Зашто (ни)смо слушали Јожу Менцингера: Бритки језик сваког система

„За мог оца дуг је био срамота, моје генерације задуживале су се за стан и ауто, а данашње генерације олако се задужују чак и за летовање, гардеробу и храну." Ова изјава словеначког економисте Јоже Менцингера, који је преминуо 26. августа, можда најбоље илуструје како се од Другог светског рата до данас променио економски систем у коме живимо.

Менцингер, кога су на овим просторима звали и архитектом словеначке транзиције и евроскептиком, родио се 5. марта 1941. године у месту Јесенице на самој граници са Аустријом.

„Разумем Балканце, али словеначки сељак је много ближи тиролском него српском сељаку", рекао је пре годину дана у разговору за Око магазин.

А колико се током тог времена променио Менцингер, како смо га ми разумели и зашто је био важан?

Ако бисмо пратили само његове изјаве у каснијој животној фази, Менцингер је, без икакве сумње, левичар, социјалдемократа, кејнзијанац, односно заговорник политике државне потрошње и интервенције на тржишту. Оштро је критиковао „казино капитализам", европску администрацију, креаторе словеначке економске политике „који само слепо слушају диктат Брисела", и који су од некада уважене југословенске републике направили, како је говорио, унижену провинцију. Показивао је отворене симпатије према самоуправљању.

„Самоуправљање није био лош систем, иако је пропао заједно са Југославијом", рекао је прошле године у разговору за портал ОКО.

Економиста кога (ни)су слушали

Био је један од ретких економиста на овим просторима чије су се изјаве читале скоро као бестселер и с пажњом преносиле широм некадашње југословенске државе. Али су, опет, о њему са уважавањем говорили чак и они економисти који се с њим не слажу: неолиберали, али и заговорници политике штедње, нарочито од светске кризе 2008. године. А Менцингер је штедњу звао шок терапијом.

Али, може ли се Менцингер посматрати само кроз своју касну фазу? И ко је заправо био Менцингер у својој раној фази - у самоуправном социјализму?

Одговор на то питање даје нам један интервју који је НИН објавио 31. марта 1985. године из пера новинара Југа Гризеља. Менцингер у то време на Економском факултету у Љубљани предаје „Економику Југославије" и сарадник је Економског института при Правном факултету у истом граду, на чијем челу је био чувени професор Александар Бајт.

Југ Гризељ га у тексту описује као „економисту млађе генерације који у својим полемичким иступима и текстовима негује језик лишен фразе и демагогије својствен нашој пракси".

У том интервјуу, он врло оштро критикује договорну економију. „Највећа опасност договорне економије је то што нема конфликта мишљења. Економска политика се лакше спроводи у друштву у коме нема конфликта, али неконфликтост друштво уводи у сивило", рекао је тада Менцингер и иронично овако описао комунизам: „Нека цвета 1.000 цветова, али нека сви буду исте боје."

Како је Менцингер успео да у самоуправљању говори једно, у капитализму друго, а да притом не само сачува свој кредибилитет међу колегама него и да постане нека врста суперстара, чије су ставове грађани у овом региону с пажњом пратили?

Економетриста са ставом

Менцингер се, наиме, у својој раној фази бавио економетријом. На месечном нивоу пратио је привредна кретања Југославије. За разумевање Менцингера можда је важно и то да је он докторирао на Универзитету Пенсилванија 1975, а ментор му је био професор Лоренц Клајн, који је касније, 1980. године, добио Нобелову награду за економетрију.

Менцингер је, такође, касније постао и директор Економског института при Правном факултету у Љубљани и уредник месечника Привредна кретања Југославије.

О каквом месечнику је реч, за Око магазин објашњава професор Павле Петровић, председник Фискалног савета: „Економски институт у Љубљани на челу са професором Александром Бајтом је био елитни истраживачки центар током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих. Јоже Менцингер је био најближи сарадник професора Бајта, после је постао и директор Института. Те анализе привредних кретања у тадашњој Југославији прављене су на светском нивоу и биле су упоредиве и у техничком смислу. То је стварно било нешто што је искакало у тадашњој Југославији по стручности. Имале су чак и утицај директно на савезну владу и креаторе економске политике", каже професор Петровић.

У тој чињеници лежи одговор на питање зашто је Менцингер током целе своје каријере задржао критички отклон према сваком систему.

