Jean Paul Lavrence, Chaplin, Jules Lefevre, Gàrome, Jules Breton, Pascal Dagnan-Bouveret, Herny Martin и др. Ову књи­гу имам још, али, нажалост, кад сам сликао застор за казалиште у Загребу у згради Академије, мој атеље је остајао у рукама младих колега и нека добра душа је из ове књиге, мог поноса, ишчупала моју биографију и мој лик! То ме неблагодарно дјело и дан-данас боли!

У Београду сам се уконачио у хотел „Парис“ и одмах ја­вих дворском маршалу Константиновићу да чекам његове заповиједи. На то ме овај господин посјетио и у срдачном разговору рекао да ће по ме доћи у 2 сата послијеподне да ме прикаже краљици. И тако послије обједа у дворским колима одју­рисмо у Конак.

Уведоше ме у велики салон, а онда у нешто мањи и, кад су се отворила супротна врата, на праг ступи краљица. И ова пута се поклоних док је она пришла к мени. Пружила ми десницу и кад сам јој пољубио руку, показа ми на столац, па и она сједне прама мени. Била је млада, врло лијепа, права красотица каквој је тешко наћи супарнице.

Краљица ме ослови француским језиком, што ме немало зачуди. У разговору спомену да јој се мој портрет сина Константиновића врло свидио, па да је врућа њезина жеља да и њој израдим цијели лик у бал тоалети. Њој се не свиђа службени краљичин орнат јер је одвише начичкан и препун драгуља.

Краљица о драгуљима, а преда мном слуга са послужавником од сребра на коме је стајала кристална чаша, пуна компота ког у Србији зову „слатко“. Прихватих се жличице и стадох помало куша­ти. Компот је био слађи од меда, па ко ће га до краја појести! Бијах у великој неприлици и стисло ми се у желудцу, а онда у грлу, јер видјех да се нећу без срамоте извући из тог грдног шкрипца. Наједанпут се краљица сва зарумени и прасне у смијех. Кад се малко умирила, рече да ће прикорит дворског маршала што ме није упозорио на обичај уистину турски, а мени као Французу доиста барбарски („слатког“ се узме само једна жличица). Мило ми што рече да даље не једем, јер би ми могло наудити. Одахнуо сам, па иако ми није било до шале, насмијах се ш њоме и при том уљудно примјетих да ја нијесам Француз, већ да је мој језик српски и да сам родом из Цавтата.

Краљица је била запањена и још данас се чудим што је господин Константиновић није био о свему томе обавијестио.

У то је слуга опет донио другу чашу компота и краљица, као да мене поучи, узе једну пуну жличицу, па је положи на другу страну кристалне посуде. Сад сам разумио краљичин сми­јех и мој је ужас био још већи. Погостили су ме и црном кавом. Договорили се потанко гледе тоалете. Овај пут смо српски го­ворили. Краљицу је увелике занимало како то да се наш човјек удомио у Паризу. Тако смо ми Југославени онда били ријетки гости главнога града Европе!

Била је сва сретна, тим више што јој се моје радње увелико свиђале. То ми је било особито мило, јер је ово признање био нај­бољи доказ да су ме у српски двор довеле моје способности, а не само препоруке и патриотски обзири.

Дворски ме маршал, кад сам се с краљицом опростио, до­чека у великом салону. Повео ме у собу краљеве страже и пред­стави ме свим часницима који су били у служби. Ови ме примише као да сам им рођени брат, те одмах да ме служе турском кавом и да ме даривају цигаретама сваке врсти. Бољих нијесам никада пушио. Обасуше ме питањима и прионуше уза ме као прави побратими. Топио сам се од милиња, а и како не би, кад до овог дана куд год свијетом сретах свуд сам туђин био и туђим језиком говорио. Био сам поносан што је то наш народ, који ето иде у сусрет бољој, ненаслућеној будућности.

У јутро рано послах у конак растегнуто платно. Сам до­јурих у дворским колима, те ме на вратима дочекаше сва господа од страже, а међу њима нашао се и по који врло високи часник. Били су међу собом као браћа, а мене примише у своје коло, као да нас дојила иста мајка. Опет су ме гостили црном кавом и изврсним цигаретама. Таквом дочеку нијесам се ни у сну надао. Позвали ме и на вечеру, што је другим ријечима значило до рана јутра уз свирку Цигана пјевати и добро вино пити. Тако су се мени спремали красни дани које нећу никад забо­равити. Онако је мило и топло само под очинским кровом.

