Сећање на Војводину у антологији енглеске поезије: Ламент за трамвајем Суботица–Палић

Крајем 1918, када је проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, само су три града у новоформираној држави имала више од стотину хиљада становника. Који су то градови? Тестирао сам често људе са овим питањем и чини ми се да су апсолутно сви анкетирани прва два града наводили исправно. Реч је, наравно, о Београду и Загребу. Око трећег је било великих размимоилажења. Чест одговор би био Скопље. Скоро једнако чест Сарајево. Неки су говорили Љубљана. Неки Сплит. Неки Нови Сад. Неки Ријека. Понеког би стара слава навукла и да типује на Дубровник, а било је и оних који су, из ко зна којег разлога, потезали Призрен или Марибор.

Не могу рећи да нико никад није тачно одговорио, али су ти људи обично бивали или верзирани у историју или су породично односно завичајно били везани за север Бачке. Да, трећи југословенски град који је 1918. имао више од стотину хиљада становника била је Суботица.

Стотињак година касније, Суботица има подједнак број становника. Ипак, далеко од тога да у овом граду није било демографских промена. Некада доминантно насељена Мађарима, Суботица је данас једини већи град у Србији у коме не постоји натполовична већина било српског народа било неке од националних мањина.

Суботица у књижевности 

Мада је у много чему посебан и чудесан град, Суботица је посебно имала среће с - писцима. Најмање тројица европски релевантних писаца родила су се у Суботици. Двојица рођена у деветнаестом веку припадају мађарској књижевности, а онај трећи, рођен у двадесетом - српској. Сву тројицу, међутим, не повезује само место рођења, него и дубље поетичке конекције. Деже Костолањи (1885-1936) био је старији рођак Гезе Чата (1887-1919), док је исти тај Чат био инспирација за скицирану, али ненаписану прозу Данила Киша (1935-1989). Сви су умрли млади, Чат у својим раним тридесетим, а Костолањи и Киш у раним педесетим. Њихова дела широко су превођена на велике светске језике, код добрих издавача и тај интерес траје до дана данашњег.

Нису, међутим, само Суботичани уписали Суботицу у историју књижевности. (А овде, ето, нисам ни споменуо ауторе какви су, рецимо, Сава Бабић или Јехуда Елкана који је остварио истакнуто филозофско дело на хебрејском односно ивриту.) У свом другом по реду озбиљном роману, оном који га је на велика врата увео у светску књижевност, у Возу за Истанбул, дакле, Грејем Грин једном од пет делова романа даје наслов „Суботица" и у њему се бави овим градом. Око пола столећа касније, у свом гласовитом Дунаву, Клаудио Магрис пише и о Суботици, макар Дунав не тече кроз овај град.

До пре неколико недеља, то би, из моје перспективе, био инвентар Суботице у светској књижевности. А онда је комедијант случај наместио да у једној антикварници у Паризу купим врло занимљиву антологију енглеске поезије. Књига је објављена у новембру месецу 1993. године. Зове се Нова поезија, а уредили су је Мајкл Хулс, Дејвид Кенеди и Дејвид Морли. Књига је замишљена као прва антологија енглеске поезије фокусирана на песнике који су ступили на сцену осамдесетих и почетом деведесетих година двадесетог века. У књизи је више од педесет песника рођених у распону од двадесет и две године: од 1941. до 1963. године.

Размишљам о свом животу у времену кад је књига објављена, размишљам о томе како ми је прошла испод радара већ, ево, скоро пуних тридесет година. Прелазим преко садржаја и видим да су „селектори" направили добар посао. Велики део ових песника данас су опште познати: од Пола Даркана до Шона О'Брајена, од Себастијана Берија до Керол Ен Дафи, од Дермота Болгера до Сајмона Армитиџа.

Па листам полако књигу од почетка и већ на 38. страници стиже тај моменат просветљења. На 38. страници почиње „блок" којим је представљен други по реду у антологију уврштен песник: Џон Хартли Вилијамс. У антологију је уврштено укупно пет његових песама, а прва међу њима зове се: „Ламент за трамвајем Суботица-Палић" (у оригиналу: „Lament for the Subotica-Palić Tramway")! Песма се протеже на скоро четири пуне странице, односно састоји се од око стотину и тридесет стихова.

Новосадски професор 

У краткој биографији Џона Хартлија Вилијамса укљученој у антологију наводи се да је рођен 1942. у покрајини Чешир, да је одрастао у Лондону, да је радио у Француској, Африци и Југославији, а да у последњих петнаест година живи у Берлину где ради као предавач на универзитету. У дотадашњој библиографији наводе се четири његове песничке књиге.

Наставак истраживања преко интернета одмах открива да је песник у међувремену преминуо. Умро је у Берлину, где је провео највећи део одраслог живота, од рака, почетком маја 2014. Имао је, дакле, седамдесет две године. Надживела га је супруга Гизела, с којом је био у браку четрдесет и четири године те њихова ћерка Натали, уважена певачица џез музике.

Ово читање антологијског избора његове поезије долази, дакле, скоро пригодно, пошто се ове године навршило тачно осамдесет година од његовог рођења. Информацијама најбогатији доступан сажетак његовог живота је некролошки текст песника и историчара књижевности, Вилијамсовог пријатеља, Џона Лукаса. Из њега сазнајемо да је песников отац био учитељ, да сам песник има два брата, а да је један од њих, Најџел, славни романсијер и драматичар. (Да, Најџел Вилијамс је шест година млађи од свог брата, песника, а добитник је награде „Сомерсет Мом" за најбољи роман, као и једне БАФТА награде. Широм публици је најпознатији као сценариста чувеног ТВ филма „Елизабета прва" у којем је краљицу играла Хелен Мирен.)