„Оно што је константа код Менцингера, то је та критичка анализа система који он посматра. У том смислу он није контрадикторан: он је био оштар критичар самоуправног система, а затим социјалдемократа и критичар Европске уније и капиталистичког тржишног система. Имао је увек критичку ноту", каже професор Петровић и објашњава да је то управо последица тога што се он у својој раној фази бавио економетријом.

После кризе из 2008. године и пре него што је 2011. године постао председник Фискалног савета, професор Павле Петровић, био је заговорник политике штедње. За време Менцингеровог живота обојица су један о другоме говорили са уважавањем, иако се по том питању нису слагали.

„Он је био кејнзијанац, веровао је да и лична потрошња утиче на привредни раст. Ја сам имао више конзервативан приступ буџетској политици. Али сигурно је међу нама било и слагања. И он је, као и ја, веровао да јавна потрошња може да генерише привредни раст ако тај новац иде у јавне инвестиције", објашњава професор Петровић. 

Менцингер и Вучић

Са друге стране, Менцингер је политику штедње звао „шок терапијом". Знао је да каже и да су структурне реформе глупост. Својевремено, у лето 2014. године, када је било јасно да ће Србија морати да примени тешке мере фискалне консолидације, које су подразумевале и смањење плата и пензија, што је уосталом предлагао Фискални савет (прво у мају 2012. замрзавање плата и пензија, касније и смањење), Јоже Менцингер је тадашњем премијеру Александру Вучићу у интервјуу за Радио Слободна Европа поручио: „Вучићу, успори!"

„То је типична шок терапија на неки начин, а ја сам градуалиста по гледању на свет. Због тога сам и отишао из прве словеначке Владе, пошто сам се сукобио са шок терапистима", рекао је тада Менцингер. Вучић му је одговорио ауторским текстом у Политици: „Убрзај, Србијо!" Неколико година касније у истом листу Менцингер је рекао: „Не познајем довољно Србију, можда је шок терапија успела, а ја погрешио".

Менцингер економетриста ипак је знао да је Србија, упркос томе што су кејнзијанци, па и он сам, прогнозирали да ће мере штедње и фискална консолидација привреду увести у рецесију, имала неки, додуше благи привредни раст и, као и да је у годинама када је лична потрошња у Србији расла, имала пад привредне активности. Другим речима, знао је да су заговорници политике штедње у Србији тада били у праву, али је његова величина била и у томе што је знао и да призна грешку. Јер, на крају, економија није религија. Бројке су за Менцингера економетристу, ипак, биле свете. Коментари су за Менцингера кејнзијанца били слободни.

Уосталом, једним делом Менцигер је сам себе најбоље објаснио, и то управо у споменутом интервју за Радио Слободна Европа: „Ја сам градуалиста по убеђењу".

У том контексту се може тумачити и то што је, од свих приватизација у региону, словеначка ишла постепено (градуално), а не нагло како је то тада саветовао амерички економиста Џефти Сакс.

Словеначка транзиција

Менцингер је, наиме, осамдесетих био део политичког естаблишмента у Словенији и 1990. године, после првих вишестраначких избора, постао је потпредседник словеначке владе и министар привреде. Оставку је поднео после годину дана и то зато што је дошао у сукоб са Џефријем Саксом.

Његов пријатељ, професор Јуриј Бајец, за Око магазин открива да је оставку поднео када је увидео да су неки елементи предлога Џефрија Сакса, ипак, усвојени. На то је Менцингер мислио када је за Радио Слободна Европа рекао: Ја сам се посвађао са шок терапистима."

Епилог је, ипак, био да је Словенија у приватизацију ушла постепено, а не нагло, да је применила инсајдерску приватизацију према којој су словеначка предузећа постајали власници словеначких компанија. А у приватизацији су учествовали и менаџери и радници тих фирми. На овим просторима се словеначка приватизација дуго сматрала примером успешне транзиције. Отуда се и Менцингер на просторима бивше Југославије звао и њеним архитектом.

Међутим, све слабости Менцингерове идеје виделе су се после кризе 2008. године. Када је капитал словеначких компанија почео да се топи, топила се цела мрежа капитала, па је цела словеначка привреда била у проблему, укључујући и банкарски сектор. Губици банака износили су пет милијарди евра, а странци су ушли у власничку структуру словеначких компанија.