По договору у десет сати почех цртати краљицу. Она је била у пратњи двију дама, а касније је у дворану ступио и сам краљ Милан.

Срдачно ме краљ поздравио и стиснуо ми руку, а Констан­тиновићу, који је у то приступио, с тиха пришапну: „Слушај, како звучно и лијепо говори!“ Краљ је да ми не буде од сметње при радњи одмах кренуо даље. Поздрави ме и уједно ме позва да му будем гостом при обједу.

У подне доврших нацрт и кад је краљица с дамама отишла, опет се свратих у дворану од страже. Говорили смо о краљици како је лијепа, добра и мила. Уто нас позвали у благоваоницу. Похрлили смо сви који смо оног дана били позвани. Чекали смо на краљевски пар.

Да ме почасте, ставише ме на лијево од краљице, а краљ се нашао преда мном с друге стране стола. Питањима није било ни краја ни конца. Краља је особито за­нимао Дубровник. Споменуо је и Париз и госпара Меда Пуцића, који му је био учитељем. Како сам често одговарао краљу или краљици, тако бијах на опрезу да ме не нађу пуних уста. По­мало сам јео, а још помање пио. Објед није трајао више од 20 минута. Чим краљица устала, сви се листом подигнуше и разишли се којекуда.

Ја сам као домаћи отишао с двојицом од страже у собу, гдје за нама приспје слуга с великим сребрним послужавником препуним сваке хране. Ова двојица, који су са мном били на обједу, рекоше ми да је ово краљичина пажња. При дворском обједу од пустог говора није било када да се до сита наједе­мо, те тако нам сада послали други објед, што таква нијесам доиста више доживио. Краљичина пажња врло ме ганула. Исти дан, кад сам приспио у хотел, нашао сам позив за краљеву ложу у позоришту.

Од тада сам сваког обједа био краљев гост. А кад је била каква гозба на вечер, нијесу заборавили на ме. Касније ми је краљ изричито једанпут заувијек рекао да му за свог боравка у Београду будем свагдањим гостом. И краљица је са своје стране исто љубезно потврдила.

Краљ ме иза обједа позвао на каву. То је био мали интимни круг. Краљ ме упита да ли пушим, а дворски маршал мјесто мене одговори: „И те како!“ Нећкао се ја пред краљицом, ал узалуд, јер ми сам краљ припалио цигарету.

Свако поподне прошетао бих се колима изван града. Око­лица је Београда прекрасна. Често би ме кочијаш упозорио да краљица долази. Ја бих моја кола одмах зауставио на страну и сашао с њих да се поклоним краљици. Она би ми свеђ љубезно махнула руком. Краљицу су обично пратиле дворске даме, али у друштву краља никад је не видјех.

Једном је био дворски излет. Приспјели смо у село, гдје нас сељаци и сељанке весело поздравише. Били су накићени цвијећем, а одјевени најљепшим народним ношњама. Краљица је зажељела да јој изаберем најљепшу сељакињу. Тешки посао за мене, јер све су биле као јабуке, створене да их по момачки угризеш! По­вело се и српско коло, па и краљ и краљица плесали с нама.

Обједовали смо на трави. Учинише као цијелу дворану од плетера лозе, а над нама и тик до стола, висјели зрели гроздови. На столу ките цвијећа, па то је доиста био краљевски ручак. Све укусно, све отмено као усред Париза. Био сам поносит да сам и ја дијете тог народа.

Уто доврших и слику краљице, па похвалама – особито с кра­љеве стране – није било краја. Дворски маршал Константиновић, горостас, зграбио ме и као дијете подигао у наручај, па ме у лице цјеливао. То ми се први пут у животу догодило.

На жељу краљевског пара, латих се и портрета насљедника Александра. Било му је 7 година, а израдих га у врту. За те слике бијах одликован крстом Таковског реда и опростих се с Београ­дом након 40 дана, који су били најљепши у мом животу. Пред одласком ми краљ Милан јавио да је Медо Пуцић преминуо. Ова ме вијест дубоко потресла. Један од задњих великих Ду­бровчана, а мој очински пријатељ!

На повратку свратих се у Цавтат, али за кратко, јер ме по­сао звао у Задар, гдје сам за 14 дана израдио портрет госпара Ђура кнеза Војновића, предсједника сабора Далматинског и Др. Миха Клаића, а отале у Париз. У то доба сам се упознао и с Марком Царом, већ чувеним књижевником, и убрзо смо били као прави побратими. Он је још једини жив – двојица су умрла – од мојих правих искрених пријатеља.