Будући песник је дипломирао енглеску књижевност на Универзитету у Нотингему, након чега је у Француској започео каријеру предавача. Ипак, њен за Вилијамсов живот најважнији део - макар и кратак - десиће се у Југославији, где ће радити на Универзитету у Новом Саду од 1968. до 1970.

Управо у Новом Саду је Вилијамс, наиме, упознао своју будућу жену Гизелу. Године 1970. новопечени брачни пар сели у Камерун, две године касније смештају се у Лондону где Вилијамс почиње да похађа докторске студије. Након што их је окончао, враћају се у Југославију, по својој прилици у Нови Сад, на годину дана, а након тога, већ 1976, стиже позиција у Берлину, где ће Вилијамс остати до краја живота.

Прва трамвајска линија Суботица-Палић

Из биографије је, дакле, сасвим јасно како је Вилијамс знао за трамвајску линију Суботица-Палић. У време његовог првог боравка у Југославији, односно у Србији, односно у Војводини, односно у Бачкој, између 1968. и 1970, овај трамвај је возио, како се то каже, пуном паром. Кад се пет година касније вратио, међутим, линија је укинута. Суботички хроничари су забележили да је трамвај на овој линији последњи пут возио 2. априла 1974.

У једном локалпатриотском носталгичном присећању наводи се: „Идеја о трамвају (...) у Суботици се родила још крајем 80-их година 19. века. (...) После силних преговора, 1895. године склопљен уговор са Ернестом Линдхајмом из Беча о изградњи трамвајске линије, електричне централе и градског електричног осветљења, те је за Божић 1896. године, засветлела и прва електрична сијалица. Годину и по дана касније, 7. септембра, свечано је  пуштена у саобраћај прва трамвајска линија, о којој су тада Београд, Нови Сад, Загреб и Сегедин могли само да маштају.

Тај 7. септембар обележен је свечано у целој вароши, на Палићу је одржан свечани банкет са 250 званица, међу којима су били најугледнији људи града. Вагони окићени цвећем као да су наговестили време које долази - време пуно успона и падова, али време у коме се увек ишло напред, у коме је, као и трамвају, рикверц био страна реч. Траса прве трамвајске линије била је дугачка 9.5 километара а ишла је од Сомборске капије, Рудић улице, поред Градске куће, Корза и Железничке станице па до 'Сегединске' пруге на Палићу. Трамвај је саобраћао од шест до 22 часа, на сваких пола сата до Палића, док је у граду саобраћао на сваких осам минута. У возном парку тада је било десет моторних кола, шест приколица и једна радна кола. (...) 

Последњи пут возни парк је обновљен средином прошлог века, али се у њега није улагало, те је свака година немара на њему оставила трага. Убрзо су се појавили и први аутобуси у редовном саобраћају на градским линијама, што се одразило на број путника и приходе од трамваја. Да се уложи у реконструкцију трамвајске мреже, очигледно није било ни новца, ни воље и дани суботичког трамваја почели су полако да се одбројавају. Одлуком општинског руководства, на челу са тадашњим градоначелником Карољом Багијем 2. априла 1974. године званично је укинут је трамвај у Суботици. Грађанима, који до последњег тренутка нису веровали да ће се то догодити, дато је немушто објашњење да трамвајски превоз више није исплатив и да се мора улагати у аутобусе."

Аутобуси из Шведске

Кад се чита данас, после скоро пола века, Вилијамсова песма није само естетска чињеница него скоро и историјски документ. У њој су ефектно забележене и локалне тадашње расправе о прогресу.

Уосталом, једна строфа почиње дословно овако:

Наравно да је стари трамвај остарио.
Дошли су нови аутобуси из Шведске & они су улицама дали нови изглед.

Успут, стихове овде доносим у властитом ад хок преводу. Ако ме моје кратко библиографско истраживање не вара, ниједна Вилијамсова књига није преведена на српски. Прегршт песама јесте и оне су у два-три наврата објављиване у „Златној греди", у преводима Предрага Шапоње и Наташе Пралице. Иначе, Вилијамс је 2010. био учесник Међународног књижевог фестивала у Новом Саду. Међу тим преведеним песмама нема, колико сам успео да утврдим, антологијске песме „Ламент за трамвајем Суботица - Палић".

Није ово место ни контекст за објављивање превода целокупне песме нити за опширнију књижевно-критичку или књижевно-историјску анализу. Чисто као увид у тон, међутим, подастирем овде превод првих и последњих стихова целе поеме:

Хајде над ламентујемо над стварима бившим
То је бар лако & ништа не кошта
Хајде да видимо какве би ствари
Заиста требале бити

Следи врло конкретне и живе лирске слике о вожњи трамвајем у послеподневним часовима недељом, кад су прозори отворени, мушкарци носе беле кошуље, а жене су закопчане до врата; школске деце која трче за трамвајем, средовечних мушкараца који улазе у трамвај са лубеницом у нарамку...

Напослетку:

Бијаше злокобан дан
Кад су укинули трамвај & стога желим да певам
О томе колико сам изненађен & шокиран
(...)
И колико сам дубоко тужан & немиран
И како би било боље да дебеле жене и даље стоје на трамвајским стајалиштима
Гледајући тужно у даљину
(...) 

Витолд Гомбрович је незаборавно забележио како се „светост не мери величином божанства, него жестином душе која светкује - било шта". Многе су крокодилске сузе проливене последњих година над судбином (старе) железничке станице у Београду. Ипак, то све једва да је одмакло од новинске макулатуре и интернетских сврачијих закутака. А скоро заборављена трамвајска линија између Суботице и Палића блешти у стиховима најважније антологије енглеске поезије с краја прошлог века, блешти попут мокрих трачница, рекао би песник.