Идеологизација страних инвестиција

Менцингер је раст заснован на страном капиталу након тога доследно критиковао, а тај став је заснивао на истраживању које је урадио 2003. године. У интервјуу листу Политика 2004. године Менцингер, тадашњи ректор Универзитета у Љубљани, каже:

„Мене многи сматрају непријатељом страних инвестиција и страног власништва. Међутим, то је погрешно. Ја само тврдим: продај што мораш и не продај ништа што није неопходно. Противим се, дакле, идеализовању и идеологизацији страних инвестиција", рекао је Менцингер у време када се на овим просторима сматрало да је страни капитал алфа и омега привредног развоја. Као и да ће са доласком страних инвестиција у Србију доћи и давно обећани бољи живот.

Касније је у интервју за НИН 2016. године Менцингер критиковао и то што се економска политика Александра Вучића заснива на приливу страног капитала.

„Никада немојте веровати бајкама да ће страни инвеститори спасити вашу привреду! Они могу да помогну, али и да наштете. Уосталом, они и долазе са јасним и легитимним интересом - да много зараде", рекао је тада Менцингер.

А свој став је заснивао на истраживању из 2003. године где је доказао да не значи да стране директне инвестиције увек доводе до привредног раста, да преузимањем фабрика током процеса приватизације новац директно одлази у потрошњу и да не генерише увек привредни раст. Другачије је са такозваним гринфилд инветицијама, када странци на ледини изграде фабрику, али развој земље не може се заснивати само на њима, доказао је тада Менцингер.

Словеначка независност 

У својој касној фази Менцингер је са сетом говорио о томе како је Словенија у Југославији била прва на селу, а у Европској унији је међу последњима у граду. Међутим, уочи распада земље, он је такође био заговорник политике отцепљења.

У то време за сарајевско Ослобођење Менцингер каже: „Економска цена независности много је нижа од оне коју би Словенија платила ако остане у Југославији."

Касније, у интервјуу Политици 2015. године тај став објаснио је следећим речима: „За мене је излазак Словеније из Југославије био некаква врста излаза за случај опасности, који се можда могао спречити до октобра 1990. године. После тога то више није било могуће, за Словенију су трошкови остајања постали већи од трошкова изласка. Не мислим само на економске, већ и на социјалне и људске трошкове. Остало је само питање начина. Нажалост, дошло је до најгорег могућег распадања земље, у којем су страдали милиони Југословена".

Менцингер је био и „политички градуалиста", а не само економски. У јулу 1990. године, Менцингер је већ био потпредседник словеначке владе и за београдску Борбу је овим речима прокоментарисао Декларацију о суверености Словеније: „Ја то гледам са чисто практичне стране".

Био је за постепено, а не нагло отцепљење.

Судбина Европске уније

По свом основном образовању Менцингер је био правник. На Правном факулету у Љубљани дипломирао је 1964. године. Касније је магистрирао на Економском факултету у Београду. Можда је зато у социјализму сматрао да „својина мора имати име и презиме", а у капитализму је истицао да су важни владавина права и јаке институције.

Веровао је да економске одлуке треба доносити сложеним процесом одлучивања, али да њихова примена мора бити једноставна. Професор Иво Висковић, који је био амбасадор у Словенији од 2001. до 2004. године, каже да му је Менцингер тада рекао како се на овим просторима дешава све супротно: „Одлуке се доносе једноставно, а њихова примена је сложена", цитирао је Висковић Менцингера.

Професор Павле Петровић каже да је Менцингеру још 1985. године било јасно да долазе промене да се из социјализма свет окреће ка тржишној привреди.

„Ко се сећа тог времена, то није било јасно. Тек је с падом Берлинског зида било јасно да долазе промене. Он је то раније видео", каже професор Петровић.

Пре свог краја Јоже Менцигер видео је да долази, како је веровао, крај Европске уније, да ће је задесити југословенски сценарио, да ће трајати краће од Хабсбуршке монархије.

Европска унија успела је да надживи Јожу Менцингера. Он неће бити међу онима који ће сведочити хоће ли ЕУ надживети Хабсбуршку монархију или ћемо гледати „крај династије Хабсбурга нашег доба". Као што неће видети и за шта ће се све задуживати генерације унука данашњих генерација.

Али, на овим простoрима, са протоком времена све се у економском систему из темеља мењало. Изузев бритког језика Јоже Менцингера.