У Паризу сам чекао на слику краљице Наталије, јер одлучих да ћу је изложити у Салону 1883. Слика ми није стигла, а по писа­њу Константиновића разумијех да међу краљем и краљицом није све у реду. То ми је било веома неугодно ради Кабанела, који је могао помислити да је мој пут у Србију ваљда била лаж. Одлучих да ћу мјесто портрета Наталије насликати робињицу и далматинске рибаре. Уто ми и далматински сабор послао припо­моћ од 300 форинти. А и мој пријатељ Моније се оженио, те ми том пригодом наручио портрет своје госпође за 1600 франака. Тако сам опет за цијелу годину подмирио станарину.

Осим „Ропкиње“ и „Далматинских рибара“ насликах „Dap­hnis i Cloe“, „Црногорке на бунару“ и „Црногорку на љубав­ном домјенку“. Ова посљедња била је с похва­лом споменута од свих новина. У Ници, на међународној изложби, добила је златну медаљу, а сада је у Загребу код оби­тељи покојног Др. Јосипа Франка.

Црногорски јади – С књазом Николом из Париза до Цетиња

Новине јавиле да је књаз Никола I стигао инкогнито у Париз.

Посјетих га у хотелу „Континентал“. Његова ме пратња срдачно прими. Напокон ми се и књаз сам указао. Дао се у разговор о Паризу. Питао ме како ми посао иде и напокон спомену да би хтио да му израдим галерију од којих 40 војвода. Промислих кад би ми сваки комад платио по 500 франака да би се накупила лијепа свотица. Знао сам да је црногорска ношња врло тешка, ал не хтједох да га преплашим високом цијеном. Рекох му моје увјете, а он на то: „Одиреш ли ти тако свакога у Паризу?!“ Тај одговор ме немило изненадио, тим више што сам за поједине слике већ добивао по 1.600 франака. Све му ово потанко образложих, ал књаз није хтио ни да слуша. Омане руком и понуди ми 300 франака за сваког војводу, а он да ће уз то да ми исплати све путне трошкове и амо и тамо. Примих понуду више ради славе неголи ради новчане користи. Књаз ми јави да за једно 3-4 дана крећемо на пут, нека се дотле спремим.

Ја сам имао неких 2.000 франака и за те новце купих све потребито: платна, боје, кисте и остало, па све послах у хотел да нам буде заједничка пртљага. За књаза је био приправљен Салон-Вагон. Укрцасмо се на „Gare do Lyon“ и одјурисмо пут југа.

У Салон-Вагону бијаху књаз, Петар Петровић Његуш, рођак му, и руски посланик на Цетињу. Три слуге и мене изгураше у одио салона, што служи за тоилету. Ту је била преграда од метра ширине, по сриједи била врата, на једну страну заход, а на другу умиваоница. Ту смо се ми четворица стисли с оградом пред носом, а стиснутим кољенима одупријесмо се о дрвени зид.

Ни у сну се нијесам надао да ћу на такав начин путовати с црногорским књазом. А да сам то издалека слутио, не би ме он собом видјео. А ни по јада да нијесам потрошио све новце, јер иначе бих већ на првој станици кренуо натраг у Париз.

О подне смо приспјели на станицу, гдје наш је чекала приправљена храна. Пуни стол утиснуше у Салон. Ми смо кроз шкуљу гледали како наши господари зваћу, али књаз, иако га руски посланик упозори, посве је на нас заборавио. То ми је било доста. По том чину боље упознах књаза него по којекаквим чланцима и славама у новинама. Гладовали смо цијели дан, тек навечер, кад смо приспјели у Турин дочепали смо се јела.

Књаз је инкогнито путовао, али свеједно долазили су одбори у фраковима да му се клањају и да му пете лижу. Он их није пуштао к себи и тако отидоше дугог носа.

У Милану смо се одморили, а онда смо преко источне Италије кренули пут Бари. У Бари нас је чекао ратни брод. Послао га је руски цар да превезе књаза преко Јадранског мора. На станици су нас дочекали талијански представници и у разговору допратили књаза до обале. С ратне лађе грунуше топови, а чула се и свирка. Ту се књаз опростио с Талијанима, па смо на двијем маленим лађама отпловили пут ратног брода.

