Одломак из Хандкеовог романа „Губитак слике“: О љубави, миру и рату свих против свакога

Љубавно путовање? Љубав? У то време је реч „љубав“ била у фуриозном оптицају. (Она је предложила аутору да њену причу ту и тамо малко „упрља“ прилично неукусним или немарним изразима као „фуриозно“.) Не само да није више било никаквог срама да се изговори реч „љубав“, већ се то чинило више пута дневно. Чула се стално преко микрофона и кроз звучнике, у црквама, баш као и на станицама, у концертним дворанама, на спортским стадионима, у судницама, па чак и на конференцијама за новинаре; била је одштампана, и то не ситно, црвено на белом, на сваком другом изборном и рекламном плакату, и искрила је на сваком трећем светлећем натпису.

„Тачност испуњена љубављу“, тако је гласила једна рекламна изрека за возни саобраћај: а то је значило да су возови, уместо прекасно, полазили прерано, тако да су их људи стално пропуштали. Приликом сада већ свакодневних погубљења у Тексасу, или било где другде, осуђеницима је, већ са шприцевима отрова у вену, редовно читана Прва посланица Коринћанима: „... али од њих највећа је љубав“. Ништа осим љубавних сонгова, емитованих и дању и ноћу на радију Чежња или каналу Седмо небо, није се орило по станицама подземне железнице и субурба, у којима су, исто тако даноноћно, патролирали чувари наоружани до зуба, а џиновске металне препреке, надалеко непребродиве не само за децу и старце (којима је тамо ионако био забрањен пролаз), залупиле су се иза срећних поседника срећом исправних путних карата – сада иза „драгих путника“ – који су се брзо-брзо провукли, ударајући тик иза њихових пета уз грмљавину метала која је одјекивала по свим шахтовима метроа и у приградским тунелима, у истом тренутку више хиљада пута поновљена и појачана, уз звуке Love me Tender и Љубав је чудна игра с радија Парадизо и Носталгија.

После епохе, не трулог, него као дрен здравог, снажног и поузданог мира, када су се многи од нас радовали своме времену, „нашем времену“, садашњости, владала је опет тмина предратног времена. Био је то, међутим, предратни период каквог можда још никада пре тога није било. Мир је и даље доминирао у слици, свуда присутна реч „мир“, на небу исписивана авионима, у ноћ утискивана од носача бакљи, баш као и „љубав“.

А рат је истовремено већ био у погону, како онај стари међу народима, тако и неки нови, свакога против сваког, и тај други је уништењу тежио још бескрупулозније од првог. Није само она, банкарка, или шта ли већ, имала много непријатеља: опкољена непријатељима, и њима сама смртни и најљући непријатељ, а то је сада био свако, учесник на пријатељском обеду или на љубавном конзилу, баш као и делегат бр. 248 на Међународној конференцији о миру, број два у Савету дванаест светских мудраца, исто тако и умирући број три у сали геријатрије, и ми идиоти у шетњи шумом, у кругу наших идиотских саучесника (ко је то рекао, ко је то испричао? – Савет идиота).

Тај рат свакога против сваког – често оних најгрознијих против мени једнаких, мени најближих – није никада био званично објављен. Ако би се некада рекло: „Од данас смо у рату!“, или: „Уништићу те!“, или: „Већ су наручена мртвачка кола за тебе!“, или само: „Цркни!“, сада је тако нешто било напросто смешно; у најмању руку, могло би се пречути. Садашњи рат водио се без претходне објаве рата. Одигравао се без речи, иза фасада „мира“ који је непрекидно био у оптицају, сликом, тоном и пиктограмом, и не само као голуб с маслиновом гранчицом у кљуну. Претња другачија од: „Рат!“, била је сада пре: „Волим те, и волећу те увек!“; претња другачија него: „Од данас сам твој непријатељ и видећеш ти још ко сам ја!“: „Ја, твој пријатељ...“; и већ такорећи смртна претња гласила је: „Нећемо вас никада више оставити саме!“

Крај протокола седнице Савета идиота? Не, одлази то још и мало даље, отприлике овако: и непријатељства међу народима, она по правилу стара више стотина, ако не и више хиљада година, распламсала су се у садашњој епохи. После периода у којем смо их се, у најмању руку на нашем континенту, коначно и заувек ослободили (а шта би ослобођење овде и требало да значи, ако не то), избила су у Европи заклета непријатељства, сва могућа, и то у најогољенијем облику. Раније, веома раније, постојало је међу предрасудама о народима и неколико добронамерних и, ипак, много оних које су у најмању руку биле двосмислене: јесте да је труло, али је зато тако животно; јесте бруталан, али се на њега можеш ослонити; јесу лоши кувари, али су тако добри музиканти; јесу разбојници, али не и асоцијални; јес’ да заударају на бели лук, али су зато добри пчелари. Сада су, дакако, владале међу народима само још зле и најгоре успомене, и то готово искључиво као део садашњости. Одакле ли су само долазила та сећања код данашњих људи, јер ипак су сви могући подаци, па и они тихо непријатељски против других земаља, били избрисани из уџбеника историје већ за најмањи узраст?

Гротескна сећања, на нашем у међувремену већ такорећи од памтивека правно и економски уједињеном и готово јединственом континенту; избрисане, у међувремену, биле су и све могуће унутарконтинталне границе, на саоницама са упрегнутим ирвасима од Лапланда до Солуна, на воденим скијама од Вертеровог језера до Санкт Петербурга: „Ви Шпанци, у јулу 1532. набили сте у Камбреу (Cambrai) на колац мога брата“: „Ви Лихтенштајнци, продали сте нас Турцима још у средњем веку“; „Енглези раде на томе да, као и ономад, у време Хенрија Осмог, минирају Ламанш“; „Швајцарци се, као некада, куну у земљу у којој никада не излази сунце“; „Нема тог Француза који не остаје колективно крив и који неће испаштати због гиљотинирања наше Марије Антоанете...“; „Ваш голман је тада убио нашег одбрамбеног играча“. Крај резимеа Савета идиота?

