Серија која је била потребна свима: Прича о рату, љубави и искупљењу, од „Копре Недри“ до „Тврђаве“ štampaj

У српској филмској и телевизијској продукцији доминира утицај продуцената и редитеља, па је сценариста ретко у прилици да сам бира тему којом ће се бавити – сем, наравно, уколико не пише за своју душу и своју фиоку. Уколико пак жели да се својим послом бави професионално, те да се текстови које пише повремено и реализују, принуђен је да прихвата теме које му се нуде, због чега је често на страном терену, међу странцима, са мапама на непознатом језику. А кад рад и заврши, треба да се суочи са свима онима, међу публиком и колегама, који сматрају да обрађена тема припада њима, да су терен и ликови њихови, а да су мапе својеручно писали.

Како то својевремено рече професор Небојша Пајкић, уколико не прихватите бављење сценаријем као награду по себи, никад нећете ни постати професионални сценариста. Рад на факултету пружа пак својеврсну заштиту студентима и студенткињама драматургије – посвећујући се својим текстовима и темама зарад свог сценаристичког развитка, они смеју да привремено игноришу кинематографију којој брига о филмским причама и сценаријима свакако није примарна.

Лична прича

Знао сам да Горан Старчевић има своју тему већ на крају друге године његових основних студија филмске и телевизијске драматугије. Стога сам га „натерао“, како је сам недавно рекао, да се на трећој години ње и прихвати. Тема се тицала југословенске катастрофе, настанка Републике Српске Крајине, њеног рушења и разарања, те избеглиштва и новог живота у Београду и Србији.

Горан је ту причу већ знао и носио у себи, као дете родитеља који су на својој кожи осетили шта је значио распад једне државе, друштва и култура, те мукотрпно и још увек незавршено рађање нових држава, друштава и култура. Он је одрастао уз људе на чије су животе кључно утицале деведесете године у Југославије – а који, упркос томе, нису дозволили да им тај свеопшти колапс одреди и омеђа судбину.

Горан је такође већ у себи носио крајишку виталност, мешавину ненаметљиве животне снаге, са једне стране, и деликатности и осетљивости са друге – као млади сценариста, већ је знао да чује и напише јасне, тачне и убедљиве дијалоге, на много различитих мелодија српског језика, као и да у неколико потеза представи прецизно изграђене карактере.

Стога смо се кроз два семестра треће године бавили темом која је припадала Горану, и по његовом породичном пореклу и по његовом сценаристичким способностима, при том се, у складу са оном већ поменутом менталном заштитом коју факултет пружа, не оптерећујући превише размишљањем о реализацији будућег текста. Јер, било је очигледно, продукција такве приче биће скупа и захтевна, скоро до неизводљивости.

Копре Недри

Целовечерњи филмски сценарио који је Горан написао на трећој години студија драматургије звао се „Копре Недри“, што је назив групе прекодринских навијача „Црвене звезде“. Прича се бавила Луком, којег затичемо како кроз државу која пуца по шавовима вози камион за једног моћног човека из Београда, повезаног са службом државне безбедности; Лука временом схвата да радећи за њега он практично издаје своје родитеље, девојку коју воли, пријатеље и фамилију, који у то време живе у Републици Српској Крајини… Да би им помогао, он прекида са тадашњим животом и одлучује да покуша да преузме судбину у своје руке – „Копре Недри“ је била прича о сазревању и искупљењу.

Квалитет сценарија је одмах препознат, а посебно снажан утисак је оставио на Мирка Стојковића, који је Горану предавао филмску и телевизијску драматургију на првој години основних студија и који се од тог тренутка, у договору са Гораном, упорно, студиозно и са великом енергијом посветио развијању текста „Копре Недри“ у серију.

То је од Стојковића захтевало и ко-сценаристички ангажман – ако је Горан писао о генерацији својих родитеља, Мирко је тој генерацији и припадао. После вишегодишњег балансирања између изазова,  неизвесности и очекивања, коначно реализована телевизијска серија „Тврђава“, у режији Саше Хајдуковића, и са Стојковићем као званичним „шоу-ранером“ читавог пројекта, по први пут у историји наше телевизијске продукције.