Сав је брод био заставама окићен, све шарено и весело, а морнари боси, али у бијелим чистим одјећама да их је милина било погледати. Свом снагом забраздио брод. Књаз се забављао са заповједником и неким вишим часницима. Ја се нађох у колу мањих часника, који су скоро сви говорили француски. Били су врло пријазни и тако за час заборавих на сва понижења што их на путу доживих.

Касније смо морали на палубу да чујемо молитву. Морнари се низ цијелу лађу поредаше у два непрекидна реда, с капом у руци. И тако запјеваше молитву, а мени се чинило да слушам најскладније оргуље. Та пјесма ме ганула до суза, тако је била величанствена. А и како не би, лађа је јурила, под нама дубоко море, а над главом небо и та узвишена молитва, што нас с Богом и неизмјерношћу стапа. Ко би изразио чувства што су ми окрилатила душу. На тај славенски обичај још и данас се с ганућем сјећам.

Иза молитве скинули заставе, а књаз прође међу морнаре и проговори с њима руски.

Помало се приближила вечера. За књаза је био посебан стол сав накићен заставама и цвијећем, а ми обични смртници склонисмо се у Салон, гдје смо се навечерали, напили и до касна забављали. Неки су часници говорили само руски, па смо се помало и по нашем разумјели. Један ми часник понудио своју кабину што сам врло радо прихватио.

Мину ноћ и рано у 6 сати били смо у Котору.

Све што је у Црној Гори било војвода и достојанственика сјатило се да на коњима дочекају Књаза. Он се опростио са заповједником и осталима и сретно се дочепао краја. Ја и слуге посједосмо у другу лађицу. Чим смо се искрцали, слуге скочише на приправљене коње и за час изгубише се с видика. Сама мене оставише усред обале и препустише ме судбини. Пртљага до мојих ногу, а у шпагу ни пребијене паре.

Молио сам пролазнике да ми добаве кола за Цетиње. Рекао сам им да ме, ево, равно с књазом из Париза, али су они гледали на ме као да сам полудио. Напокон се на мене смиловао један господин. Овај ми протумачи да у Котору није могуће унајмити кола, јер су сва у пратњи књаза. Он да ме спаси из шкрипца, понуди ми своја приватна кола и то бесплатно.

Књаз и његова пратња одавно су одмаглила, а ја још увијек чекао на кола. Добар сат бијах на спрдњу Богу и људима.

Кад сам стигао на пô пута у село Његуш, нијесам нашао ни комада хљеба да утажим глад. Књаз и пратња опустошише механу, као да су на њу пали скакавци. По други пут остадох без обједа. Окријепих се чистом водом. Уто се и коњи напојили и отпочинули, па ситним касом кренусмо даље.

Близу Баића стигосмо књажеву пратњу. Они из ближих кола сви су мрко на ме погледавали. Касније дознадох да ме спасила црногорска капа што сам на глави носио, иначе би ме били испребијали, јер да сам на силу хтио да будем у пратњи њихова господара.

Кад смо били на равнини, причекали књаза људи, жене и дјеца, у пратњи својих учитеља. Дјеца су пјевала, звона звонила, а који хитац из топа јављао да је господар приспио.

Пред конаком је велики дио пучанства поздравио књаза. И обитељ са књагињом на челу дочекала на вратима. Књаз се свима захвали и најпослије ушао у кућу. Свратих се у једини хотел код Вука, кога сам отприје знао. Овому сам рекао да сам путовао с господаром и да сам дошао по његовој жељи на Цетиње. И мој кочијаш је с коњима на Цетињу преноћио.

Сутра у име књаза затражих 15 форинти. Новац дадох кочијашу за његов труд. Он се захвали и пјевајући крене пут Котора.

Ко ће кога... насликати?

У хотелу чеках да ме Књаз позове, па да ми, како смо се договорили, даде упуте за поједине слике.

Чекао сам пуна три мјесеца дана и тим теже ми је то чекање било што на тај начин бијах роб књаза. Ни на шетњу нијесам смио, а камоли да се прихватим каквог рада. Све ме то узнемиривало и заокупиле су ме свакојаке тешке мисли. Бијах у ступици! У књаза сам већ одавна изгубио свако повјерење. А и откуда да му вјерујем кад је његов поступак са мном од дана до дана био што гори. Доста је било што сам на путу доживио. Писах оцу, а он ми одговори да се устрпим, јер умиљато јагње и двије мајке сише.