Сваки народ је у међувремену мислио о другоме лоше – и само још лоше – тако лоше као још никада у историји. Пријатељство међу народима и прославе у знак измирења, наводно за вечност, важили су у најбољем случају званично и само за неко време, не трајно: ускоро су зле мисли износили и званичници, и то посебно они (у сваком појединачном народу није се, као и одвајкада?, отворено говорило то што се мислило, и само је бог то могао знати?).

„Народни представници“ ту, „народни просветитељи“ тамо били су ти који се нису либили да први буду против друге земље и да се наметну као предводници у рату речима. У историји то није било ништа непознато. Ново и нечувено у том међупериоду – или ће то бити крај епохе – било је пак то што су „водећи људи у држави“ и „творци јавног мнења“ говорили, а следствено томе и чинили, баш оно што је у ранијим историјским епохама уистину признавала светина или јој се, у сваком случају, у првом реду приписивало.

Није више било граница? Али ограничености и постављања граница можда као још никада. Чим се пред ограниченошћу неког садашњег вође нашло то чему су однедавно постављене границе, а било је тога много, у личности таквог вође склопило се нешто што смо ми убрајали у најдаљу прошлост и мислили да је одавно потонуло у легенду: све те могуће пакости светине у његовој земљи, суновраћене у мрак столећа, сва та крволоштва, све фантазије линчовања и бестијалности, обрађиване само још у неким историјским филмовима, и то узгред, све више избледеле у сећању, поново су у њему нашле свог гласноговорника и свој мегафон. У садашњим вођама свуда је, попут духова прошлости, васкрсла негдашња светина, у прах и пепео претворена, предањем можда прецењена; и сваки појединачни дух прошлости могао је да се с масом својих претходника такмичи у омаловажавању закона, у обневиделости од беса и кољачкој мржњи.

Треба ли то да нас чуди? Та стара светина, као духови прошлости, постала нам је видљива само у личности вође, једино у његовој личности – нова светина није се више јављала као гомила, него се показивала само у обличју оних који су се међусобно називали „вође“. О традиционалној светини имамо, из ранијих времена, одређену слику у сећању: после говора њиховог тренутног вође, у дворани или на стадиону, искачу један за другим поклопци шахтова на управо још празним или мирним околним улицама и трговима, и присталице, до тог тренутка дуго под земљом, испиљавају на светлост дана, за тили час су у већини, најпре се само сабласно осмехују и лакше насрћу, још не наваљују и не туку – али чекајте само, сачекајте само.

И за модерну светину важи такорећи иста слика: и та светина, у обличју такозваног вође, избауљава ненадано кроз рупу из канала, један ту, тамо један, спремни да скоче и ударе – само да остану међу собом, без трага лојалности и народности – зашто и они сада, као и вође кадгод у средњем веку или у предању, не воде свој рат лично главом и брадом, мушкарац на мушкарца, жена на жену, и тако даље, зашто не убадају једни друге, не пуцају, не бацају бомбе једни на друге, зашто не они уместо њихових народа, на крају крајева, зашто не заврше с тим после једне историјске групне фотографије?

Мрачно у том предратном добу било је следеће: ратови између, споља гледано, уједињених земаља, земаља без граница, још нису избили, можда и неће уистину избити; неће бити објављени, а неће се више ни звати „рат“, него, на пример, „мировна операција“, или „љубавни диктат“ (види претходно). Значајна је ипак била грешка једног од тих нових вођа из покрета Различак у пишчевој цеви: омиљена крилатица „Не рат, него љубав!“ обрнула му се у устима приликом цитирања и испала „Рат и љубав!“; и заиста је његова жена, дуго без деце, за време његове последње „Операције Испружена рука“ (против неке друге земље), коначно затруднела (јавно је потапшао њен стомак).

И та предратна дејствовања су се, у сваком случају,  нагомилавала: а значајно је опет било што су то сваки пут биле акције појединачних водећих личности уместо руље, и што су такве акције погађале један од можда основних закона прастарих друштава још без државе – вође су све више, кад год су биле позване у неку другу земљу, ниподаштавале, теже него што је то икада нека руља, исконски закон гостопримства.

Једна од тих личности обављала је свој јутарњи тренинг, трчање у цик-цак долином тамошњих краљевских гробница (фотографија је касније стављена на омот књиге саветника за џогинг). У оптицају је била и слика друге такве личности, у авиону бомбардеру изнад земље коју су у последњем светском рату такорећи уништили очеви, приказан је са широким осмехом, у тениским патикама, на пет хиљада метара изнад земље, за импровизованим столом за вођење стратешких разговора. Трећа водећа снага (није ли то увек био исти човек?) виђена је на присилном мировном конгресу како обема шакама, увек са једним прстом испред као мачем, удара домаћина у груди. И четврти такав, у обиласку неког града у иностранству, разореног унутрашњим сукобима, није ишао пешке, чак није ни хтео да га возе, него је дозволио да га на колицима вуче неколико домородаца, па је повећи део њега штрчао изнад гомиле људи, као да је и сам био камера којом су га, са свим градом и напаћенима, управо снимала за телевизију.

И бомбардер, сада ниско испод путничког авиона, претеће близу тла, није ли то био онај већ одавно очекивани рат против легендарног народа – у међувремену само још племена, само још секте – који се, наводно, повукао у најзабитије делове Сијере де Гредос. 

(превео: Жарко Радаковић)