Трамп против Федералних резерви: Неолиберална агенда другим средствима

Оставимо за тренутак по страни актуелну свађу између Трампа и Федералних резерви и вратимо се на ситуацију каква је била пре шест месеци и каква је постојала последњих педесет година.

С једне стране био је веома велики и значајан табор неолиберала. Као што Квин Слободијан документује у својој одличној књизи Глобалисти: Крај доба царства и рађање неолиберализма (моја рецензија овде), неолиберали окупљени у Друштву Монт Пелерин, основаном 1947, били су скептични према способности прокапиталистичких политичара да побеђују на изборима и тако држе под контролом полуге законодавне и извршне власти.

Они су се, не без разлога, плашили да ће левичарске, социјалистичке и популистичке партије често бити успешније и да ће долазити на власт.

Па, како се онда економско одлучивање може заштитити од социјалистичких нагона таквих странака? Решење је било да се многе функције државе постепено изузму из надзора законодавне и извршне власти и претворе у чисто техничке агенције.

Ово је била идеологија која је стајала иза независности централног банкарства, као и других, економских, делова власти. Заправо, термин „независност“ овде значи независност од изабраних званичника који представљају јавни интерес. Неолиберали су све то, како пише Слободијан, уоквирили у разлику између „доминијума”, области у којем професионалци држе економску моћ, и „империјума“, области у којем изабрани званичници обављају симболичне функције попут истицања државних застава, прослава независности или марширања уз музику, али без икаквог утицаја на политике које одређују каматне стопе, порезе, регулисање пословања и кретање капитала. Сав стварни посао обавља се у „доминијуму“.

Овакав приступ је током 1980-их и 1990-их постао „интернационалан“. Под вођством Светске банке и ММФ-а, све већи број земаља прихватао је „деполитизацију“ централних банака и, у мањој мери, других техничких сектора економског одлучивања.

Доњи графикон, који сам преузео из недавног текста Адама Туза са Сабстакa, показује изузетно повећање независности централних банака у развијеним земљама између касних 1990-их и (нимало изненађујуће) глобалне финансијске кризе 2008. године. То је био саставни део неолибералне глобализације и копирале су га и многе земље у развоју. У том светлу, независност централне банке постала је апсолутно кључна.

Узгред, можемо приметити да је овај приступ веома сличан садашњем кинеском приступу.

Могло би се тврдити (као што тврди Тонгдонг Бај у својој књизи Против политичке једнакости; моја рецензија овде), да је најбоље читаву политичку сферу препустити техничком управљању од стране високо обучених професионалаца. Контрола од стране народа уопште није потребна. Јавни надзор може само бити штетан по ефикасност. Одлуке лекара не доносе се на основу гласања народа. Слично томе, веома сложена економска и политичка питања треба препустити образованима и компетентнима.

Проблем код изабраних влада је управо у томе што се оне не уздржавају од таквог доношења одлука, а ситуација се погоршава када владе бирају грађани који мало знају о економији и политици.

Овакав неолиберални став имао је много противника током протеклих пола века. Назовимо тај табор противника „демократским табором“. Они су сматрали да одлуке о економији, да би биле легитимне, морају имати исти изборни и демократски печат као и било које друге владине одлуке: законодавна тела могу одлучити да повећају или смање старосну границу за гласање, као што могу одлучити да повећају или смање каматну стопу. Економска питања треба да буду под народном контролом чак и више него друга, јер утичу на све грађане. Ако све већи број питања решава професионално-менаџерска класа, која је онда сврха демократије и изабраних представника? Да предводе народ у певању државне химне?

Тако су се распоредила два табора.

А онда на сцену ступа Трамп. Он жели да контролише Фед, Систем Федералних резерви САД. Да ли га то сврстава у демократски табор? Никако. Оно што он ради заправо је учвршћивање неолибералне агенде. Да бисмо то разумели, сетимо се како је независност економског одлучивања постала део неолибералне агенде: зато што су „традиционални“ неолиберали били песимистични у погледу способности слично оријентисаних конзервативних политичара и партија да освоје и задрже политичку власт. Залагање за независност економских агенција било је начин да се спрече „лоши“ исходи у случају да непријатељски настројени политичари дођу на власт.

Али Трамп није песимистични и дефанзивни неолиберал. Он је оптимистични и офанзивни неолиберал. Ако он данас, и њему слични политичари сутра, држе политичку власт, зашто онда не би преузели и све економске институције? Мизес и Хајек би то одобрили – осим што су они били превише скептични у погледу способности таквих политичара да остану на власти. Али Трамп у то верује.

Главна разлика између Трампа и „традиционалних“ неолиберала је у њиховом оптимизму или песимизму у погледу трајне контроле власти, а не у ставу да ли неолиберали треба да контролишу економске институције. „Традиционални“ неолиберали били су песимисти; Трамп је оптимиста. Он је уверен да ће неолиберали и покрет МАГА у догледно време владати светом (а сигурно Сједињеним Државама). А ако је тако, зашто онда не би владали и Федом?

извор: Global Inequality and More 3.0