Дочуо и књаз о мојем незадовољству. Газда Вуко му ваљда све рекао. Ал он као да не чује. Очито је хтио да ме на бијег присили. Био бих ја и то учинио, али читав мој новац био је уложен у пуста платна, боје и кисте и остало што сам собом из Париза донио. Моја мука била је још већа, јер се у Дубровнику и Цавтату говорило да ме књаз гости и да ме лијепа наплата чека.

Поглавита ми забава била да гледам црногорске јунаке како се играју карата. Другог посла, осим да једем и пијем, нијесам имао. Додијало то мени и одлучих се да ћу књазу. Нека ми даде за пут до Дубровника а остало нека вода носи.

Дознао сам да је књаз у врту и да срче црну каву. Причеках и, кад је био готов, послах му по слуги посјетницу. Уз то ме и његов рођак Блажо угледа и поздравивши ме, весело упита, како ми је у Цетињу и хоћу ли још дуго међу њима да останем. Хтио да ме лукаво испипава да може о свему обавјестити господара. Одговорих му да ми овај продужени боравак дозлогрдио. Књаз да је на своју наруџбу заборавио па очито је да од посла неће добра бити. Најбоље би било да ми књаз даде за пут да се једном курталишем овог несносног стања.

Блажо ми обећа да ће о свему томе говорити с господаром, на што му се захвалих. Он равно отиде у врт, али за час ево га натраг, велећи да ме господар чека. Књаз ме весело дочека, као да смо се тек ончас растали и прво му било да ми пружи руку на пољубац.

Поклоних се и ја равно на ствар. Ал он ме у пô ријечи прекине, па да ме пита како ми се свиђа на Цетињу? Онда ће озбиљно да би радо да му портрет насликам. Није хтио да тиче у осињак, па са милим смјешком, којим би и врага у паклу преварио, запита ме кад ћу се прихватити посла. Боље и ово него ништа, промислим, тако ћу и без милостиње да се ријешим овог неугодног посла.

Договорисмо се да ћу сутра у 9 сати започети дјело. Ја ћу у хотел, ал у то ме поново позва Књаз. Упита ме били му насликао цијелу обитељ и колико би слика коштала. Одговорих му да би ту слику израдио за 3.000 франака. Он ће на то талијански: „Mai da me vedrete un tal prezzo per un quadro, mio caro Sette bandiere“. („За једну слику не надајте се никада од мене таквоме новцу, мој драги од 'седам барјака'“.) Тај наслов јест стара млетачка поруга дубровачкој лукавости, јер је на дубровачкој застави записано S. B. (Sanctus Blasius) а Млечићи то поругљиво уприличили да је: „Sette Bandiere“ – седам застава – јер су се Дубровчани обраћали свакоме за покровитељство против Млечића и Турака.

Још једном опетова: „Дакле, до виђења сутра у 9 сати.“

Сутрадан на уречени сат бијах пред вратима конака. Стража ме заустави викнувши: „Стан ту!“ Нису хтјели ме пустит у двор. Узалуд је било моје тумачење и тек кад ме угледао Блажо смилова се стражар и на његову изричиту заповјед пусти ме у конак.

Чим сам прекорачио праг, дочека ме Блажо с упитом кога ћу да сликам. Одвратих му: „Та, богме господара!“ Он на то да је књаз отишао у лов. Ја опет да ћу почекат јер још није 9 сати. На ове ријечи књажев рођак прасну у смијех и кад је одахнуо, рече: „Господар ће да остане на лову барем петнаест дана.“

Ово је био трећи ударац, али се ипак предао нијесам, већ сам помислио: како ти мени, тако ја и теби.

У исти час се чули неки гласови а и звонце од бициклете и крик човјека: „Рекао сам Вашој Свијетлости да ће до тога доћи“. Наједанпут извири иза зида од куће пријестолонасљедник Данило. Слуга му потезао трицикле, ал кола била сва искривљена. Како сам дознао, мали је Данило ударио у стабло с трициклом, који је био дар краљице Викторије.

Поклоних се принцу Данилу, који ми пружи руку на пољубац, а ја њему да сам дошао да насликам Његову Свијетлост! Он ни да чује, а ја му запријетих да ћу све рећи Њ. В. књазу.

