Случај Младена Дулића: Није све смешно!

Двадесет и две године имао је Младен Дулић. Имао, јер се убио. Младену је у имену била младост. Исмевање масе му је зауставило младост. Тражио је посао, а добио је подсмех. Њему је тешко пало, па је лако отишао.

Помало је скривила то свака људска хијена што се смејала његовој муци, његовој неспремности да живи и да се снађе у свету сурових подсмевача и мржњосејача. Некад је осмех тежак као камен, осмехом се каменује. Колико је Младен само био бољи човек од већине оних који су учествовали у подсмеху. Сигурно је био бољи од њих јер од њих горих нема.

Много треба да се све поклопи, да млади људи буду довољно снажни да се о њих одбије све што се пакује, све што им се спрема, а спрема им се свакодневно све више терета. На свакој мрежи чека екипа отровних паукова, спремних као запете пушке да своју неоствареност и заједљивост усмере ка другима.

Да би преживели све свакодневне атаке, омладина, у коју је спадао и Младен, мора да се чврсто држи, да покуша да се држи постулата:

- није важно шта други мисле;

- све је пролазно;

- живот је најважнији!

Било би добро да им се сви нађу. Породица, друштво, наставници и професори, пријатељи, сви да их подсећају константно на то, да вреде и да ништа од живота није вредније. Макар да их ослушкују. Јер Младенов случај је велика опомена.

Мишел Онфре је коментаре на интернету назвао „Клозетска књижевност". Оно што се некад исписивало маркерима на зиду јавних тоалета, сада се испаљује онлајн. „Анонимност коментара на интернету гаси нашу последњу наду у преосталу мрвицу морала... Анонимни коментар на интернету је виртуелна гиљотина. Он радује немоћне, које може обрадовати само проливена крв. Сутра је нови дан, погледаћемо телевизију коју као презиремо, али пред којом падамо ничице, и пронаћи нову жртву коју ћемо разапети због наше осредњости, наше празнине, наше духовне беде."

Нису деца осетљивија него иначе, већ су мета већег броја људи истовремено. Интернет је продуковао такве механизме да се прво циљају најмекши, јер су лака мета. Битанге их лако пронађу, а лаке мете не умеју и неће да узврате. Затворе се, а често и не издрже притисак.

Није све на мрежама хејт, али га је доста и брзо се шири. Свако шеровање је по један ударац у плексус, а кад шерују хиљаде, то је неиздрживо!

Није метафора share и ударац, јер видимо да је Младена страшно болело. Нарочито јер он никакво лоше дело није учинио, он је тражио посао! Није нужно да се неко оклизне, погрешно изговори брзалицу, погреши падеж, довољно је да не уме да се брани, да не може да се брани. Младен је жртва исмевања и упирања прстом јер је лаковеран, а најлаковернији су поштени људи јер верују да су сви људи добри док се не докаже супротно.

У Лесовим стиховима 

Александар Лесо Ивановић најпознатији је по песми „Кари Шабанови". Ту песму певали су Тома Здравковић и Зоран Калезић.

Песма почиње стиховима „сјећање ме лаком тугом ови". Туга провејава из многих стихова Леса Ивановића, али једна од најдивнијих и најпрецизнијих песама које је написао је „Људи сјенке". Ако Младена Дулића можемо да замислимо, он борави у тој песми Леса Ивановића, као искрена и рањива душа. 

Људи-сјенке

Има на свијету мирних, добрих људи
што кроз живот нечујно и тихо газе
као да ногом ступају по памуку,
а наше очи никада не опазе
ни њих ни њину тиху радост или муку.

Има ћутљивих патника на свијету
што се само уморно и горко насмијеше
на људе кад се о њих тешко огријеше
и сумину их невини, налик цвијету.

И има људи усамљених и боних,
са образима упалим и жутим,
што не чује им се ни смијеха ни плача,
што живе као самотна и дивља драча,
али с бодљама унутра окренутим,
да ниједна никог не огребе
и да ниједном никога не убоду
до само своје рођено срце и себе.

Њих не види наше око кад их сријета,
кад тихо прођу у мимогреду мирну,
јер никог они ни лактом не додирну
у вјечној гужви и вреви
овог свијета.

И живе они тако, нечујни и невесели,
и миле као сјенке, као вријеме и сати,
и тек кад умру, сломљени и увели,
објаве црни посмртни плакати
да су и они са нама живјели.