Историја и њена тумачења

Суочавање овакве теме и приче са будућом публиком значило је и суочавање са историјом и начином на који је тумачимо. У тренутку кад је РТС најавио премијерно приказивање прве епизоде, на порталу је уз вест истог тренутка освануло седам стотина порука из Хрватске, од људи који серију свакако неће гледати, али су били спремни да мањак своје писмености надограде вишком простаклука и увреда (модератор је или био одсутан, или се трудио да покаже како гаји апсолутну слободу изражавања).

Кад су прве епизоде серије емитоване, од публике која ју је пратила стигле су и примедбе, писменије и без простаклука, уз прећутну захвалност што је наш јавни сервис добио играну серију која се бави и овим делом југословенске и српске прошлости, али и уз нови сет примедби – зашто Лука баца бакљу на навијаче „Динама“, зар то не значи да он започиње сукоб? Зашто нема објашњења како је дошло до сукоба на Плитвицама? Зар је Даријина мајка Марија отпуштена само зато што је била друге националности (узгред буди речено, и сама Марија Тоља у серији одговори – није.)?       

Овакве реакције нису неочекиване и оне по правилу дочекају сваки сродни играни програм – сличне су стизале и током емитовања серија „Породица“ и „Сабља“, на пример, а део публика је чак био директан у ставу да се оваквим темама треба бавити искључиво и једино као националном пропагандном.

Наравно, „Тврђава“ ни у једном свом делу није пропаганда; она је интимна, породична драма о малим људима, који су жртве великог друштвеног потреса, у коме је нестала Југославија. Прича стога прати судбинска и историјска лутања главних јунака и целог народа Републике Српске Крајине, дајући прилику великом глумачком ансамблу да оствари упечатљиве портрете, који су чекали да добију место у нашој телевизијској продукцији.

 Труд и ризик који су се исплатили

Ретко се виђа овако усаглашен и инспирисан глумачки труд целе екипе, очигледно надахнут и покренут темом, причом и ликовима; тешко је из те екипе издвојити неког, а не огрешити се о другог. Ипак, мора се споменути Јово Максић, глумац са вероватно највећим драмским распоном у нашем савременом филмском глумишту, способан да суверено одигра и оно најбоље и оно најгоре у људској природи, који у „Тврђави“ остварује изванредну улогу несрећног и осујећеног оца и мужа Никице Баше; Николина Фригановић пак са великом сигурношћу и уверењем тумачи лик његове супруге Наде; Огњен Мићовић тежину главне улоге носи са лакоћом и шармом, док Дарија Вучко представља можда и највеће глумачко откриће „Тврђаве“, играјући своју имењакињу из серије са аутентичном глумачком појавом, лепотом и харизматичношћу; Никола Пејаковић у улози ујака Момчила, као и у неким ранијим сарадњама са Хајдуковићем,  наступа и као резонер, индиректно саопштавајући шта аутори „Тврђаве“ сматрају да мора да буде речено и запамћено; уз снажну глумачку подршку Слађане Зрнић у улози Марије, Славиша Чуровић сјајном игром даје и најкомплекснији карактер целе серије, Здравка Цвару, човека који се ломи између издајства и покушаја да разуме непознату прошлост и хаотичну садашњост, која га просто дави и тера да се врати мржњи у којој је одгајан.

Редитељ Саша Хајдуковић као већ доказани филмски ветеран у „Тврђави“ успева да још једном самом себи подигне лествицу редитељског израза и вештине, једноставним средствима и реалистичним поступком, уз иновативно коришћење музике и звука, осликавајући једно доба које нам данас изгледа нестварно и на ивици халуцинације.

Када се пре неколико година зачињала прича „Копре Недри“, ни ја, ни Горан, ни његове колеге и колегинице са класе нисмо могли да претпоставимо, а ни смели да се надамо да ћемо данас моћи да пратимо репрезентативно остварење какво „Тврђава“ јесте.

Најважније од свега, најшира телевизијско гледалише које од прве епизоде прати „Тврђаву“, поручује да су овакве серије потребне и нашој продукцији и нашој публици, те да је избор теме и приче направљен на почетку треће године студија драматугије био тачан и оправан, а да се преузети ризик исплатило, онако како се увек исплати кад сценаристи приповедају приче које су све и у свему њихове.