Блажо ме на то упита да ли истину говорим. Одговорих му да је господарева жеља да му насликам цијелу обитељ. Он се малко зачудио, ал ипак је наредио престолонасљеднику да ме послуша. Кнежевић Данило још се нећкао, али на крају ипак приволи и тако божјом помоћи почех његову слику. Надао сам се да ћу, док се књаз поврати с лова, бити скоро готов с портретима обитељи. Ако је он мудар, нијесам ни ја луд! Ако си ти из Цетиња, а ја сам из Цавтата! Па да видимо!

Ускочна средства црногорског владара уништише ми сваки полет за рад. Не знам како бих окрстио ову врсту варварске шале?! Био сам не само разочаран, већ тешко увријеђен и понижен као никад прије у животу. Зато упријех све силе да што више слика израдим до Николиног повратка. Иза насљедника дошла на ред књагиња Зорка, онда остале по годинама. На тај су начин, осим књагиње мајке, сва дјеца била или посве готова или барем започета. Радио сам по цијели дан, јер хтједох силом или милом да му избијем паре.

Вратио се напокон и књаз с лова. Очекивао сам да ће бити срдит, ал он ни ријечи рекао није, као да је све то било онако како је управ он хтио! Недокучиво понашање.

Доготављао сам баш књегињицу Милицу. Кад сам оног дана послије подне дошао да радим даље, нашао сам на своје велико чудо на портрету једну црвену мрљу (у сподоби великог чира) на њезином врату. Било је тешког посла да то очистим, па да изнова ту моделацију изведем. Знао сам руку која је то смјела да учини. Од срџбе сам позеленио, не толико за оно што ми се догодило, колико на себе самога што се лудо ухватих у ступицу. У то дође књаз и погледа слику. Снебивао се од чуда кад је видио онај ужасни чир. Оштро се загледах у његове очи, па му рекох:

„Ваше Височанство! Ово је нечувено барбарство, за које би се и Зулукафер стидио, па да знам ко је тај барбар мојом бих га руком довео да га казните.“

Књаз ће да то није могуће да је одрасла особа учинила, бит ће да су у томе прсти каквог дјетета. Нађе ли се дрзник, казна га чека! Наравно да се није нашао кривац...

На Цетиње приспјели неки нови гости и брзо се прочуло да ће бити пир. Књагиња Зорка се удаје за књажевића Петра Карађорђевића. Подигли и неке славолуке, па заклали много оваца и јарчева и удри да их се на дрвенијем колцима пече.

Уто је и кнез Орлов приспио. Стигли гости са свијех страна Црне Горе. Мој је хотел био већ препун.

Три дана пред пиром све су слике, осим кнежевског пара, биле готове. Разредих портрете по „дворани од биљарда“, гдје сам их и радио. Отишао сам да видим је ли све у реду. Ваљда на каквој слици опет нарастао чир? Ја баш на врата, а књаз прама мени. Ухвати ме преко рамена и корачајућ са мном упоредо, упита ме: „Буковче, тко је све ово?“, и показа прстом на слике.

Ја му мирно одвратих: „Ово су, Височанство, књажевићи и књагињице, дјеца Вашег Височанства.“

„Не тако“, опази, „мораш ми их именовати редом!“ Ја сам то и учинио. А да се увриједим није ми било ни на крај памети, иако сам добро разабрао куда шибају његове ријечи. У Паризу су признали моје радове, па ваљда ме неће црногорски владар да својим судом понизи, а камоли ражалости. Одвратих му мило за драго, па га ја стао да питам: „Је л’ да, Ваше Височанство, да се нијесте ни у сну надали да ја као туђинац знадем имена свијех чланова Ваше славне обитељи?“

Књаз је шутио, па ће наједанпут:

„Чујеш, Буковче, буди мојим подаником! Даћу ти одмах сабљу, па да ми будеш часник. У рату бићеш крај мене, сликаћеш бојеве и окршаје, а касније послаћу те у Русију да се тамо обогатиш! Пиши ти дома да ти ствари уреде, а за остало ћу се ја побринути!“

Хтио лукави Никола да му на тај начин џабе израдим галерију војвода! Мјесто хонорара чекала ме мршава официрска плата. Мало затим опет ме позвао к себи и представио ме кнезовима Орлову и Карађорђевићу. Наредио ми да израдим портрет кнеза Орлова. Овај бјеше врло отмена особа и при раду дао се са мном у дуге разговоре, поименце о Паризу и о Цетињу. О књазу и Црној Гори изразих се најљепше, јер се бојах освете. Доћи ће и за мене дан да се од срца изјадам.

Кад сам слику довршио, принц Орлов хтио да му још једну израдим. За њу ми дао 500 франака у злату.

Долијао

Освануо и дан пира књегинице Зорке и Петра Карађорђе­вића, а сила свијета отпратила невјесту до цркве. Хтио сам да се међу позванике провучем. Занимало ме да видим дворски православни обред, али нажалост црква била премалена, па ми није било могуће у њу ући. Срећом, обред је мало трајао, па кад је кнежевски пар из цркве изашао, цијели их народ поздравио по­клицима и бесконачном виком. Уз грување топова и уз веселу свирку невјеста уђе у кућу. Још се неко вријеме клицало, а онда се помало свјетина разишла.

Принц Орлов је био вјенчани кум, и то као замјеник ру­скога цара. У башти за конаком, на божјем сунцу биле су при­прављене велике трпезе од дасака за 1000 особа. Било је пече­ња и другог јела у изобиљу. Међу позваницима биле су црногор­ске перјанице и отменији гостови из Црне горе. А објед за високу обитељ, као и за изабране гостове, био је у великом модром салону конака.

Био сам баш у хотелу на table d’ hote у Вука и јели смо до­бру рижову чорбу, кад наједном уљезе перјаник и запита Вука: „Гдје је Буковац?“ Вук му викне: „Ето ти га баш ту, првога за столом.“ Перјаник се окрене те ће: „Да ми одма идеш у конак.“ Одмах сам устао и замолио Вука да ми сачува чорбу док се вратим. Било ми је то најмилије јело: рижа и то с џигерицама од кокоши. Мени Вук смијући се рече: „Тебе тамо чека нешто боље, нећеш се до касна вратит.“

Сунце је упрло да није могло горе. Ходећи за перјаником, окупах се у зноју. Кад смо стигли пред врата конака, перјаник се окрене к мени, па као да је из пушке одапео, заповиједи: „Да идеш у башту.“ Сироти перјаник није крив кад га бољему научили нијесу.

Одмах сам перјанику одговорио:

„Реците господару да му лијепа хвала на позиву, ал да на ме објед у гостиони чека, а да оно што је у башти служено не би изио колико ни свога меса.“

За тим сам се окренуо и повратио натраг у гостиону. По­мислите чуда Вукова кад затражих моју рижу!

Оштро сам оног пута ударио, јер су ми додијала свакоја­ка понижавања, па и ја стао враћати мило за драго! Биће да ме малко покварила ванредна љубезност краља Милана и краљице Наталије, па је то још немилосније на ме дјеловало.

Помало се разишли и гостови, а варош опет осамила. Чуо сам да се и књаз спрема у посјете султану. Надао сам се најгоре­му. Одмаглиће ми, а ја ћу остати празних шака!

Стара лија зло ми спрема, рекох самом себи.

Уочи одласка књаза за Цариград свратих се у конак с на­мјером да уновчим своје слике. Било их је тринаест на броју. Четрнаесту ми исплати кнез Орлов.

Стајао сам на улазу конака не бих ли се намјерио на књаза. Утаман ме увјеравали Блажо, Петар и слуге да је господар сил­но запослен, не хтио им ја вјеровати. Уто му однесоше каву и цигаре, а ја се узрадовах да је лија у ступици. Чекаћу га, па и до поноћи. Побјећи ми неће! Његови ме на лијепо свјетовали да кренем кући и да се као сутра вратим. Оглушио се ја, па се ни за царство не бих макнуо.

Чекао сам пуна три сата док се свидјело књазу да изађе из собе. Он ће смјешком равно к мени. Ја о парама, а он ме у по ријечи прекине. Стави ми руку преко плећи и тако ме одведе у дворану од биљарда, гдје су још биле изложене слике које сам израдио. Опет му именовао сваку посебице и кад је то саслушао, онда ће мени:

„А колико ћеш за те мале сличице, Буковче?“

„По 300 франака“, одвратих, „како смо уговорили за војво­де, Ваше Височанство.“

Опет ће књаз: „Одиреш ли ти исто тако људе у Паризу као на Цетињу, Буковче?“

Прије него сам имао времена да одвратим књазу, јави се неки туђи глас с дна дворане. То је био слуга и бријач господара. И он завикне: „То је грдни новац што нема ниједна обитељ у Цр­ној Гори!“ Књаз је међутим смотао у клупко рукавице, па их бацао из једне руке у другу. Помало је и звиждукао, очити знак зле воље. Викне слугу по имену:

„Шћепане, узми папир, па пиши, 13 слика по 300 франака.“

„Ово је грдни новац, господару“, загрми слуга.

Кад је рачун био исписан, упита ме Књаз: „Јесмо ли сад qu­itte?“ На то ћу ја њему да ми је обећао и путне трошкове, као и храну, док будем у Црној Гори. Морадох по рачун у Вука, јер није хтио иначе да плати. (Касније сам дознао да је и гости­она била власништво књажево.) Пожурих се и ето ме за кратко с готовим рачуном, али – о, јаде! – моји птићи одлетјели. Одлучих да стражу стражим опет, па макар до зоре.

Ухватио се и први мрак, а ја ни макац.

Напокон је ушао књаз и по Шћепану потврди читави рачун. Шћепан је хтио да одбије трошак од гостионе, али господар му није допустио. „Је ли сада све у реду?“, упита ме владар Црне Горе. Захвалих се најпонизније, желећи му сретан пут као и по­вратак у милу домовину. Књаз ће мени, ни не осврћући се на моје ријечи:

„Даћу вам Данилов крст III реда, јесте ли задовољан?“

Опет му се поклоних и захвалих на свему. И доврших: „По­носан сам на Данилов крст, а дао Бог да ми буде од среће!“

Шћепан ми је дао папир већ потписан од књаза, али није престао режати ко да му нешто из срца кидам.

С рачуном, како су ми рекли, одох одмах к министру фи­нанција госп. Матановићу. Госп. Матановић, иначе свјетски човјек, кад је видио рачун поче викати да је књаз полудио. Надо­да да он новаца нема, па откуд да ме плати! А довршио с истом пјесмом као и Шћепан: „Знате ли, господине Буковче, да је мало обитељи која имаде ови грдни иметак!“ Мени дозлогрдиле ове пусте предике и онако срдит одвратих му:

„Слушајте, господине министре! Ја сам сиромах човјек, моја радња није ни на пола плаћена, други би двоструко за­хтјевали. Мени је овог пута догорјело до ноката. Три сам пуна мјесеца даровао књазу, још му није доста. Исплатите ми барем пут до Париза, а остало носите! Бићу сретан ако здрав побје­гнем одавле!“

На те се ријечи господин Матановић ваљда предомислио, негдје нашао новац и исплатио ми све до паре. Разумије се, не без јаукања и приговора.

Оне исте вечери, мало касније министар Матановић и још је­дан војвода дођоше у хотел и свечано ми дадоше Данилов крст са дипломом. Министар ми рече да су тај крст скинули с прси јед­нога војника да је то само про форме да они знаду да га ја нећу узет и да ћу ја лако љепши у Паризу добавит. Рекох им да је за мене управ тај крст аманет јер га је носио јунак. Узех га и још га данас као светињу чувам.

И тако се свршила ова чудна епизода. Све ово преко воље исписах, али нека се знаде истина. Служит ће да малом али карак­теристичном и скроз истинском цртом надопуни историју ванред­ног, непоњатног и скроз средовјечног човјека, што бјеше књаз Никола а и његово доба.

Нити с новцем у руци, нити с крстом на прсима не бијах још задовољан. Бојах се да ме из бусије не заскоче, а драга ми је на рамену глава. Само да ми се здрав дочепати Котора, а онда све је лако. А како и нећеш кад је тамо земља као створена за засједу. Иза сваке хридине по један Црногорац, а оборужан до зуба.

Срећом, упознах се с господином Комтом де Серсеом, фран­цуским учитељем књажевића. Баш се и он, како сам дочуо, спремао на пут. Почели му празници. Повјерих му се. Он ме је потпуно разумио и одлучисмо да ћемо за два дана кренут пут Котора. Одмах брзојавно наручисмо кола да тако коњи прије пута отпочину.

Приспјели смо здраво у Котор, путем нас пратила свјетла с ратних бродова који су се усидрили у которској луци. Ми смо их поздрављали, јер смо знали да нас из Дубровника гледају. У Котору сам напокон одахнуо и надао се да ћу скоро бити међу својима.

Сутрадан у зору отпловили смо пут Гружа. Тамо се опро­стих с господином Серсеом и истог дана приспјех у Цавтат.

 (...)